Neverovatna snaga uma jednog psihološki moćnog tima

Ovaj tim Real Madrida po kvalitetu ne može da stane na crtu onom šampionskom iz ere Kristijana Ronalda. Velikani koji su još tu odavno su zagazili u pozne igračke godine, pa energetski nisu na nivou od pre četiri ili pet godina, ali ovaj tim ima nešto što mnogi pre njega nisu imali, a to je neverovatna psihološka zrelost. Svi ključni igrači, počevši od Tiboa Kurtoe, preko Modrića, Krosa i Kazemira, pa sve do nestvarnog Karima Benzeme, dostigli su neverovatnu emotivnu stabilnost i kontrolu sopstvene sudbine na terenu. Na vrhu te piramide nalazi se hladnokrvni Karlo Ančeloti, koji verovatno bolje od svih trenera na planeti ume da drži kontrolu u svlačionici. Naravno, svuda postoje izuzeci. U Ančelotijevoj karijeri to je bio Bajern, a kada je u pitanju ova ekipa, to je bila Barselona ovog proleća, u utakmici kojoj je sve išlo naopako od početka do kraja meča.

Kraljevski klub je demonstraciju apsolutne kontrole dešavanja na terenu imao protekle večeri na stadionu Ramon Sančez Pishuan. Sevilja je 45 minuta bila tim koji je dominirao, imao veću energiju i delovao nadahnutije. Uostalom, tu su bili i vođstvo od 2:0 i pobedu na tacni, ali se onda desilo nekakvo čudo u svlačionici Reala na poluvremenu. Šta Ančeloti govori svojim igračima na poluvremenima utakmica to verovatno nikada nećemo saznati do najsitnijih detalja, jer upravo je to očigledno ključ svega što se dešava u Madridu u poslednjih nekoliko meseci. Konkretan potez na terenu bilo je uvođenje Rodriga umesto Kamavinge, a onda je krenula da se ruši kula od karata koju je čitavo prvo poluvreme vrlo pažljivo slagala ekipa Đulena Lopetegija. Upravo je Rodrigo bio taj koji je u 50. minutu smanjio rezultat na 1:2, a onda kao da je neko ugasio igrače Sevilje do kraja meča. Real je napadao i podizao ritam i nivo igre. Bilo je jasno da će kad-tad pasti drugi gol, čak i onda kada je poništen vrlo diskutabilan pogodak Vinisijusa Žuniora u 76. minutu zbog igranja ruke. A onda kada je u 82. minutu Naćo Fernandez izjednačio na 2:2, nije bilo dileme ni da će doći do potpunog preokreta.

Defanzivcima Sevilje u drugom minutu nadoknade kao da su se vezale noge u čvor. Heroj preokreta Rodrigo u pravom trenutku je utrčao na desni bok, potom pronašao usamljenog Benzemu, koji je imao dovoljno vremena da pronađe pukotinu između protivničkih igrača i donese još jedan veliki preokret svom timu. Sevilji se dogodilo ono što se desilo Pari Sen Žermenu, pa i Čelsiju koji je do 80. minuta utakmce u Madridu imao senzacionalni plasman u polufinale Lige šampiona u svojim rukama. Jednostavno, niko više ne sme i ne može da govori o nekakvom spletu dešavanja ili čudima, jer je više nego jasno ovaj tim ume da rukovodi svojom sudbinom u teškim trenucima.

Karlo Ančeloti široj javnosti često deluje kao čovek koji apsolutno nema nikakav uticaj na ono što se oko njega dešava. Jednostavno, Karleto nije trener koji se izdvaja po nekakvim sistemima igre, promenama formacija i sličnim eksperimentima, ali očigledno poseduje dar koji se ne može naučiti na trenerskim akademijama. U stanju je da svakom svom igraču pronađe ključnu ulogu na terenu, oseti kada je pravi trenutak za promenu i kako da od svog tima izvuče maksimalan kvalitet. Najbolji primer za to ove sezone je Karim Benzema, koji u svojoj 35. godini igra najbolji fudbal u životu, te sazrevanja igrača kao što su Vinisijus, Rodrigo i Eduardo Kamavinga.

Da ovaj tim, kao ni sam Karlo Ančeloti, nije svemoćan pokazao je upravo taj debakl od Barselone. Šampionska titula u španskom prvenstvu je već u džepu, apsolutno zasluženo, ali nije isključeno da ova ekipa plati ceh u samoj završnici Lige šampiona. Kvalitet Reala nije vanserijski, pa niko ne može da predvidi šta može da mu se desi protiv Mančester Sitija u polufinalu, ili protiv Liverpula u eventualnom finalu. Upravo je meč sa Barsom pokazao brojne nedostatke ove ekipe, ali sa druge strane i tu psihološku snagu o kojoj pričamo. Većina timova bi posle jednog takvog debakla doživela potpuni psihološki krah i krenula u seriju neuspeha, ali se Kraljevskom klubu dogodilo upravo suprotno. Usledile su tri pobede u prvenstvu i eliminacija Čelsija u Ligi šampiona. Sada sledi finiš koji će na videlo izbaciti realan kvalitet ove ekipe, ali će utisak o psihološkoj snazi ekipe ostati nepromenjen.