Najnovije vesti

Nikola Milojević: Pet dana u nedelji bio sam surovi profesionalac, a dva dana preterivao s uživanjem

Vreme čitanja: 4 minuta

"Nikola Milojević"

„Žao mi je što se nisam angažovao oko ponuda Benfike, Aston Vile i Rena“, rekao je

Nikola MilojevićBivši golman mlade reprezentacije tadašnje Srbije i Crne Gore Nikola Milojević je sa nacionalnim timom učestvovao na Olimpijskim igrama 2004. godine, a osvojio je i srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu za mlade iste godine, ipak misli da je mogao mnogo više da postigne da je imao ozbiljniji pristup fudbalu.

Postao sam igrač kada…
„Krajem osnovne škole, sa mojim matičnim klubom 'Radnički Petar Drapšin’ iz Mladenovca, obreo sam se u Beogradu, na utakmici kadetske lige sa Zemunom. Nemajući pojma da imam upalu pluća, branio sam kao lud, i moguće i nemoguće. To je zapalo za oko treneru golmana domaćina, potonjem saradniku Slobodana Santrača u A reprezentaciji Jugoslavije, i mom budućem fudbalskom ocu Savi Kristiću. Prvo me je doveo u Zemun, a onda učinio da izaberem sport kao svoj životni put. Stavio me je pred izbor – ili ćeš da treniraš kako treba ili bataljuj fudbal. Tako je počela moja prava karijera među stativama“, počinje svoju priču za MOZZART Sport Milojević.

Najponosniji u karijeri sam bio…
„Uvek se rado setim titule vicešampiona na Evropskom prvenstvu mladih selekcija u Nemačkoj, 2004. godine. Na srcu mi leži i učešće na Olimpijskim igrama u Atini istog leta, bez obzira što je jedva skrpljena reprezentacija prošla kao bosa po trnju. Ipak, najponosniji sam na prvo mesto na listi najbolje ocenjenih golmana u mojoj debitantskoj sezoni u kulskom Hajduku. Odnosno, drugu poziciju na listi najbolje ocenjenih igrača iste godine. Tik iza Saše Ilića ili Marka Pantelića. Nisam siguran ko je od njih dvojice tada odneo ovo laskavo priznanje“.

Hteo sam da ostavim fudbal kada…
„Ko se nije profesionalno bavio sportom taj nije makar jednom u karijeri pomislio 'ne mogu više’, ali to je stvar trenutnog afekta ili prolaznog razočarenja. Fudbal sam ostavio onda kada sam to prvi put stvarno ozbiljno poželeo. Ranije nego što sam planirao, ali sa 32 godine nisam sebi hteo da dozvolim da čekajući inostrani angažman napravim višemesečnu pauzu ili, još gore, da radim u poluamaterskim uslovima u srpskim klubovima koji su me zvali. Samo sam jednog dana drugima i sebi rekao 'dosta', spakovao opremu i otišao u penziju“.

Ovo nikome još rekao, ali…
„Na Kipru su vrleti veće nego u Crnoj Gori. Znam šta pričam, jer sam oba terena apsolvirao u redovnim bežanijama iz karantina na pripremama. Nije mi đavo dao mira da odem u krevet posle povečerja, pa sam preko terasa, zidova i ograda bežao na još sok, dva u okolnim kafićima. U Vitoriji Setubal i da sam hteo nisam mogao da radim takve stvari, jer u Portugalu gotovo i da nema klasičnih priprema. To jest, traju samo pet do sedam dana, posle čega se ekipe vraćaju u zemlju i svaki drugi dan igraju test utakmice u Španiji ili sa inostranim timovima koji se spremaju na tom delu Pirineja. Odeš na meč ili trening, odradiš posao i vratiš se kući“.

Jedino žalim što…
„Žao mi je samo što se nisam malo više angažovao oko mojih mogućih transfera posle EP za mlade, kada su Hajduku stigle ponude Benfike, Aston Vile i Rena. U to vreme nam nije ništa manjkalo pored glavnog finansijera kompanije Rodić, pa sam, ne žureći se sa odlaskom, odluku prepustio klupskom rukovodstvu. A kako uprava nije morala pošto-poto da me proda više joj je imponovalo da ima jednog olimpijskog reprezentativca u svojoj ekipi. Ne kažem da bi moje insistiranje na dozvoli za odlazak urodilo plodom, niti sam nezadovoljan vremenom provedenim u Portugalu, ali ko zna u kom bi mi pravcu krenula karijera da sam tada napustio srpski fudbal“.

Da sam mogao da promenim u branjenju, promenio bih…
„Da mi je ovih godina i pameti potpuno drugačije bih se ponašao posle utakmica. Pet dana u nedelji bio sam surovi profesionalac, a dva dana preterivao s uživanjem van terena. Voleo sam da ostanem u dužem noćnom provodu, preteram sa ićem i pićem. Sve što ne treba i što s razlogom trenere izluđuje. Na njihovom mestu bih strogo kažnjavao takve igrače, dok se ne ukalupe“.

Da mogu da vratim vreme…
„Nastaviću u duhu prethodnog odgovora... Možda bih napravio više u fudbalu da sam ga još ozbiljnije shvatao. Da nisam prečesto bio u fazonu 'kako ćemo, lako ćemo’, čekajući da se neke stvari same od sebe dese ili reše“.

Četiri reči koje govore sve o meni…
„Kroki mog karaktera glasio bi: jako uporan, vrlo tvrdoglav, često nedokazan i možda previše (samo)kritičan. Ne prećutkujem tuđe greške, ali prvo se ispričam o svojim. To je bila prva stvar koju sam rekao saigračima i stručnom štabu Borca kada sam izabran za kapitena. Zato se valjda nisam nikome zamerio“.

(FOTO: MNPress)

Ostale vesti

Najviše komentara

Kladionica vesti

Uživo
Najava mečeva