NIKOLA MILENKOVIĆ – Prvi put sa sestrom na loptanje

Dragan Stojković Piksi objavio je spisak, Srbija ide u Katar sa idejom da prvi put prođe grupnu fazu Mundijala. Redakcija Mozzart Sporta je uverena da je ova generacija sposobna za taj podvig. A, kako bismo i vama podigli optimizam, spremili smo za vas serijal tekstova u kojima ćemo pisati o neispričanim pričama svih 26 Orlova. Srbija do Katara!

-------------------------------------------

Firenca, novembar 2017. godine. Neposredno pred početak treninga Fjorentine, kancelarija trenera Stefana Piolija.

"Treneru, da li ću igrati? Spreman sam!"

"Da li ti je neko obećao da ćeš igrati?"

"Nije, ali nisam došao ovde samo da zaradim pare, već i da igram. Znate, treneru, sledeće godine je Svetsko prvenstvo i ako ne budem igrao, niko me neće videti."

Bio bi ovo sažetak razgovora Nikole Milenkovića sa tadašnjim trenerom Viole Stefanom Piolijem. Da li je od reči do reči tekao baš ovako, verovatno ne pamte ni njih dvojica, nije uostalom to ni toliko bitno koliko kontekst čitave priče. Jer Nikola do tog trenutka nije odigrao ni minut takmičarskog fudbala otkako je nešto više od četiri meseca ranije, u julu iste godine, stigao iz Partizana. Za seniorsku reprezentaciju Srbije nije ni debitovao. Doduše, odigrao je poluvreme u prijateljskoj utakmici sa Katarom godinu i kusur dana ranije u timu sastavljenom mahom od igrača iz domaće lige, ali se ni pre ni kasnije više nije pojavljivao na spiskovima.

Međutim, verovao je da će se kad-tad, u nekom trenutku naći na prozivci. Znao je i šta je potrebno da uradi kako bi se cilj koji je zacrtao ostvario.

"Jednom ga je gospodin Muslin poveo u Katar, ali generalno nije igrao za reprezentaciju. Kad je otišao u Fjorentinu nije igrao, tek je protiv Kaljarija u decembru odigrao prvi meč. Ja sam u novembru otišla kod njega i vidim piše nešto. Šta pišeš, Nikola? Kaže: 'Moram da obavim razgovor sa trenerom Piolijem'. Sutradan, on ga je primio u kancelariju i kad mi je sve pričao ja pomislim - Bože, on nije ni pozvan u reprezentaciju, a kamoli da igra Svetsko prvenstvo. Onda me je u maju zvao i rekao da su mu iz reprezentacije tražili da pošalje sliku pasoša. Ušao je u 33, nisam ni očekivala, rekoh ući će u taj širi spisak. Potom je ušao među 27 pa među 23 i na kraju odigrao sve tri utakmice sa 19 godina", priseća se u razgovoru za Mozzart Sport Nikolina majka Nadežda Milenković, koja nam je i otkrila detalje Blekijevog razgovora sa Piolijem.

Dalje sve već znate. Makar kada je reč o Milenkovićevoj reprezentativnoj i klupskoj karijeri. Od Svetskog prvenstva u Rusiji Bleki je postao i ostao neizostavni član seniorskog tima Orlova dok je na Apeninima istovremeno izgradio status jednog od cenjenijih i traženijih defanzivaca. Međutim, malo je poznato kada je i kako krenula Nikolina fudbalska priča.

"Krenula je još i pre obdaništa, jer je on aktivan bio čak i pre škole. Dok je bio u obdaništu pobedio je predstavljajući svoj vrtić. Mi smo se iznenadili, nismo imali pojma da poseduje takvu brzinu. Uvek se isticao na tim takmičenjima borbenošću, snagom, jačinom. Kada su trčali u prvom-drugom razredu uvek je bio prvi, u trećem i četvrtom bio je najbrži na Čukarici. Tada je otišao na takmičenje 'Brzinom do zvezda', ja sam išla sa njim, tri dana je trajalo na Partizanovom stadionu. Deca iz cele Srbije su dolazila u tri ture i on se u trci na 400 metara plasirao među prvih šest. Sve se odvijalo uporedo, ali mi nikada nismo prenagljivali, da li ovo ili ono… Pošto je sestra bila atletičarka, njen pokojni trener Brane je govorio: 'Nek dođe i Nikola da ubrza trku".

Nikola Milenković na dodeli nagrada sa pokojnim atletskim trenerom Branom Radovićem

Nikolu je ipak zanimala samo lopta.

"Odrastao je u duhu sportske porodice, tata mu je bio fudbaler. Igrao je prvo u Čukaričkom, posle je trebalo da pređe u Zvezdu, ali nije otišao do kraja. Još dok je bio mali, deda mu je u dvorištu napravio veliki gol i on je stalno šutirao sa decom iz komšiluka, a sestra mu je branila. Bio je i koš iza, ali je on preferirao loptu i gol. Mi u početku nismo razmišljali uopšte o tome, kakvi treninzi. Hajde, polako, razumem - dete šutira loptu, šta će drugo da radi..."

Kad jednog dana, sasvim slučajno…

"Idem ja pešice i sretnem njih dvoje na ulici, vraćaju se iz škole, i još jedan mladić s njima. I on prilazi i kaže: 'Dobar dan, ja sam Nikolin i Jelenin trener'. Ja u šoku, prvi razred, kako su to deca sama odlučila. Međutim, u školi je bila ponuda da se trenira fudbal i sestra je njega prijavila."

Dve godine starija sestra Jelena, koja je pride u tom trenutku bila talentovanija i sa istim žarom jurila za loptom – istovremeno u atletici beležila obećavajuće rezultate – uhvatila ga je za ruku i odvela u obližnju "Školu fudbala Žarkovo".

"Kaže on: 'Ja sam Nikola Jelić'. Inače, čovek s kojim smo i danas u kontaktu, sjajan trener zaista. 'Mi smo znali da ćeš se ljutiti, odvela sam Nikolu', kaže mi ona kasnije. Posle je i ona išla sa njim, ali ja nisam bila za to da devojčica igra fudbal i zato mi ona ponekad i dan-danas prebacuje, a-ha-ha. I tako, ja se prvo iznenadih kad sam čula, nisam odreagovala odmah, ali sam posle bila baš ljuta. 'Kako ste se, bre, vi prijavili', vikala sam im tad, znate kakve su već majke."

Jer Nadežda, inače prosvetni radnik, kao i svaka majka želela je da joj sin prvo završi školu. Sve ostalo može i ne mora, ali škola se mora. Pa iako nije bio u planu, fudbal je dobro došao da ga na putu do diplome zadrži podalje od ulice. No, Milenković je od starta nagoveštavao da bi razonoda mogla da preraste u nešto mnogo veće.

"Peti, šesti, sedmi, osmi razred Nikola je i dalje bio aktivan u svim takmičenjima, školskim i klupskim u Žarkovu, osvojio oko 70 diploma i medalja. Kada je Nikola bio peti razred održavao se turnir u Novom Sadu za vaskršnje praznike. Otišli smo na taj turnir, bilo je dosta ekipa i on je sa neka dva šuta iz daljine presudio. Znate već kako su tereni mali u balonima. I prišao nam je trener Partizana Vanja Radinović, zainteresovan, kaže: 'Vi idete u Partizan'. Mislila sam: 'Ma kakav Partizan, dete je tek peti razred, treba da ide u školu, to je daleko'. Jer ja sam uvek bila za to da je škola na prvom mestu."

Veliku ulogu u promeni Nadeždinog mišljenja imao je Nikolin prvi trener Nikola Jelić koji je posle određenog vremena njegovu majku ubedio da je Bleki odavno prerastao Žarkovo i kako treba da ide dalje. Interesovali su se navodno i Crvena zvezda i Čukarički. No, Milenković je hteo samo u Partizan.

"Nije bio nimalo lako, jer je ujutru rano kretao na trening, a popodne u školu. Dva-tri prevoza je menjao, u srednjoj školi tri pošto je morao na tri dela grada. Bele vode, Teleoptik, pa Zvezdara i onda nazad kući. Često bi se uspavao u autobusu, nema ga, ali srećom je imao taj telefon, pa se javi da je promašio, ode do poslednje, odspava i nastavi dalje. Nije bilo kao danas, nismo mogli da vozimo dete na trening. Nije imao udobnost. Čak su on i seka, dok su oboje igrali fudbal, menjali kopačke. Kad ona završi utakmicu brže bolje ih daje njemu a-ha-ha."

Sestra Jelena (donji red, treća s leva) i Bleki (gore, prvi s desna)

Nadimak Bleki Stena, dobijen još tokom perioda u Žarkovu po čuvenom strip junaku, Milenković već godinama unazad opravdava fizičkog snagom i istrajnošću, međutim, tokom fudbalskih početaka i nije baš imao sreće sa povredama.

"Put u Partizanu nije bio nimalo lak iz razloga što nije imao dovoljno vremena. U sedmom razredu je imao težu povredu koja ga je dugo odvojila sa terena. Tada je za njega nastupio baš težak period. Potrajalo je sve to, u Tiršovoj su mu odradili sve, međutim, posle mesec dana kada smo otišli na pregled ispostavilo se da nije dobro. Onda sam pozvala trenera Partizana, ali mi je rekao da neće biti mesta, jer prvotimci imaju prioritet. Na kraju me je ipak saslušao i zaista je imao razumevanja i pomogao mi tada. Rekao je da dođemo i da će ga ubaciti nekako u Teleoptik da krene sa oporavkom."

I taman što se oporavio usledila je nova nezgoda...

"Svaki dan je tada sa štakama išao na autobus, 88, 18 i do Teleoptika. Potom u školu, pa se vraćao sa devojkom, ona ga doprati, ponese mu ranac, jer smo uglavnom svi bili na poslu… Nekad se dešavalo da bude zima, mi na JNA, čekamo da uđe, a on čitavu utakmicu presedi na hladnoći… Samo što je krenuo da trenira i igra, nije prošlo mnogo, trebalo je da idu na turnir, on me zove i kaže: 'Mama, dođi na Institut za majku i dete'. Šta se sad desilo? Malo mu je naprsla lakatna kost. On se rasplakao i rekao doktoru: 'Možete li samo da mi utegnete ovo da odem na turnir? Neću koristiti ruke'. Meni je toliko bilo žao, jer baš je bio nezgodan trenutak, posle dvomesečnog odsustva da mu se to ponovi..."

"MAMA, ŠTA ČITAŠ, TO JE PARTIZAN!"

Otac, koji je i sam bio fudbaler, najbolje je znao koliko je minutaža bitna za razvoj jednog fudbalera, posebno u Nikolinom uzrastu, te mu je predlagao promenu sredine, ali majka Nadežda nije želela ni da čuje.

"Zvali su iz raznih klubova, neka deca su išla čak u Moskvu, davali su neke novce tamo. Ali rekla sam – ne. Ideš tako daleko, ne znam gde si, s kim si, ne, ne može. Posle sam razgovarala sa nekim roditeljima i ispostavilo se da nisu uopšte dobro prošli ti koji su otišli. Tata je jedno vreme predlagao: 'Mogao bi u Čukarički, mogao bi ovde i onde'. Ja uđem u sobu i kažem: 'Partizan i Zvezda su najveći u zemlji!'"

Iz ove perspektive zvuči neverovatno, ali Milenković se tada u očima čelnih ljudi Partizana nije izdvajao ni u sopstvenoj generaciji - inače označenoj kao "precrtana" iz koje je ozbiljniju karijeru napravio još Ivan Šaponjić - što potvrđuje i podatak da nije imao ni stipendijski ugovor.

"Prelomni momenat je za mene bio u srednjoj školi. Nikola nije imao stipendiju, nije bilo lako sa kopačkama i svim time što nosi vreme kada živite od naših prosečnih plata. Ali nikada se ne žalim, radite da bi deca imala i vi svi osećali bolje. Dolazio je da kaže: 'Mama, neki su dobili stipendiju'. On je nikada nije primao, jedino što je obroke imao, jer nije stizao kući zbog treninga i škole. Prelomni momenat bio je kada je otišao iz omladinaca, trebalo je preći u Teleoptik. Iz njegove generacije ih je bilo tridesetak. Bili smo kod kuće njegova sestra i ja i čekale da nam javi ko će preći u Teleoptik. Nismo imali nikakvu vezu niti me je to zanimalo, nismo znali kako sve to ide. Čak sam tad Vanju Radinovića prvi put pitala da li se možda plaća da bi dete igralo, a-ha-ha. Nisam znala kako to ide u velikim klubovima, laik sam. 'Taman posla', odgovorio mi je on. Nikola me onda pozvao i rekao da je među petoricom koji su prešli u Teleoptik. Nas dve smo toliko skakale, vrištale, baš smo bile srećne, jer smo znale da je to veliki korak napred."

Priseća se Nadežda i jedne anegdote iz tog perioda.

"Tad je negde dobio i prvu premiju. Nekad je voleo da eskivira i samo kaže da ne može da stigne u školu. Zove me da pita kad dolazim kući. Kažem mu da ima na stolu 30 dinara. Kaže: 'Šta ću sa 30 dinara?' Rekoh, gospodine, pošto izbegavaš školu, nema od toga ništa, kupi štapić i briši na trening. I on meni: 'Kad ćeš kući, kad ćeš kući?' Ja dođem, on izvadio 10.000 dinara. Ja u šoku, otkud mu te pare. Kad ono dobio prvu premiju, pa je podelio sa mnom i sestrom."

Na kraju se sve vrati. Sav taj trud, istrajnost, strpljenje i skromnost konačno su se isplatili. Milenkovićeva priča u prvom timu Partizana kreće tako što ga tadašnji trener crno-belih Ivan Tomić spazio na hodniku klupskih prostorija i rekao – dajte mi ovog malog.

"Krećemo na slavu kod mojih, on mi kaže: 'Mama, Ivan Tomić mi je rekao da potpišem profesionalni ugovor!' Rekoh, čekaj da se raspitam šta će to biti, moramo da ga proučimo. On mi odgovara: 'Ali mama, to je Partizan, šta ima da proučavaš'. Onda smo njegova tadašnja i sadašnja devojka, predivna Anči, sestra i ja otišle sa njim tamo, on je uzeo ugovor i ja čitam redom. On opet: 'Mama, šta čitaš, to je Partizan!'. Rekoh, moram da iščitam do kraja, ne potpisuje se ništa bez čitanja a-ha-ha."

"ŠTA MI, BRE, VIŠE PRIČAŠ!"

Za prvi tim Partizana debitovao je u aprilu 2016. godine, a već naredne sezone odigrao je veliku ulogu u osvajanju prve duple krune posle šest godina, oformivši neprobojni tandem sa Bojanom Ostojićem, čovekom koji je posle Milenkovića na pravi put izveo još dvojicu talentovanih štopera Partizana, Strahinju Pavlovića i Svetozara Markovića.

"Kao i ranije što sam pričao, ne volim da mi se stavlja etiketa da sam ja od nekoga napravio igrača. Jednostavno, mi smo se pomagali i rešavali teške situacije na najbolji i najlepši mogući način onda kada smo uzeli duplu krunu. Bleki je pre svega dobar momak i poslušan, što je nama mnogo olakšalo u radu", ističe Bojan Ostojić u razgovoru za Mozzart Sport.

Iako tada nije bio član Partizana, Ostojić je "iz prvih redova" ispratio Blekijev debi u dresu crno-belih.

"Debitovao je na utakmici protiv Čukaričkog, ja sam tada igrao tamo. Bleki je na toj utakmici dobio crveni karton, a-ha-ha. Znao sam da je mlad, koliko je bio željan dokazivanja i očigledno je tada izgoreo u želji. Znam šta navijači Partizana očekuju i cene kod igrača jer sam sticajem okolnosti i sam bio deo kluba."

Ostojić i Milenković (Foto: Starsport)

Međutim, košmaran debi nije uticao na Blekijevo samopouzdanje. Po isteku suspenzije vratio se u startnu postavu i naredne sezone propustio svega pet od 37 prvenstvenih utakmica.

"Sazrevao je iz meča u meč, igrao je sve bolje i bolje. Imao je puno samopouzdanja što mu je na kraju pomoglo da se proda u Fjorentinu. I to na najlepši mogući način, pošto je postigao gol u finalu kupa protiv Crvene zvezde."

Nije taj gol večitom rivalu, postignut u tako velikoj utakmici, učinio da Milenković "digne nos". Ostojić napominje da je oduvek sa obe noge čvrsto stajao na zemlji.

"Dođemo pre svakog treninga u restoran i tamo ćaskamo o utakmicama. I što smo bliži bili, to nam je više pomoglo da uzmemo duplu krunu. Tada je restoranu bilo po 15-20 igrača, bilo je dosta šale, ćaskanja… Sećam se, eto, jedne situacije na treningu :'Šta mi, bre, više pričaš', Bleki meni kaže. Rekoh dobro, neću više da ti pričam, pa je prošlo sedam dana i on dođe i kaže: 'Hajde Ostoja, izvini i da se vratimo na staro!'"

Na Instagramu ga nećete videti - profil nema. Kao što ga nema ni u medijima da se oglašava povodom ovoga ili onoga - priča na terenu.

"Nemate sa njim neke anegdote, on je pre svega kulturan i nije imao nekih ispada. On se vodi onom - u porazu se ne ponizi, u pobedi se ne uzvisi. Dečko je sa obe noge na zemlji, kako bi svako trebalo da se ponaša. Kulturan, ima kućno vaspitanje i sve što jedan fudbaler može da ima, Bleki ima. Odnosno, jedan čovek, ne fudbaler, jer znamo svi kakvih sve fudbalera ima, a-ha-ha. Sve ovo što je do sada uradio mu je veliki plus. Preskroman je momak", zaključuje Ostojić.

Da je tako sve onako kako njegov nekadašnji saigrač potvrđuje još jedan detalj iz tinejdžerskog doba.

"Da se još jednom vratim na treći razred srednje škole", premotava film Nadežda: "Non-stop su bili rođendani, punoletstva. On je bio toliko skroman da je tad poželeo telefon, pa kad dođe društvo i mala rodbina, on da dobije telefon, a on će meni dati taj novac. I to ga i dan-danas krasi. Ostao je jednostavan, normalan, skroman, smiren, fino se ponaša."

Svoje korene ne zaboravlja, kao ni osnovnu školu i klub u kojem je napravio prve korake koje posećuje kad god je u mogućnosti.

"Pre godinu i po dana smo posetili školu, napravili su mu sjajan doček. Kad smo došli, on je doneo poklone, lopte za decu. Oni su njemu poklonila dres. Zvali smo učitelja, razrednu. Bilo je predivno, predivno… On to ne zaboravlja i uvek se rado seća svega. I dan-danas kad ima utakmicu učitelj mu pošalje poruku, poželi mu sreću, a on mu odgovara: 'O, moj dobri učo!' Voli tradiciju, običaje, za ponedeljak sam spremala sarmu. Iako je pre podne došao, sarma je pala, a-ha-ha! Privikao se na italijansku hranu vrlo dobro, ali voli naše običaje, našu hranu i narod. Vidi se i dok himnu peva, uvek peva punim plućima", ističe Nadežda.

Ne sumnjamo da će je sa istim žarom pevati i u Kataru, nadamo se više od tri puta.