Odlaze Kinezi, stiže multi-klub vlasništvo

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Madrida)

Espanjol je poslednji španski klub koji se priključuje nezaustavljivom trendu višestrukog vlasništva. Katalonci tako postaju mlađe dete porodice VLC (Velocity Sports Limited), investicionog fonda koji se već pet godina nalazi na čelu engleskog Barnlija. Na prvi pogled odlična vest za 125. godišnjicu istorijskog kluba, koji već neko vreme tinja daleko od svog kineskog vlasnika, Čen Janšenga. Proizvođač igračaka, grupa Rastar, kupila je Espanjol pre devet godina, sanirala njegove znatne dugove i obećala Ligu šampiona. Nakon brojnih sportskih neuspeha, prodat je novom vlasniku, Alenu Pejsu, za 130.000.000 evra.

Ne može se reći da je Čen bio poguban za Espanjol, kao na primer Piter Lim za Valensiju. Uloženo je mnogo novca, Espanjol je 2019. čak stigao do Lige Evrope, ali su se sportske odluke dugoročno ispostavile lošim, a predsednik, premda nije bio voljan da proda klub, sve se više distancirao od njega. Espanjol je u poslednjih pet godina dva puta završio u drugoj ligi – od ukupno šest puta celoj svojoj istoriji. A ovo je oslabilo do te mere njegove finansije da je čak i nedavna prodaja Đoana Garsije najomraženijem rivalu mogla da se opravda uplivom 25.000.000 evra. Perikosi su nakon decenije ovakve dinamike frustrirani i novi vlasnik se dočekuje sa mnogo nade.

Alen Pejs, budući rukovodilac Espanjola, je američki biznismen koji je zakoračio u svet fudbala nakon što je napustio mesto generalnog direktora banke Leman braders – godinu dana pre njenog kraha. Iz MLS-a je počeo da gleda ka Evropi pre 6 godina, kada je osnovao fond ALK kapital, ambicioznu sportsku platformu, čija je prva kupovina bio britanski Barnli, a Espanjol neće biti poslednja.

Barnli i Espanjol su donekle slični: među najstarijim su klubovima u svojim državama i trenutno osciliraju između prve i druge ligaške kategorije. Za sada bi, bar po zvaničnim informacijama, trebali da funkcionišu nezavisno, koristeći naravno popularne „sinergije“, kao što su skautiranje, analiza podataka, digitalizacija i komercijalni razvoj.

Iako je multi-vlasništvo fenomen koji se eksponencijalno širi - prema podacima Uefe, trenutno obuhvata 366 klubova u okviru 134 vlasničke strukture, od čega 62% u Evropi - u Španiji ova vrsta ulaganja tek hvata zamah. U Primeri će u narednoj sezoni postojati još dva takva kluba: Đirona, u rukama grupe Siti, i Ovijedo čiji je vlasnik meksička Paćuka, dok ih je nešto više u drugoj ligi, kao Sporting, Saragosa, Leganes ili Kordoba. Istovremeno, kruže glasine da je Fenvej Sports Grup, vlasnik Liverpula, zainteresovan da kupi Hetafe.

Premda su najpoznatiji primeri ovih višeklupskih modela - Siti grupa i Red Bul - sinonim za uspeh, ne može se tvrditi da je za njega zaslužna isključivo vlasnička formula. Ti modeli često predstavljaju ulazak korporacija iz zemalja sa mnogo novca i slabom fudbalskom tradicijom, pa dok se neki klubovi koriste uplivom kapitala, drugi bivaju zanemareni u ime preduzetničke logike koja često zna da nadvlada sportsku. Uz to, poseban problem predstavlja narušavanje konkurencije.

Regulacija u nacionalnim prvenstvima je veoma različita. Od Engleske, gde polovina premijerligaša već deli gazde sa drugim evropskim klubovima, pa do Nemačke gde su propisi veoma striktni, potencijalni ulagači se posebno domišljaju kako da stupe na teren liga petice. Španija na primer ne dozvoljava da isti holding drži dva kluba u domaćem prvenstvu i vodi striktan nadzor finansijskog fer-pleja, ali otkada se većina njenih klubova pretvorila u akcionarska društva, upliv stranog kapitala je itekako moguć. Jedino je pitanje koliko je rentabilan.

Primera radi, Barnli je od dolaska VLC-a potrošio 331.000.000 evra na pojačanja, uz povrat od 233.000.000 od prodaje fudbalera – što su astronomske cifre, ne samo za Espanjol nego i za celu špansku ligu. Tako se Katalonci mogu nadati samo da će se replicirati trend kontinuiranog ulaganja koji Pejs održava u Engleskoj. Ali ne i cifre.

Međutim, imajući u vidu pozicije na tabeli oba kluba, model bi trebao bar apriori da bude zasnovan na njihovoj ravnopravnosti, pa bi mogao biti sličan onom koji primenjuje familija Poco u Udinezeu i Votfordu ili Evangelos Marinakis u Notingem Forestu i Olimpijakosu.

Formula bi u tom slučaju bila sasvim drugačija od one Špancima najpoznatije, koja se primenjuje u Đironi. Siti grupa je orijentisana na svoj biser, Mančester, a drugi klubovi se kupuju na osnovu poslovne logike lakšeg dopiranja do raznovrsnih tržišta. Potom se primenjuje zajednička metodologija razvoja talenta koji svi imaju isto krajnje odredište, dok u međuvremenu manji članovi porodice koriste usluge fudbalera koje inače ne bi mogli imati. Primer je Savinjo koji je pre Sitija prošao kroz Troa i Đironu.

Međutim, čak ni ogromna razlika u ulaganju i uspesima Mančester Sitija i Đirone nije sprečila onu najkompleksniju situaciju, a to je kada se dva kluba jednog vlasnika nađu u istom evropskom ili svetskom takmičenju. Fifa to izričito zabranjuje, meksički Leon, na primer, nije mogao da zaigra na nedavnom Svetskom klupskom prvenstvu, jer se za isto plasirala i Paćuka. Uefa je, međutim, prisiljena da žonglira, pa je učešće dva takva kluba moguće, pod uslovom da se privremeno moraju međusobno izolovati.

Španci su tako u sezoni Lige šampiona postali žrtva vlastitog uspeha i ostavljeni su da prežive kako znaju i umeju, bez velikog brata, tj. bez pozajmica, skauta i sinergija. U sezoni 2024-2025, fudbalsko čudo Đirona, prepuštena sama sebi, jedva se izborila za opstanak u Primeri.

Još skoriji primer nekompatibilnosti su Lion i Kristal Palas. Iznenađenje FA kupa će po svoj prilici morati da igra Ligu konferencije, jer su za Ligu Evrope bolje plasirani Francuzi. Da bi se izbegla direktna konkurencija, mora se žrtvovati ambicija slabijeg od dva kluba. Relativizuju se fudbalski uspesi onih manjih članova konglomerata i održava status kvo.

Naravno, kada govorimo o Espanjolu, sve je još uvek na nivou špekulacije. Tim pre što se promena vlasnika sprovodi postepeno, što između ostalog znači da kineska grupa Rastar još uvek formalno odlučuje o politici kluba, ulaganjima i pojačanjima. Marko Dmitrović i kompanija će još neko vreme sačekati da vide na se koji način dolazak Alena Pejsa odražava na njihovu svakodnevnicu.

Do promena će izvesno doći, a treba pitati navijače Espanjola da li bi voleli da im problem bude nastup u evropskim takmičenjima, čak i ako ono nosi rizik.