Naučio Partizan šta je pragmatizam

Može Partizan da se nosi sa ekipama iz Liga petice. Da odoli i(li) pobedi. Donedavno san, sad java. Kad su oformljene grupe na istanbulskom žrebu bio je prežaljen i otpisan, smatralo se kako nema šta da traži protiv predstavnika francuskog i nemačkog fudbala, a ispostavilo se da se na ravnoj nozi nosio sa Nicom, čak bio bliži trijumfu, a onda savladao Keln. I to na njegovom stadionu.

Ostaće tih 1:0 kao svedočanstvo za sva vremena, tek drugo slavlje crno-belih u Nemačkoj, razbijen tabu kako naši klubovi ne mogu sa bundesligašima (pre pet godina istog rivala na identičan način dobila i Crvena zvezda) i pokazatelj da pod instrukcijama Gordana Petrića ovaj tim sazreva. Odavno se nije desilo da protiv ekipa projektovanih za prolaz u narednu fazu klub iz Humske istrči u ofanzivnoj formaciji kao što je bio slučaj u minula dva kola Lige konferencije i baš taj mentalni sklop koji se sa trenera prelio na ekipu doneo je prelazak na viši nivo. Prvo – saznanje da favoriti nisu baš toliko bolji. Drugo – da ovaj Partizan ima šta da ponudi i van srpskih okvira.

U analizi detalja koji su prevagnuli na strani viceprvaka države visoko pozicionira je psiha. Biće sigurno pohvala na ofanzivni prekid koji pod vođstvom Strahinje Pandurovića dobija konkretne obrise u vidu pogotka Svetozara Markovića, govoriće se o bloku na sredini terena i idejama Alberta Nađa koje je otelotvorio Hamidu Traore, praksi Nemanje Jovšića da ubedi Aleksandra Popovića da može da brani na visokom nivou, ali i saznanju da Gordan Petrić, osim saradnika koji su mu doneli prevagu na zahtevnom gostovanju, ima šmek kakav dugo nije viđen u ulozi šefa stručnog štaba Partizana. Da iz ovog tima izvlači najbolje. Da se kao navijač zasitio utiska, već insistira na njegovom veličanstvu – rezultatu.

Način na koji su crno-beli izgledali u četvrtak veče u suprotnosti je sa njihovim višedecenijskim opredeljenjem. Uglavnom bi otišli u goste nekom od timova iz Lige petice, bivali rano matirani, poklekli usled svojih gluposti ili ostali nemoćni pred klasom suparnika, da bi se ovog puta desilo nešto drugačije. To što su istrčali u formaciji sa dvojicom napadača u većem delu meča se nije primećivalo na terenu, jer su bili potisnuti na svoju polovinu, ali su pokazali nameru, ideju i reakciju na zamisli trenera da ne bi trebalo da bude u podređenom položaju. Poveli su već u devetom minutu i izdržali do kraja da ne prime gol! Prvi put ove sezone u Evropi. Na šest susreta pre ovog sa Kelnom kapitulirali su 12 puta, a onda je na najzahtevnijem gostovanju dosad Aleksandar Popović zaključao mrežu, a Igor Vujačić i Svetozar Marković dominirali u skoku. Pozitivna promena.

Što se igre tiče Keln je bio bolji. Pokazuju to i „suvi“ statistički podaci: imao je veći posed lopte (65:35), češće pokušavao (17:10, mada je broj udaraca u okvir gola identičan, 5:5), pogodio je prečku, izveo više kornera (9:3), razmenio čak 390 pasova više (580:190) i potvrdio da brojevi u modernom fudbalu ne moraju ništa da znače. Da ima nešto do srca, uma i psihe. Jer, kad je minulog vikenda tukao Borusiju iz Dortmunda učinio je to iz uloge autsajdera; kad je trebalo da probije Partizan nije znao kako da mu zada završni udarac. Ili obrnuto: kad je Parni valjak morao da završi posao u Sremskoj Mitrovici kažnjen je za lagodan pristup, ali je na bivšem Mingerdorferu pokazao koliko mu odgovara početna pozicija kad skoro niko od njega ništa ne očekuje.

Aleksandar Filipović i Ondrej Duda (© Reuters)

Skopčano za pragmatizmom. Sve činjenice koje ukazuju da je Keln mleo rivala žestokim tempom i na trenutke podsetio na gostovanje Štutgartu 2008. godine – samo što je tad Partizan izdržao do 77, pa poklekao dvaput za tri minuta – potvrda su da moderni fudbal kao osnovu priznaje korist, konačan cilj, a da nije toliko bitno kako se do njega dolazi. U zemlji u kojoj je Joahim Lev nailazio na kritike tokom Mundijala u Južnoj Africi zbog stila, a uporno ponavljao „Mannschaft geht weiter“ (ekipa ide dalje), Gordan Petrić je kombinacijom germanske upornosti i italijanskog stila stigao do najvrednijeg trijumfa u karijeri, a njegova ekipa do prvog mesta u Grupi D, sa poboljšanim izgledima da prezimi.

Nije Partizan igrao katanaćo, ali jeste unervozio protivnika i naterao ga da brza, paniči, greši. A onda je na suprotnoj strani stvorio još tri zrele šanse u drugom poluvremenu da ga dotuče. Kao kad pojedini predstavnici Serije A istrče na evropske mečeve, gledate ih 70 minuta i nije vam jasno kako odolevaju, onda ispadne da jedan umuvaju, pa odjednom zaređaju sa šansama, tako je i gledao najpre kako da se odbrani, potom i zapreti. U oba slučaja je uspeo.

Trijumf jeste lep, ostaće u almanasima za sva vremena (tek drugi u desetoj poseti Nemačkoj), ali ga ne bi trebalo doživljavati eufurično. Više kao stanje uma, dokaz da je normalno biti čak i trkački ravnopravan, a takmičarski zreliji od predstavnika Bundeslige i zamajac za drugu polovinu grupne faze. Pogotovo što je posle eliminacije iz Kupa Srbije i bodovnog zaostatka za Crvenom zvezdom u Mozzart Bet Superligi, ostala Evropa kao jedini poligon Parnom valjku gde može da se takmiči, uradi nešto za sebe i navijače. Usput pokaže da je mentalno napredovao, da mu je dosta moralnih pobeda, jer šta Grobari imaju od stative Umara Sadika protiv Mančester junajteda ili Suminog zalamanja Megvajera? Skok Svetozara Markovića na centaršut Bibarsa Natha ostaće u moždanoj kori duže nego pas Saše Zdjelara za Kvinsija Meniga u Pragu. Ni pre osam meseci igra nije bila lepa, ali jeste korisna.

E, to se već pamti.