Nikad nije dosadno s Markom Pantelićem: Kako je zbog Zvezde bežao iz Porta, s kim nije čuvao ovce, zašto je moralo da se igra u Podgorici...

Nema sredine kad je Marko Pantelić u pitanju. Nema uvek ni logike. Ali jedno je sigurno - nema i ne može da bude monotonije. Pa tako ni u gigantskom intervjuu koji je bivši reprezentativac dao za portal Vajs Srbija, koji savetujemo da pročitate u izvornom obliku. A mi ćemo se zadržati samo na nekim stvarima koje su nam najviše privukle pažnju. Jer svaki put se pojavi nešto novo da nas iznenadi.

Pa da krenemo hronološki, iako ćete većinu morati da pročitate na sajtu Vice.com/rs. Ali ne preskačemo 1998. godinu i odluku Alana Žiresa da uprkos Pantelićevim golovima u samo 15 minuta igre na jedinoj prijateljskoj utakmici tokom priprema za novu sezonu jednog od tada najtalentovanijih klinaca Evrope precrta iz tima. Raskid ugovora na štetu Pari Sen Žermena, Pantelić opet razmišlja o ranom prekidu karijere, ali je ubrzo nastavlja u Lozani.

Međutim, pre sporazuma sa švajcarskim klubom...
“Ovo malo ljudi zna. Nakon raskida sa PSŽ-om, ja sam bio na pragu Porta. Oni su mi ponudili ugovor, uz uslov da godinu dana provedem na kaljenju u Rio Aveu. Odem u Rio Ave, tek zove me Deki Stanković. Kaže, vraćaj se u Zvezdu, hitno, imaju ugovor za tebe, trebaš im. On je baš tada otišao u Lacio. Naravno da sam odmah otišao, i dođem ja tamo, kad odjednom oni mi kažu da ja njima nisam potreban“, kaže Pantelić za Vice.com.

Kako sad to?
“Pa lepo. Jedan čovek u Upravi je bio protiv. Struka je bila za, svi su bili za, ali eto, jedan glas je oborio taj transfer. Ja ih pitam, pa što ste me pobogu zvali? A oni mi još kažu, vidi, pomoći ćemo ti mi da nađeš klub. Kažem im, dobro, hvala, i izađem i odem. Ne mogu vam opisati koliko sam tada bio razočaran. Bukvalno sam pobegao iz Portugalije. Usred noći sam se spakovao, u šest ujutru bio na aerodromu, nije bilo avionske karte ni za lek. Na kraju, zamisli, dok ja molim ljude da mi nađu kartu, pored mene sasvim slučajno prolazi neki pilot, krenem njega da molim, čoveče, ja moram da pobegnem iz Portugalije, meni je život u pitanju, objasnim mu celu situaciju, da je to klub koji ja najviše volim na svetu, za koji ja umirem, i nekako se umuvam na prvi avion i nekako stignem do Beograda. I sad, posle toga, sve to što ti se desi... Ma, zamisli da ti neko opali šamar, ali ne ovako običan šamar, nego nekom rukom od deset metara. Da te onako baci nazad, da odletiš. Ja uopšte ne mogu da vam opišem koliko sam bio razočaran, koliko poniženo i prevareno smo se osećali i Dejan, koji je iskorišćen kao kontakt, i ja“.

Dakle, Lozana. Tek posle tromesečne psihičke rehabilitacije u Beogradu. Loptu nije dotakao, odlazak na pregovore u Sion, Švajcarci nisu ispali korektni, Marko je spakovao torbe i otišao. Odjednom stiže poiziv Valdemara Kite, sadašnjeg predsednika Nanta, koji zove u Lozanu...
“Lozana je u tom trenutku bila poslednja na tabeli. Prva utakmica kojoj sam ja prisustvovao bila je protiv Jang Bojsa, ja nisam imao pravo igranja, i izgubimo sa 6:1. Do kraja prvog dela prvenstva ostalo je sedam kola - posle toga, prvih osam ekipa bi igralo plej-of za titulu. Sledeći meč, mi igramo protiv Lugana. Povedemo sa 2:0, ja dam jedan i namestim jedan gol, i u pet minuta ovi izjednače. Na poluvremenu, ja ulazim u svlačionicu, prilično iznerviran spletom događaja, i počnem glasno da negodujem i kažem svima ’Momci, znate šta, ja mogu da dam još jedan gol, ali ne mogu da igram ceo meč, nisam trenirao tri meseca’. Gledaju oni tako mene, inače tada je moj saigrač bio i budući igrač Marselja i sadašnji trener Lozane Fabio Selestini, i kažu mi: ’Vidi, ajde daj ti taj jedan gol, a mi ćemo da izdržimo nekako do kraja’. Ja sam izašao na teren, u 55. minutu sam uzeo loptu na našoj polovini, krenuo da driblam jednog, drugog, trećeg, došao nekako na nekih dvadeset metara od gola, opalio najbolje kako sam znao i pogodio za 3:2. Tim rezultatom se meč i završio, i označio početak našeg pobedničkog niza - do kraja regularnog dela prvenstva, imali smo pet pobeda i dve nerešene, i završili u plej-ofu. I ne samo to, nego smo stigli da osvojimo i kup Švajcarske - u polufinalu smo izbacili veliki Servet mojim golom“.

Samopouzdanja mu nikad nije nedostajalo. Ali nije uvek bilo dovoljno. U skupocenoj ekipi Selte sa Klodom Makeleleom, braćom Đorović, Benijem Mekartijem za njega nije bilo mesta. Loš izbor. Selta ga nije ni licencirala za sezonu, Pantelić je vreme ubijao u Rimu kod Dekija Stankovića. Sa 21 godinom već treći put mu na um pada na pamet da batali sve. Treći put je to zaista i učinio. Naredne dve i po godine je po Beogradu igrao mali fudbal, iz zadovoljstva. A onda jednog dana...
“Dosta sam pratio naše prvenstvo, pratio igrače, timove... I u jednom trenutku se dogodilo nešto dok sam bio na stadionu Obilića, neka stvar koja je mene prosto probudila. Ne bih sad o tome šta se zapravo dogodilo, ali bukvalno sam istog trenutka seo u kola i zakleo se samom sebi da ću biti najbolji igrač u zemlji, najbolji strelac, da ću osvojiti sve što postoji ovde i da neću otići odavde dok to ne budem uradio. I tako sam na poziv Ratka Dostanića počeo da treniram sa Obilićem“.

Međutim, odmah zdravstveni problemi. Na pripremama na Kopaoniku trenirao je bolestan i oštetio plućnu maramicu.
“Dok ja sam na svoju ruku nisam otišao na KBC Dedinje i sam sredio da mi urade koronarografiju, oni su me ubeđivali da ja imam koksaki virus. Posle koronarografije su mi otvrdili oštećenje plućne maramice, baš zato što sam trenirao uprkos bolesti. I onda sam morao da primam injekcije za imunitet tri puta nedeljno, tri meseca. Trideset i šest injekcija, ej“.

Promena trenera, Pantelić opet nije bio u prvom planu, ali sada stariji, mudriji, nije lomio preko kolena. Jeste promenio klub, ali je u Smederevu strpljivo čekao šansu pored Nenada Mirosavljevića i Nenada Bogdanovića.
“Smederevu sam dobio neke minimalne uslove. Nisam čak imao ni plaćeni prevoz, a živeo sam u Beogradu. Ustajao bih svako jutro u pola sedam, u sedam krenem za Smederevo, stignem u petnaest do osam, popijem kafu, nešto malo pojedem i u devet treniram“.

I onda utakmcia koja je promenila sve. Sa klupe za rezervne igrače Pantelić ulazi na teren u finalu Kupa, daje gol i to svojoj Crvenoj zvezdi. Sartid osvaja pehar, Panteliću se ispunio dečački san da zaigra za crveno-bele.
“Pre nego što sam potpisao za Zvezdu, dobio sam ponudu Malage. Nisam prihvatio, došao sam na ’Marakanu’ za jedno deset puta manji novac, jer sam želeo da dođem i vratim Zvezdi možda delić onoga što je ona meni dala“.

Nije išlo sve kao po loju. Opet povreda, debi protiv Borca u koji Pantelić ulazi fizički nespreman. Navijači ga svejedno imaju na piku zbog tog gola...
“Kada igrate na Marakani, najvažniji je onaj prvi utisak koji ćete ostaviti pred navijačima Zvezde. To je ubedljivo najvažnije od svega. A ja sam, zbog svoje epizode u Smederevu, dočekan malo i na nož. U svakom slučaju, teče ta utakmica, i ja već osećam kako se na tribinama gradi neka tenzija, neko neprijateljstvo prema meni. Pritom, nisam baš fizički spreman, nisam prošao pripreme. I onda, trenutak koji nikada neću zaboraviti. Dobio sam loptu na oko 30-40 metara od gola, bila je to duga lopte, preko odbrane, krenuo sam u trk i shvatio da nemam snage da išprintam to što mi je ostalo i dam gol. Jednostavno, sve se tu nagomilalo. Trčiš, trudiš se sve vreme, došao si u klub koji toliko voliš, gde želiš da se ostvariš... Ja sam u tom trenutku bio svestan da ja nemam ni snage ni koncentracije da uradim to što sam naumio. Pritom, bio sam i svestan da kod Zvezdine publike, a ni kod sebe, nemam prava na popravni. Prvi moj promašaj bi bio kraj. Ja sam, dakle, stao u šesnaest metara i sačekao svog čuvara - da bih došao do daha, i razmislio šta ću sledeće da uradim. Prvi put sam cimnuo igrača, drugi put sam cimnuo igrača, i treći put sam samo potegao - i pogodio u suprotne rašlje. Mi smo utakmicu pobedili sa 2:0, i publika me je tu prihvatila“.

Nije to bila jedina čudna stvar u dve godine u Ljutice Bogdana. Pamtiće kako je besneo na Slavoljuba Muslina jer ga nije uveo u igru na jednom večitom derbiju, pamtiće i gol protiv Partizana u polufinalu kupa, ali i...
“Bio je tada i pokušaj rasturanja državne zajednice u Crnoj Gori, tokom utakmice Budućnost - Crvena zvezda“.

Pažljivim fudbalskim hroničarima poznata situacija. Kamenovan autobus sa Zvezdinim igračima, suzavac, navijači na terenu, policijska reakcija u poslednji čas, nova tuča u tunelu...
“Prosto, došlo je naređenje odnekud da utakmica ne sme da se odigra. To je trebalo da bude uvertira u početak raspada Srbije i Crne Gore“.

Pantelić je kapiten, ekipa posle prekida opet izlazi na teren...
“Kako je izlaz na teren pri tribini, prilazi neki čovek blizu nas i sa jedno dva metra me pogađa u glavu mokrom rolnom papira. On beži posle gore u tribine, tribine su poluprazne, svi ga vide, svi znaju ko je, ali niko ne reaguje, niko ga ne hapsi, ništa... Ja dolazim do centra, i sudija mi doslovce kaže, ’Marko, nema uslova za odigravanje utakmice’. Normalno, on samo čeka moj potvrdan odgovor, i meč se otkazuje. Na to, ja njemu kažem: ’Ova utakmica će se igrati, jer Crvena Zvezda sigurno neće biti odgovorna za raspad ove države’. On me gleda i ne može da veruje. A ja kažem: ’Što se mene tiče, moja ekipa je spremna da odigra utakmicu’. Gospodin Mugoša, predsednik Budućnosti, nije mogao da veruje šta čuje, jer je i on želeo da se meč odigra, i odmah nam je garantovao bezbednost - na šta sam mu ja rekao da ne mora da garantuje ono što ne može i da ostvari, ali mi se ne plašimo nikoga, i utakmicu ćemo odigrati - zbog Zvezde. Naravno, utakmicu smo odigrali, izašli na teren - iako neke od mojih kolega nisam uopšte mogao da nateram da to urade, ali izašli smo, na ovaj ili onaj način, i pregazili Budućnost usred Podgorice sa 3:1. Vratili smo se u Beograd, koliko-toliko odložili naredne događaje, i nismo dozvolili da Crvena zvezda ikako bude zaslužna za raspad države“.

Zbog ljubavi prema Zvezdi kasnije je Draganu Stojkoviću potpisao blanko ugovor na četiri godine. Tek da crveno-beli nešto zarade kada je išao u Hertu. A u Berlinu konačno evropsko priznanje. Mada ni u Nemačkoj nije prošlo bez problema. Herta u nedelju igra protiv Bajera u Leverkuzenu, Pantelić želi da posle meča putuje direktno za Beograd kako ne bi zakasnio na okupljanje reprezentacije. Trener Lusijen Favr odgovara odrično.
“Posle utakmice, koju smo pobedili sa 0:2, ili 1:2, ne sećam se, on meni dolazi i kaže: ’E, možeš da ideš za Beograd sada’. I ja tu njemu svašta kažem, uh, stvarno svašta. Posle toga, on opet dođe u svlačionicu i kaže svima: ’Ko igra za reprezentaciju, može sad da ide’. I ja mu naravno OPET svašta kažem“.

Ipak, direktno iz Leverkuzena odleti za Beograd, ali po povratku u Berlin Pantelić iz inata ne odlazi na jutarnji trening. Uveče se javi potpredsednik Diteru Henesu i objasni situaciju. Ovaj prihvata, ali savetuje Marka da ne bude tako iskren sa Favrom. Neka kaže da se umoram uspavao. Naravno da nije tako bilo.
“Sutradan, dolazim ja na trening, tek zove mene pomoćni trener da dođem. I to ne onako, da mi priđe i da me pita, nego mi ono sa deset metara onako gestikulira rukom i kao zvizne, ’ej, alo, ovamo’. Ja ga gledam i kažem: ’Molim?’ A on će: ’Pa dođi ovamo’. ’Slušaj’, kažem ja njemu, ’nismo ti i ja ovce čuvali zajedno da se ti meni ovako obraćaš. To možeš kući nekome, a meni nemoj da se obraćaš uopšte’. E, onda je došao Favr da me zamoli da dođem kod njega, i ja dobro, okej, nema problema. Pita on mene šta je bilo, ja mu kažem, nemoj da postupaš sa mnom kao da sam neko dete, ja sam to što jesam, ja tebe poštujem, poštuj ti mene, ako me budeš poštovao, imaćemo normalan odnos, ako me ne budeš poštovao, nećemo imati normalan odnos, i onda radi šta hoćeš, i ovo i ono... I sve on mene sasluša, i kaže, dobro, jeste, vidi, ja neki put pogrešim, moramo da se prilagodimo jedan drugome, ovo je ipak Bundesliga, svi vi imate karaktere, zato ste i takvi igrači, zato ste i tu gde jeste, i zato ovo, i zato ono, nego... Gde si ti bio juče, pita on mene. Ja kažem, bio sam u Berlinu. Kad si došao u Berlin? U osam ujutru. Kako u osam? Pa lepo, u šest i nešto sam imao avion, stigao sam u osam sati ujutru. Pa šta si radio? Pa ništa, bio sam kući. Kući si bio? Da. Pa što nisi došao na trening? Pa sad sam ti rekao“.

Suspenzija naravno. Ali kad je usred Berlina Benfika vodila sa 1:0, a ceo Olimpijski stadion skandirao Pantelićevo ime Favru nije bilo druge. Pantelić  je, naravno, dao gol.
“I nisam slavio. Samo sam stao ovako (širi ruke i gleda pravo, bez osmeha). I tako sam stajao dok mi nije pritrčao Džo Šimunić, podigao me bukvalno kao u Dirty Dancingu i počeo da viče: ’Dragi, ti si kralj!’.

Sa Favrom se ipak razišao u dobrim odnosima i o njemu i dalje priča sve najbolje kao treneru. Razišao se i sa Hertom. Izabrao je Ajaks, ali tek pošto je skoro celo leto proveo bez angažmana.
“Uh, ja sam u tom trenutku imao strašne ponude, strašne. Znači, top petnaest klubova u Evropi me ne zove - ali svi ostali zovu. U novembru 2008, dao sam reč da ću da odem u Romu. Rekao sam - ako se ne dogovorim sa Hertom o produžetku saradnje, ja dolazim u Romu. I tako sam pružio ruku tim ljudima koji su tada trebali da preuzmu rimski klub. Roma je tada bila na ivici prodaje, i novi vlasnici su već bili ugovorili tri pojačanja iz Real Madrida. Ja sam bio četvrti na njihovoj listi. Bio je to neki novi projekat, međutim, to se nije realizovalo, do preuzimanja nije došlo, ali ja sam dao svoju reč i čekao da oni mene zovu. A kada daš reč... ja sam odrastao na ovoj ulici, reč je reč, obraz je obraz, ja kad nešto kažem ja to i ispunim. Na leto je već bilo jasno da od svega nema ništa, ali ja sam, što bi rekao Toni Montano, kao i svaki nadmeni Balkanac uporno terao po svome, i čekao bukvalno do 20. avgusta. I onda, tog dvadesetog avgusta, ja odbijem dva kluba iz Premijer lige i odem u - Ajaks. A dotle, koga sam sve odbio... Klopa i Dortmund, ovog i onog, ma, glupo je pričati“.

I neka je terao po svome. Uostalom, na sajtu Vice.com pročitajte ceo intervju. Koštaće vas vremena, ali vredeće svaki minut.

(FOTO: Star Sport)