Nije popularno, nije ni često: Ko je sve oblačio 30?

Po odlasku iz Barselone Lionel Mesi nije dugo birao ni klub, a ni broj na dresu. Pošto je Pari Sen Žermen odlučio da mu plati više od 35.000.000 evra po sezoni, on se odlučio za "trideseticu". Iako je još nije obukao, već je sa predsednikom Svetaca Naser Al Kelaifijem samo držao na svečanom predstavljanju, čini se da ju je Argentinac uveliko proslavio, o čemu svedoče poduži red ispred klupske prodavnice i još duža lista čekanja onih koji bi pazarili preko sajta Parižana.

S obzrom na to da se među klubovima i federacijama izvan SAD tek od polovine 90-ih zvanično odomaćila personalizacija brojeva, ali i na činjenicu da je jedan, ako ne i najbolji fudbaler u istoriji (šta bi na tu konstataciju rekli obožavaoci Pelea i Maradone?) Mesi je na "poziciji" fudbalske 30-ce bez ikakve konkurencije. Jer u prethodinih 20 i kusur godina malo ko je od njegovih kolega žudio da navuče na sebe dres baš sa tim brojem. Većina ih je trčala da uzme neki iz klasične podele (2-11), a gotovo da ih nema koji su ostali upamćeni po tome da su nosili "30", izuzev Luke Tonija koji je s tim brojem na dresu Fjorentine osvojio Zlatnu loptu 2006. godine.

Ako se i neko još seća reprezentativca SAD Aleksija Lalasa, teško da pamti da je nosio 30 u začetku MLS, već je verovatnije da mu na pominjanje njegovog imena i pored solidnih fudbalskih kvaliteta koje je prikazivao, prolaze slike sa upečatljivim autfitom - duga kovrdžava kosa i nešto kraća, ali takođe riđa brada - kao da se upravo iskrcao sa vikinškog broda koji se usidrio na istočnu obalu Amerike, ili u najmanju ruku da je binu čuvenog, nažalost zatvorenog, njujorškog muzičnog kluba CBGB naprasno odlučio da zameni fudbalskom pozornicom.

E baš ta Amerika u kojoj je od malih nogu dozvoljeno članovima sportskih ekipa da uzimaju brojeve kako je kome volja, dala je nekoliko velikih 30-ica, možda ne toliko znanih sa ove strane Atlantika, ali izuzuteno cenjenih sa one, što govori i činjenica da su se gotovo svi oni udomili u Kuće slavnih.

Hronološki, prva je bio Nolan Rajan, nekadašnji pičer, ili po srpskom bacač četiri MLB tima (Njujork Metsa, LA Ejndželsa, Hjuston Astrosa i Teksas Rejndžersa). Gotovo redovno je 70-ih i 80-ih godina prošlog veka bacao u očaj rivale u pokušajima da udare njegove loptice pa je postao aposolutni rekorder po broju njihovog izbacivanja iz igre zbog čega ga je javnost "krunisala" u Kralja strajk auta.

Sledeći je Kanađanin Martin Brodur, skoro deceniju i po golman Nju Džersi Devilsa (odigrao je tek šest mečeva za Sent Luis Bluz) i jedan je od trojice najvećih u istoriji hokeja, uz Rusa Vladislava Tretjatka koji je sa gol-linije ulivao neverovatnu sigurnost mitskoj petorci Fetsov, Kasatonov, Larionov, Krutov, Makarov i Dominika Hašeka, člana jedine generacije Češke, koja je predvođena još jednom ikonom Jaromirom Jagrom osvojila olimpijsko zlato (1998). Brodur je bio đavolski dobar i u kontrolisanju paka da je liga zbog njega morala da uvede posebno pravilo i ograniči kretanje golmana samo iza gola.

Povrede su Terelu Dejvisu skratile profesionalnu karijeru na samo sedam sezona. Ali i to je bilo dovoljno raning beku Denver Bronkosa sa brojem 30 na dresu da istrči do dve vezane titule i istorije ne samo tima iz Kolorada, već kompletne NFL koja mu je pre četiri godine otvorila vrata Kuće slavnih.

U njoj još nema mesta, ali se pravi za Brijanu Stjuart, koja je za samo devet godina u dresu američke reprezentacije, univerziteta Konektikat i WNBA tima Sijetl Storm nanizala trofeja i priznananja više nego što bi neki mogli "za dva života".

I na kraju, najslavnija 30-ica na svetu, naravno pre dolaska Mesija u PSŽ - Stef Kari. Dovoljno je reći čovek koji je promenio košarku...