Neponovljivi Aurelio de Laurentis: Šta ćeš u Ligi šampiona ako nemaš milion navijača

Nikada se nije trudio da se svakome dopadne. Ali je usput pobrao mnoge simpatije. Jer šta god mislili o 76-godišnjem Aureliju de Laurentisu ne možete da mu oduzmete da je svoj. I da je Napoliju doneo neke istorijske uspehe. Iako je sve ovo vreme otkako je 2007. ušao u fudbal popriličan skeptik kada je budućnost u pitanju.

Zato u intervjuu za Njujork tajms “reciklira” neke prilično radikalne ideje o modernizaciji fudbalske igre.
“Fudbal će izgubiti mlađu generaciju…  Utakmice su previše dugačke”, kao iz topa će čuveni direktor iz još čuvenije italijanske filmske porodice.

On je prosto navikao na Holivud. Navikao da podigne prašinu. Čak i kad pričamo o poluvremenu tačnije njegovom trajanju od 15 minuta.
“Zamislite tu glupost! Mislite li da će moj unuk od šest godina, koji zna sve o fudbalu jer ga igra na 'plejstejšenu', da se vrati posle 15 minuta! Nikada. Pobeći će nam. Otići će u svoju sobu i igraće Fifu”, nervira se De Laurentis dok priča podsećajući da deca danas nemaju koncentraciju da utakmicu gledaju 90 minuta.

Dobro šta biste onda vi uradili?
“Smanjio bih trajanje poluvremena sa 45 minuta na 25”, direktan je De Laurentis, uz napomenu da bi se onda merilo samo vreme dok je lopta u igri.

Nema odugovlačenja. Nema foliranja.
“Ne možeš da se kao glumac valjaš po zemlji. Aghhhh! Nema toga! Uradiš to i izlaziš. Šta bih još uradio? Nema crvenih i žutih kartona. Umesto toga ideš pet minuta van (za žuti) i 20 minuta za crveni karton”.

Sve to da bi bilo više golova, a faulovi se često koriste kako golova ne bi bilo.
“Premalo je golova. Igra nije spektakularna. Mora da ih bude više. A, da bi ih bilo više moramo da menjamo pravila… Ne možeš da poništavaš gol zbog par milimetara. To pravilo o ofsajdu mora da se promeni, dosta. Nove generacije su naše zlato. Ako ih ne zadovoljimo – umrećemo”.

(©Reuters)

E sad, ideje kojima bi ih De Laurentis “usrećio” neće se svima dopasti. On je recimo vrlo jasno i glasno za evropsku Superligu, koja je već “umrla”. U stvari, De Laurentis je za “evropski Superšampionat” u kome bi igrali najveći iz Italije, Španije, Francuske, Nemačke i Engleske koji bi zbog toga bili izuzeti obaveza u domaćim takmičenjima.
“Sve je ovo do sad jedna velika, ogromna greška. Umesto da napravimo Sjedinjene Evropske Države mi smo postojali a da ne postojimo. Previše je egoizma u politici… Francuska verovatno ima tri dobra tima. Nemačka četiri. Italija pet: Juventus, Inter, Milan, Napoli i Roma. Engleska pet. Španija četiri važna tima. Spoji ih sve zajedno i imaš zaista sjajno takmičenje. Ostatak Serije A i najbolji timovi iz Serije B neka postanu nova Serija A”.

Deluje dosta sebično, ali De Laurentisu smeta to što se previše povlađuje malima. Na svim nivoima, čak i na nivou Uefe.
“Previše ljudi hoće da budu protagonist. Veliki su to problemi, jer svi žele da naprave pare za sebe.  Uefa je pre dve godine promenila osnovnu fazu Lige šampiona, dodala broj utakmica, ali ako pogledate brojke, nije sve tako uspešno. I dalje ima utakmica koje niko neće da gleda. To se dešava i u domaćim prvenstvima, imamo previše timova… Jer svi moraju da igraju pošto svi imaju glas. I da bi gospodin Čeferin (predsednik Uefe) ponovo bio izabran on mora svima da se dodvori. Pa tako glas San Marina znači koliko i glas Italije ili Engleske. Da li je to vama normalno? Meni nije”.

Zato De Laurentis kaže da bi za gazde trebalo odobravati samo ljude koji znaju da vode posao, a ne da klubom upravljaju tako što ga zadužuju. Ne veruje u investicione fondove, jer često ispred njih nema lica ni glasa. Pod broj dva…
“Ne možeš da imaš tim u malom gradu sa 50.000 stanovnika”.

🎁🎁🎁🎁🎁

Uđi u Mozzart Sport FAN ZONU. Čitaj, igraj, osvajaj!

🎁🎁🎁🎁🎁

Pardon? Pitao je novinar Njujork tajmsa?
“Koliko će ljudi to da gleda? Možda 3.000 ili 4.000? I koliko Dazon ili Skaj treba da plate za te prenose? Ili sponzori? Zašto bi oni trošili pare za te utakmice… Moraš da imaš bar milion navijača. Ako imaš 100.000 ili 200.000 onda moraš u neki drugi… sektor”.

Rekosmo već na početku, De Laurentis se nikome ne dodvorava. Ni Napolijevim navijačima.
“Navijači su moji klijenti, tako da ja radim za njih. I moram da slušam šta mi kažu. Ali moja je i predsednička, pa moram da budem uravnotežen. Ja sam predsednik, vi ste navijači. Volim vas. Ako i vi volite mene – super. Ako me ne volite, ne znam šta da vam kažem. Ja sam vlasnik i moram da budem odgovoran. I ja želim da pobedim. Ali ne smem zbog toga da bankrotiram. To se sa mnom neće nikada desiti”.

Smeje se dok priča o vernosti igrača.
“To jednostavno nije istina! Oni su verni samo novcu. Tek poneku primer lojalnosti. Kod nas fantastični Marek Hamšik, ali on je jedini primer”.

(©Reuters)

Hviča Kvarachelija, koliko god bio omiljen u Napulju, nije taj tip. Zato da je usred šampionske sezone Antonija Kontea prodao u Pari Sen Žermen.
“Još kad je Konte počinjao dobili smo ponude od 200.000.000 evra da prodamo Viktora Osimena i Kvaru. Gospodin Konte je rekao: ‘Osimena možete da prodate, ali molim vas ne prodajte Kvaru… Velika greška. Jer posle toga sam imao velike probleme sa Kvarinim ocem i menadžerom. Bili su rešeni da odu i odlučio sam da je bolje da ih prodam. Trener nje bio zadovoljan, jer sam mu odluku pravdao pravnim problemima. Pokušavam da promenim pravila zato što ako sam ja investirao ne može niko da me ucenjuje. U filmskoj industriji su agenti barem bitni, jer mogu da ti naprave uspeh. Režiseru, piscu, glumcu… U fudbalu agent je samo vampir koji svuda sisa novac”.

Poslednji deo intervjua bi je posvećen baš Konteu, koga je De Laurentis upoznao pre deset godina kada su letovali na Maldivima.
“Plivali smo zajedno, upoznao sam mu suprugu i ćerku. Onda smo pecali, govorio mi je o svojoj fudbalskoj teoriji, fascinirao me je. Bio je kao pisac koji ti priča o velikom filmu koji treba da se snimi. Kada je trenutak došao, nisam oklevao da ga okrenem. Dobar je to brak. Antonio je, sećate se onog filma Stenlija Kjubrika o vojsci?”, pita De Laurentis misleći na legendarno ostvarenje Full Metal Jacket iz 1987. Godine.

Ko je gledao, seća se vrlo dobro i narednika Hartmena, koji vojnike priprema za rat u Vijetnamu nimalo prijatnim kaznama.
“To je Antonio Konte. Kad radiš  za 100.000.000 navijača imaš ogromnu odgovornost. Nema tu šale. A radiš sa igračima kojima je 17, 18 ili 21 godina. To su deca, a voze ferarije i aston martine. Tako da sa njima mora čvrsta ruka. Antonio je savršen za to. Plus ima fudbalski koncept zasnovan na odbrani. A kad se braniš, osvajaš. Kad napadaš, možda je uzbudljivije, ali verovatno ne osvajaš ništa”.

Zato se, uostalom, pominje i kao novi selektor Italije?
“Prvo, nema ko da ga zove, jer još nemamo predsednika Saveza. To je sredina juna. Konte je ozbiljan čovek. Ima ugovor sa mnom. Nikad me ne bi ostavio u poslednjem času, jer bi to stvorilo veliki problem Napoliju. A on je dve godine žrtvovao sebe za ovaj Napoli. To je njegova kreacija, to su njegova deca, neće da ih napusti u poslednjem trenutku… Može da odmah kaže: ‘Voleo bih da idem’. Onda bih imao vremena da nađem zamenu. U suprotnom, Konte neće napustiti Napoli. Ozbiljan je čovek, profesionalac. Da sam ja trener, 100 puta bih razmislio pre nego bih prihvatio”.