Treći klub Beograda i Miki Kapelo

Nekada je to bio OFK Beograd. Pokušavao je i Rad. Kako su na silu počele, tako su se neslavno završile i fudbalske priče Obilića, Železnika ili Bežanije. Danas na legitimniji način to pokušavaju ’moderni’ Čukarički i Voždovac. U košarci su lepu tradiciju i istoriju imali Radnički sa Krsta i OKK Beograd, ali su skoro pa nestali. Kao i njihovi tadašnji navijači. Pokušali su kasnije i veštački projekti Beobanke, FMP Železnika, sada i Mege, ali suštinski, Beograd danas nema treći klub.

Ne govorimo o tome da se makar približi Zvezdi i Partizanu jer to je nemoguće. Već da može da se nazove beogradskim klubom koji ljudi vole. Nisu u pitanju trofeji, igrači, novac, moć i slava. Da bi neko bio klub, potrebno je pre svega da ima navijače. Prave, iskrene, one koji ih vole i koji ih prate. I kada je dobro, i kada je loše.

Čini se da jedan takav mali klub ipak postoji. Daleko od reflektora javnosti, od nas medija, od huligana. Sa istorijom većom od mnogih gore probrojanih. I ne takmiči se ni u fudbalu, ni u košarci.

Klub malog fudbala Konjarnik je po mnogo čemu specifičan u beogradskom i srpskom sportu. On ima svoje navijače. Ljude koji ga vole više od Zvezde i Partizana, ali im to ne smeta i da navijaju za večite. Što kao žestoki momci s tribine, što kao obični ljubitelji sporta.

KMF Konjarnik je najstariji klub malog fudbala u Srbiji. Nastao je pre ravno 40 godina. Nikada nije bio šampion države, a opet je simbol jednog dela Beograda i celog jednog sporta. Ima svoju priču, tradiciju, uspone, padove. I ima navijače na kakvim samo mogu da mu zavide svi osim večitih u Beogradu. Oni ne dolaze zato što su pročitali nešto u medijima, što ih klubovi bombarduju po društvenim mrežama ili da bi videli igrača ili trenera. Dolaze zato što to vole. Zato što znaju da je iskrena, poštena i da ih niko ne laže. A navijače danas mnogi lažu...

Kada Konjarnik igra drugu ili treću ligu (da ponovimo, u futsalu), desi se da na tribinama bude 1.500 ljudi. Složnih, emotivnih i srećnih. Verujte, ni mi nismo znali to. Čuli smo od običnih ljudi u jednoj kafani, pa u drugoj, pa na rođendanu i tako se zainteresovali da pročačkamo šta se to dešava kod Istočne kapije Beograda. Da li su to samo kafanska preuveličavanja ili je to stvarno tako lepa priča?

Kao što je Konjarnik simbol tog kraja i futsala, tako je i njegov simbol čovek po nadimku Miki Kapelo. I za njega smo prvi put čuli u kafani. Iako će se kasnije ispostaviti da je on neka vrsta legende beogradskog sporta. Nije mala stvar osnovati prvi klub u nečemu i onda mu se posvetiti četiri decenije.
„Pre 40 godina smo sedeli kod mene u kući na Svetog Jovana i došli na ideju da osnujemo klub malog fudbala. Tada su postojale samo ekipe koje su igrale na turnirima i mi smo bili prvi osnovani futsal klub na prostorijama Srbije i Crne Gore. Posle nas su krenuli i ostali“, počinje nam priču Zoran Žigić, ljubiteljima malog fudbala poznatiji kao Miki Kapelo.

A zašto baš Kapelo?
„Dobio sam nadimak pre 20 godina na turniru na Čukarici i od tada se zadržao. Ne znam kako. Možda zbog temperamenta. Nekad me on košta i više nego što treba. Evo sad sam dobio suspenziju dva meseca. Prikačili su mi da sam nasrnuo na sudiju u Valjevu, a nisam. Kada sam u pravu, onda sam u pravu. Takav sam“, kaže Miki.

Jasno nam je poreklo nadimka. Bolje da ne čačkamo više, čoveka vidimo prvi put, a nadimak Kapelo govori da neke granice ne treba prelaziti. Iako će se kasnije ispostaviti da je to jedan dobrodušni dasa koji je sportu dao dušu i život.

Vraćamo se na početak priče o malom fudbalu koji svaki ljubitelj velikog fudbala voli i misli da ga razume jer je šutirao loptu ispred zgrade, na fizičkom, u balonu...
„Iako pre tih 40 godina, kada smo osnovali Konjarnik, nije bilo zvanične lige, postojala je konkurencija. Igralo se turnirski, pa završnica sa četiri najbolje ekipe po regionima. I pre devedesetih su postojali čuveni Sportovi (ugašeni dnevni list Sport, prim. aut.) turniri u Hali sportova gde je bilo preko 800 ekipa. Igralo se na ispadanje i to je bila draž. Sad više nema turnira, nema liga, ne možeš da nađeš decu za mali fudbal ili da ih vidiš kako igraju. Današnja deca ne igraju ni ispred zgrade.“

Uvek se čovek zapita kakvi li su veliki fudbaleri na malom fudbalu. Da li su i tamo ’tate’ ili je to drugi sport?
„Znam da je ona najveća Zvezdina generacija malo posle Barija igrala na Tašmajdanu protiv legendarnih Mungosa. Na kraju je bilo 7:1 ili 8:1 za Mungose. Ne mogu svi da se priviknu na mali fudbal. Ali ih ima. Saša Ilić super igra mali fudbal, bivši Partizanov vezista Đole Lazić je strašan igrač malog fudbala, odlični su i Marko Pantelić i Dejan Milovanović... Dribleri se uvek snađu. Njima ne treba pilagođavanje. Evo jedne anegdote... Nikola Vignjević - mlađi brat Nebojše - u ono vreme je bio jedan od boljih igrača jugoslovenskog prvenstva u velikom fudbalu i prešao je na mali fudbal. S velikom loptom, ’peticom’, čuda je pravio na malom fudbalu i nisu mogli da ga zadrže. Ali kada je došla ova prava ’četvorka’, sa tegom, koja ne odskače, on nije mogao da se snađe. Kasnije je bio vrhunski igrač malog fudbala i napravio karijeru u Americi.“

Ipak, jedno zvučno ime iz velikog fudbala je posebno bilo vezano za mali fudbal. I Konjarnik. Zoran Bata Mirković je simbol ovog dela grada i ovog kluba.
„On je naš počasni predsednik. Da nije bilo njega, verovatno ne bismo ni izrasli u tako ozbiljan klub. Mnogo smo mu zahvalni. Davao nam je šakom i kapom. Bilo je tu još fudbalera koji su učestvovali i igrali na turnirima s nama. Taševski, Aca Ranković, Gavrilo Gajić, Vignjević... To su sve legende beogradskog fudbala. Jedno vreme su igrali u Radu zajedno, pa su dolazili da igraju za Konjarnik. S tim što je Bata, kada je potpisao za Partizan, kasnije za Atalantu, čak i za Juventus, igrao turnir na Čukarici za Konjarnik. Nije bilo šanse da mu zabrane iako su njega i Taševskog jednom i kaznili u Partizanu jer su igrali za nas.“

Možemo da zamislimo samo šta bi tada Marčelo Lipi rekao da je znao da Bata uklizava na turniru na Čukarici.
„Gleda nas i danas kad ima vremena i dolazi na svaku utakmicu kada je u Beogradu. Ne može više da igra, kolena ga bole, ali bitno je da nas gleda.“

Kako je Konjarnik vaspitao Batu, tako se taj neki šmekerski gen prenosio i na mlađe generacije koje su u njega gledale kao u idola. U Konjarniku je počeo i doskorašnji vezista Čukaričkog Luka Stojanović koji je nedavno prešao u američki Čikago.
„On je dete iz našeg kraja. Ove godine nam je dosta pomogao oko finansiranja, kupio nam je opremu i slično... Nadamo se da će se pojaviti još klinaca s Konjarnika koji će napraviti karijere pa će možda doći da pomognu jednog dana.“

Tako je Miki pre 40 godina i napravio tim Konjarnika. Od momaka iz kraja.
„Većina naših igrača su bili momci iz kraja, kasnije smo digli na viši nivo i počeli smo da dovodimo igrače sa strane. Danas opet igraju igrači odavde, iz lokala...“

Kako ste nalazili igrače za futsal? 
„Gledao sam, obilazio, njuškao... Malo gore, malo dole, pa vidiš nekoga. Danas nema dobrog igrača ni na preporuku. I dalje idem, gledam, tražim... Sada ima Razvojna liga, liga fakulteta, liga banaka, liga ova, liga ona... Uvek ti neko dojavi da ima dobar igrač, pa odeš i pogledaš. Dovedeš ga na dva-tri treninga i vidiš da li može ili ne može. Iznenade se kako sam ih našao.“

Tako je počela i legenda o najboljem srpskom futsal igraču u poslednjih dvadesetak godina.
„Većinom sam skidao igrače s velikog fudbala na mali. I onda su neki postali legende ovog sporta. Najveće ime koje sam otkrio je bio Predrag Rajić. Moj drugar iz kraja je igrao u Borči sa njim i preporučio mi ga je. Otišao sam u Borču, pogledao ga, skinuo ga s velikog fudbala i doveo ga u Konjarnik. Odmah smo se dogovorili. On je bio već blizu 30. godine i to su bile godine kada igrači iz velikog fudbala prelaze na futsal. U futsal sam tako doveo i Borka Suručića.“

Dakle, oni koji nisu prolazili u velikom fudbalu, završavali su na malom?
„Tako je to tada bilo. Futsal igrači su uglavnom imali preko 30 godina. A danas se deca u mlađim kategorijama opredeljuju za futsal. Sve ih je više koji se ne pronalaze u velikom fudbalu i vide karijeru u malom. Umesto da igra u nekom selu za 20-30 evra, ovde ima šansu da napravi bolju karijeru.“  

A koliko danas može da zaradi dobar igrač u srpskom futsalu?
„Pa oko 'soma' i po, do dva. Evra. Napolju može više. Sve zavisi od zemlje, pozicije, situacije sa strancima...“

Ali Konjarnik je i ovde izuzetak.
„Ne plaćamo nijednog igrača. Mi smo jedini klub u prva dva ranga koji ne plaća ni igrače, ni trenere. Možda je i Ivanjica, nisam siguran. Možda to vama zvuči volonterski, ali ima nekih drugih stvari u kojima jedni drugima izlazimo u susret i oslanjamo se jedni na druge“.

Tako je bilo i u počecima. Koliko vremena je bilo potrebno sponzorima da čuju za Konjarnik?
„Sigurno 10-15 godina... Da se ljudi zainteresuju i da to profunkcioniše kako treba. Prvi sponzori su bili ljudi iz našeg kraja koji nas vole i malo-pomalo su nas pomagali. Prvi veliki sponzor je bio pokojni Miša Stojanović Protekta koji nam je obezbeđivao sjajne uslove za treninge, igranje, putovanja... Tada smo zabeležili i najveći uspeh u klupskoj istoriji kada smo igrali finale s Marbom. Oni su imali jakog sponzora, mi jakog sponzora i bilo je pitanje ko će da prevagne. Na njihovu stranu je prevagnulo možda to što su imali Rajića i to je to. Oni su pobedili i vladali narednih pet-šest godina, a posle je počela era Ekonomca. Mi smo ostali u prikrajku, ali smo i dalje živi, dok Marbo više ne postoji.“  

Ti dueli Konjarnika i Marba su bili zlatna era srpskog futsala. Prepričavali su se, hale su bile pune.
„Bila je velika euforija u kraju jer ipak je ovo klub koji nosi i ime tog kraja. Ljudi su prepoznali da se njihov klub bori za nešto veliko i uključili se. Marbo je bio domaćin na Banjici, mi ovde u Šumicama. Gore kod njih je bilo 4.000 ljudi i nije moglo više da stane. Ovde kod nas je bilo oko 1.000 ljudi jer Šumice nisu mogle da prime više. Jedna strana su bili naši navijači, druga strana njihova publika. To je tada bilo kao Zvezda – Partizan. Ekipe podjednake kvalitetom, igra se na nož, ali na visokom nivou. Tenzija velika. Pravi spektakl.“

Propuštena je najveća šansa u istoriji Konajrnika da se osvoji titula šampiona države.
„Nedostajala su nam i trojica igrača iz prve postave. Ali definitivno je to bila najbolja ekipa u istoriji kluba. Imali smo dobre i prave strance. Ćetković i Bojanić iz Crne Gore, Lalić i Ramić, reprezentativci BiH, Slovenac Rok Gržek... Fenomenalni igrači i fenomenalni ljudi s kojima se i danas čujemo i družimo. Od domaćih tu su tu bili Trnčić, Alilović, Jerković, Miljenović, Jovanović, Smiljanić... Ceo kraj je živeo za to i dan-danas je uz nas. Mi jedini možemo da napunimo Šumice.“

Konjarnik nikada više nije ponovio tadašnje uspehe iako je bilo nekih trofeja.
„Uzeli smo 2010. Kup Beograda. Bili smo u Španiji na Rekopa kupu. Tamo smo naučili mnogo toga. I sada, 10 godina kasnije, opet smo osvojili Kup Beograda.“

A do trofeja Kupa Beograda, Konjarnik je prošao trnovit put. Posle zlatne ere i prvog kupa, usledile su godine mučenja. Klub se čak tri godine nije takmičio, delovalo je da se upokojio, ali snaga volje i entuzijazam ljudi s Konjarnika nisu dozvolili da nestane i oživeli su ga.
„Zamrznuli smo status i nismo igrali tri godine. Pravili smo pre neku godinu turnire u kraju i onda je odatle sinula ideja da opet krenemo. Pošli smo iz trećeg stepena takmičenja i evo sada se borimo za ulazak u Prvu ligu. Napravili smo čudo. Radimo dobro, kvalitetno i stvarno ne znam šta još da uradimo. Ali izgleda da taj uspeh nekome smeta. Nailazimo na mnoge prepreke, ali dobro...“

Uz trenera Mikija, najzaslužniji za novi život kluba je predsednik Mirko Vujović koji je tu od dečačkih dana.
„Prošle sezone smo protiv Paleža iz Obrenovca igrali baraž za ulazak u Drugu ligu. Bilo je preko 1.500 ljudi u hali koja ima 800 mesta. Ljudi su sedeli jedni na drugima, svi prolazi i stepenice su bili popunjeni, sa strane, iza golova... Poveli smo sa 1:0, a Palež je sa dva gola na dva minuta pre kraja okrenuo na 1:2. Ipak, izjednačili smo 40 sekundi do kraja, a pobedonosni gol smo dali tri sekunde pre kraja. Cela tribina s našim navijačima je tada pala i upali su svi u teren. Bogu hvala da nikome ništa nije bilo. Slika za ceo život iako smo kroz našu istoriju imali veliki broj uzbudljivih mečeva pred mnogo gledalaca, taj meč je istorijski“, kaže Vujović.

Saglasićemo se da je 1.500 ljudi na utakmici Treće lige u futsalu nešto što je incident u beogradskom sportu. Prestonica kao da se zasitila svih sportskih dešavanja, pa se retko kada vide pune tribine.
„Nameće se trend u Srbiji da sport treba da ima pozorišnu atmosferu. Svi koji pružaju adrenalin i uzbuđenje nekome smetaju. Prosto je tako. A mi zbog svega toga imamo dodatnu energiju da pokidamo i na terenu, i na tribinama. Mi smo jedini klub koji ima podršku svojih navijača na svim gostujućim terenima. Zaista imamo šestog igrača“, kaže predsednik Konjarnika.

Miki je presrećan što njegov klub i tim imaju navijače na kojima i fudbalski superligaši mogu da im pozavide.
„Šumice sada imaju 800 sedećih mesta, a kod nas dolazi 400-500 ljudi na svaku utakmicu. Kada smo prošle godine igrali baraž protiv Paleža, nije igla imala gde da padne. Svi smo iz kraja, znamo se i volimo klub koji nosi ime tog kraja. Garantujem vam da ovakva priča ne postoji nigde u Srbiji. Prvoligaši nemaju toliko navijača kao mi koji smo lane igrali u Trećoj ligi“, ističe Žoran Žigić.  

Konjarnik ima organizovanu grupu navijača koji sremaju i koreografije. Imaju i zavidna iskustva sa stadiona.
„Tu su grupe koje su nekad navijale za Zvezdu i Partizan. Kod nas ne postoji crveno i crno, postoji samo ljubičasta boja koju nosimo u srcu. I dan-danas oni idu da gledaju Zvezdu i Partizan, navijaju na odvojenim tribinama, a onda dođu i zajedno navijaju za Konjarnik. Ja sam isto bio veliki navijač Zvezde. Išao sam i u Bari.“

Nemoguće je ne setiti se zastave „KONJARNIK“ na tribinama u Bariju.
„To je naša zastava koju smo svugde nosili. A imamo i onu čuvenu srpsku zastavu koja ide na sve utakmice reprezentacije gde god igraju. Išli smo u Bari organizovano iz kraja, družili se. Posebno se sećam gostovanja na Old Trafordu u Superkupu u Evrope kada je Dejo lomio Mančester Junajted, ali je Zvezda nesrećno izgubila.“

Gostovanja sa Zvezdom su davna vremena...
„Kada sam se ozbiljnije posvetio futsalu i počeo trenerski da se usavršavam, batalio sam gostovanja i navijanje. Sada mi je futsal život i zaboravio sam na te navijačke dane. Nije moglo da ide to paralelno. Ne možeš da treniraš, gledaš protivnika, pripremaš trening, pripremaš utakmice...“

A u futsalu od prošlog leta postoji i Crvena zvezda koja trenutno u prvoj ligi gazi ka tituli sa svim pobedama. Miki kao veliki navijač crveno-belih jedva čeka da njegov Konjarnik odmeri snage sa Zvezdom.
„Ništa to nije sporno. Ja volim Zvezdu, ali živim za Konjarnik. Mi smo sada priželjkivali Zvezdu u kupu, da napravimo spektakl u Šumicama, ali se ispostavilo da smo izvukli Novi Pazar. Mi smo sa Zvezdom dobri prijatelji i kao veliki zvezdaš im želim titulu i da se plasiraju u Ligu šampiona. Da vratimo futsal gde mu je i mesto – u Beograd! Po igračkim kvalitetima, Zvezda je najbolja u ligi. Čuli smo i da Vojvodina planira da osnuje futsal sekciju. Pa da polako krenu iz trećeg ranga. Radnički iz Niša igra Drugu ligu.“

A kako se Konjarnik danas finansira?
„Od donatora, opštine... Pomažu nam opština i privatnici. Skupo je ovo takmičenje za nas. Imamo putovanja iz Beograda do Bujanovca, Ivanjice, Niša... Samo organizacija domaće utakmice košta 100.000 dinara. Mnogi ne mogu da shvate kako mi ni iz čega napravimo nešto. Ovo je fenomen. Ljudi imaju brdo para, pa ne mogu. Zato što nas dvojica to volimo, zato smo tu gde jesmo. Ovim se bavimo samo iz ljubavi. Po tome se razlikujemo od konkurencije koja se nada nekom interesu. Mi dajemo svoje pare, tražimo pomoć od dobrih prijatelja i drugara...“

Koliko para treba godišnje da bi neko bio ozbiljan futsal klub?
„Oko 50.000-60.000 evra da bi bio prvoligaš. Da bi postao prvak Srbije potrebno je 100.000-110.000 evra. Tu računam da su plaćeni igrači, da dovedeš prave strance, da imaš treninge svaki dan po sat i po...“

A šta ako uđete u Prvu ligu?
„Moraćemo da plaćamo, šta da radimo... Ali kad uđu pare u klub, to je onda propast. Kreću priče, što je ovaj dobio onoliko, što onaj onoliko.“

Hoćete li moći finansijski da ispratite prvu ligu?
„Trebalo bi... Nadamo se da će nam doći još sponzora i privatnika koji će hteti da pomognu. Kod nas su vrata širom otvorena.“

Šta futsalu treba da bi napredovao?
„Kad bismo bili olimpijski sport, mnogo bi skočilo interesovanje. Ali ovako nas koče sa svih strana. Od matičnih saveza pa dalje. Kao da im je krivo što imamo toliko publike koja voli futsal dok istovremeno pada interesovanje za veliki fudbal. Džaba što imamo toliko utakmica u velikom fudbalu, kad je ovako kako jeste. Ko će to da gleda? Sad su na rukovodeća mesta za futsal u Savezu došli neki ozbiljni ljudi koji dižu futsal na viši nivo. Klubovi su se uozbiljili i počeli da rade kako treba. Moraju da imaju dve mlađe selekcije da bi mogli da se takmiče. Nedostaju nam televizije i TV prava. To mnogo utiče. U Hrvatskoj je liga potpisala ugovor o televizijskim prenosima, dobila pare od TV prava i razdelila ih klubovima. Od tih para možeš da dovedeš dva-tri igrača bar za tri-četiri utakmice. Kod nas to nema, a zamislite kada biste ponedeljkom uveče mogli da pogledate derbi u futsalu. Sigurno bi bilo zainteresovanih.“  

S obzirom na to da ste osnovali prvi futsal klub, da ste ceo život u ovom sportu i da imate ogromno iskustvo, da li vas je neko nekada pozvao da obavljate neku zvaničnu funkciju u srpskom futsalu? Tačnije, da radite nešto?
„Nije. Mislim da ja njima ne odgovaram jer imam brz jezik. Što na umu, to na drumu. Nisam podoban. A i ne zanima me mnogo. Volim samo Konjarnik. Radio sam u Kolubari, Hendiju i Obiliću kada je Konjarnik bio u fazi mirovanja. Imao sam i ponude od preko, ali rešio sam da vratim Konjranik gde mu je mesto i dok to ne uradim, ništa me drugo ne zanima.“

Još jedna stvar po Mikijevom mišljenju ne da srpskom futsalu napred.
„Sudije. Oni ne mogu da isprate razvoj futsala. Prebacuju ih s velikog na mali fudbal, a ne mogu da se snađu. Dok se snađu, prođe voz. Nije to nešto da sudija hoće da te ošteti ili ti nešto ukrade. Nego, čisto neznanje. Nemaju seminare za mali fudbal ili ih imaju na dva dana godišnje. Treba da dođu strane sudije da im pokažu kao što su nama dolazili strani treneri pa nas učili. Jedini ljudi koji mogu da upropaste ovaj naš divni sport su sudije. Niko drugi. Doduše, imamo i neke dobre sudije. Na primer, beogradske su daleko bolje od ovih niških dole.“   

Gde još ljude po Srbiji zanima futsal osim na Konjarniku?
„U Vranje je nedavno dolazila Zvezda i došlo je 2.000 ljudi na tribine. Futsal lakše zaživi u manjim mestima jer lokalna samouprava staje iza klubova. Imaju halu za treniranje, manje troškove i lakše je. Malo je Zvezda sada podigla interesovanje po ostalim gradovima kada gostuje. Zemun i FON imaju svojih po 50-100 ljudi.  Mi imamo 400-500 navijača po meču. Na svako gostovanje idu svojim kolima i o svom trošku. Bude ih minimum po 50, nekad i više. Podržava nas i staro i mlado.“

A baš danas je utakmica kada će Šumice opet da grme zbog malog fudbala. Večeras od 18.00 časova, Konjarnika igra osminu finala kupa protiv Novog Pazara koji je na drugom mestu u Prvoj ligi. Iako autasajder kao drugoligaš, Konjarnik sanja iznenađenje.
„Nadam se da će Šumice i sada biti prepune. Novi Pazar je jedan od kandidata za titulu, imaju dobrog trenera, dva-tri reprezentativca. Ali nada poslednja umire. Nećemo skinuti gaće i izaći ćemo da pobedimo. Pa kod bude bolji, nek pobedi.“

I predsednik Vujović očekuje futsal spektakl.
„Očekujemo dupke pune Šumice. Sigurno 1.000 ljudi. I svi ti ljudi koji budu došli će dočekati goste bez uvredljivih parola vezanih za Novi Pazar. Na našim utakmicama nema vređanja na verskoj, političkoj ili bilo kakvoj drugoj osnovi. Samo se bodri Konjarnik. Evo dođite pa vidite ako ne verujete. Tako svima kažem. Naši navijači su edukovani u tom smislu. Nikoga ne vređamo, poželimo dobrodošlicu, a na gomili utakmica je protivnik ispraćen aplauzom. Naravno da na utakmici stvorimo pritisak, ali valjda je svakom sportisti motiv da igra pred punim tribinama“, kaže Vujović.

Kup protiv Novog Pazara će biti spektakl, ali Konjarniku je prvenstvo prioritet. Trenutno imaju bod manje od lidera Ivanjice.
„Ivanjica je prva, Zufo ima najvalitetniju ekipu i tu će se tražiti ekipa koja će otići direktno u Prvu ligu, dok će drugi i treći u baraž. Za dve nedelje igramo kod kuće s Ivanjicom i to će biti ludnica. Tada će se odlučivati o plasmanu u Prvu ligu. Sve utakmice do kraja su nam biti ili ne biti. Kako sad stoje stvari, svi su protiv nas“, ističe predsednik Konjarnika.

Dakle, Beograđani. Ako nemate šta danas posle podne, možete da skoknete do Konjarnika i vidite najveći mali klub u prestonici. Nisu Zvezda ni Partizan. Nisu fudbal ni košarka. Oni su Konjarnik u futsalu. Potpuno drugačija priča.

(FOTO: Star sport, MN Press, privatna arhiva KMF Konjarnik)