Ne diraj Zmaja dok spava

Gazi i dalje kao nekad. U tom telu se ne primećuje zamor materijala, niti je ta glava podešena da kaže da je kraj. Nije bio ni u Kardifu, jer se pet minuta pre završetka prvog susreta baraža za plasman na Mundijal popeo na deveti sprat nebodera u glavnom gradu Velsa i odatle spazio put ka Severnoj Americi. Dovitljivost da ostane bez čuvara, da se odrazi savršeno kako bi sačekao ubacivanje Kerima Alajbegovića, iskustvo da savlada do tog trenutka odličnog Karla Darloa nigde se ne uči. U minijaturi su satkane godine špartanja terenima Bundeslige, uloge drugog špica u trenucima kad je nastajala sila poput Mančester Sitija, gladijatorska veština u Rimu, obožavanje u Istanbulu i povratak u Nemačku, gde je u stanju da se spusti u podrum evropskog fudbala (bar onog elitnog) kako bi kroz prozorče uočio svetlost Svetskog prvenstva.

Dijamant je osvetlio stazu selekciji Sergeja Barbareza preko Atlantika, mada na njoj stoji još – Italija.

Bosna i Hercegovina ide na Mundijal, kvota 3,35

Stajao je u petak veče i mladi Dilan Laulor. Ime i prezime koje maltene ništa ne predstavlja u svetu fudbala. Igra za Kardif, takmiči se u engleskoj Ligi 1, s tim da je štoperu, zbog toga što je susret na programu bio baš u njegovom gradu, dodatno stalo da Vels uspe. Igrao je dobro 85 minuta. Ograničio je Edina Džeka da bude uticajan, maltene nijednu šansu iskusni špic nije imao baš zbog pozicioniranja i hitrine tačno 20 godina mlađeg defanzivca. I taman kad se činilo da će poletnošću nadjačiti veterana, Džeko se pojavio kao opomena, kao znak, kao simbol trajanja, da kaže i pokaže kako još može.

(Reuters)

Da bismo razumeli kontekst priče: Laulor je imao godinu i po dana kad je Edin debitovao za reprezentaciju Bosne i Hercegovine. Još zanimljivije, nije prošlo ni 12 meseci otkako je Srbija, baš pod tim imenom, bez Crnogoraca, prvi put igrala utakmicu (onu u Češkoj i dobila 3:1).  Tada su starteri bili: Vladimir Stojković, Marjan Marković, Milan Stepanov, Milan Biševac, Aleksandar Luković, Igor Duljaj, Ognjen Koroman, Saša Ilić, Dejan Stanković, Marko Pantelić i Danko Lazović. Svi su, osim golmana, završili karijere. Tek da shvatimo vreme u kome je to bilo. Deset meseci kasnije prvi put otkako je počeo da se bavi fudbalom dres selekcije BiH obukao je Edin Džeko, tada vižljasti napadač koji još nije ni debitovao za Volfzburg posle iskustva u Teplicama. I – dao je gol. Moćnoj Turskoj sa Ruštuom Redžeberom među stativama, Hamitom Altintopom i Gokdenizom Karadenizom u vezi, pa čak i Hakanom Šukurkom koga savremenici žele da precrtaju kao da nije postojao.

Od tog meča na stadionu „Asim Ferhatović Hase“, u njegovom Sarajevu, Džeko nije skinuo dres sa brojem 11 na poleđini, samo je dodavao učinak na konto za ponos. Pogodak na Ostrvu mu je bio 73. za reprezentaciju, s tim da je uradio nešto što je u modernom fudbalu skoro nezamislivo. U svakoj od poslednjih 20 kalendarskoj godina, počev od te 2007. do danas, Edin je makar jednom bio strelac za selekciju.

Svake godine makar po gol! I tako 20 leta zaredom. Veličina.

To je sjaj koji ne tamni. To je Zmaj koji širi krila i kad mislite da su mu skresana, baš kao što su se ponadali Velšani, jer čak i kad je Bosna i Hercegovina navalila na njihovu polovinu delovalo je da su u igri uticajniji Esmir Barajktarević i Kerim Alajbegović. Sve dok i njih i nas Edin Džeko nije podsetio ko je pravi Zmaj i da dečaci, koliko god bili talentovani, moraju još da „šiju“ tamo gde je tata odavno proštepao.
„Neznalice kažu da nije dotakao loptu 90 minuta, a na kraju postigne gol. Ali, šta oni znaju šta je fudbal... Fudbal nije samo dodir s loptom, to je kretanje, osećaj, otvaranje prostora i čekanje pravog trenutka. Veliki igrači šute celu utakmicu, pa jednim potezom sve reše. Volimo te, Babuka“, oglasio se posle utakmice sa Velšanima Ermin Zec, nekadašnji napadač Željezničara (kluba u kome je Džeko počeo karijeru), kasnije i reprezentativac BiH.

Na klupi Želje od pre nekoliko sedmica je još jedan čovek kome je gol u krvi. U pitanju je Savo Milošević, naš bivši reprezentativac, as i trener Partizana, oduševljen kako Džeko koristi i telo i um ispisujući stranice dugovečnosti.

„Ako je iko zaslužio, ne na ovim našim balkanskim prostorima, nego uopšte u Evropi, da ode još jednom na Mundijal, onda je to Edin. Ne samo zbog igre. Nego zbog svega. Imao sam priliku da radim s njim i da ga upoznam kao čoveka bliže. Teško je naći reči i objasniti Edina Džeka. Onda na sve to dugovečnost i uspešnost u ovim godinama. Verovatno dosta ljudi misli da ide to lako, da je sve iskustvo, ali nije i mnogo je teško izdržati do 40. na najvišem nivou. Sve velike ljude koje sam upoznao, krasi ista vrlina, da su potpuno normalni i dobri. Nisu to nekakve vasionske priče. Svi veliki ljudi imaju crtu normalnosti u sebi. Upravo je to najveći uspeh, ostati svoj, pored slave, svetala i pritiska, koji nosi karijera. To je dokaz da je među najvećima“, ocenio je Savo Milošević.

Dijamant je već iskusio Mundijal, onaj u nezaboravnom pohodu tima Miroslava Ćire Blaževića ka Brazilu. Kad se to takmičenje završilo preuzeo je traku od Emira Spahića i postao kapiten. Nenametljiv van terena, goropadan na njemu. Bez obzira na ishod finala sa Italijom u Zenici, Edin Džeko je potvrda šta u modernom sportu znači trajanje. Dugovečnost je njegov zaštitni znak.

Sigurno ima onih koji žive od (samo)promocije; ima i čuda za jednu sezonu, kako to Englezi vole da krste; ima centarfora koji su u trendu nekoliko godina, pa izblede.

A Edin Džeko sija kao dijamant.