Oprašta se Vojo i prelistava almanah emocija: Poljska je suđena, Partizan nije

Tomas Sterns Eliot, jedan od najvećih svetskih pesnika 20. veka jednom prilikom je rekao: „Ono što mi zovemo početkom, često je kraj, a da bismo napravili kraj, onda moramo početi od nečega. Kraj je ono gde počinjemo“. Kad je Vojo Ubiparip, dete Vojvodine u kojoj je prošao sve mlađe kategorije, počinjao da se bavi fudbalom, sanjao je grandiozno. Neke od snova nije ostvario, ali je dočekao da mu upravo kraj bude kakav mnogi sanjaju – oproštajnom utakmicom na kojoj će okupiti nekadašnje saigrače i trenere. Kako iz Spartaka, gde je ostavio najdublji trag i rekao zbogom akitvnom igranju fudbala, tako i onih iz inostranstva.

Retka je to čast u srpskom fudbalu, malo ko ju je osetio, a Voju će se ukazati na gradskom stadionu u Subotici (18 časova).
„Pored mene, oproštajnu utakmicu imao je Vladimir Torbica, bio sam njn deo. Sećam se i poslednje utakmice Siniše Mihajlovića u Novom Sadu. Kao tadašnji seniori Vojvodine bili smo gosti i stajali blizu terena, ali to je mnogo veći nivo od svega. Da se zna, ovo oko oproštajne utakmice nije bila moja ideja, nego predsednika Nikole Simovića. Želeo je da se na lep i dostojanstven način oprostim od fudbala i kluba koji mi je mnogo dao i gde sam proveo najviše vremena u igračkoj karijeri“, rekao je Ubiparip na početku razgovora za Mozzart Sport.

Da li vam je ikad padalo na pamet da biste mogli da imate utakmicu ovakvog karaktera, mnogi tako nešto žele, ali nikad ne dožive?
„Nisam razmišljao na taj način, ali kad si svestan da se približava kraj, kreneš potajno da se nadaš da je moguće. Nisam ni ja hteo tek tako da siđem sa scene i kažem - zbogom. Drago mi je što se ništa oko oproštajne utakmice nije krenulo na moju inicijativu, nego su se ljudi iz Spartaka angažovali. Biće emotivan dan, barem za mene i porodicu. Opet će tu biti ljudi sa kojima sam u redovnom kontaktu i biće prilike da se prisetimo divnih dana, a i posle utakmice će biti takozvano treće poluvreme“.

Koga možemo da očekujemo od bivših saigrača kao aktere?
„Biće dosta momaka sa kojima sam igrao u sezoni 2010/11 kad smo obezbedili premijerni plasman u evropska takmičenja u istoriji kluba. Na terenu će ponovo biti Dragan Šarac, Vidak Bratić, Marko Mirić, Slobodan Simović, Nikola Milanković, Vladimir Torbica, Milan Jovanić, biće momaka sa kojima sam igrao u inostranstvu poput Semira Štilića i Jasmina Burića, oni su iz Bosne i Hercegovine, kao i Dimitrija Injca i Ivana Đurđevića, sa njima sam igrao u Lehu. Iz svakog kluba će biti po neko. Trener će nam biti Zoran Milinković. Sa druge strane će biti sadašnji tim Spartaka. Nije bilo lako sastaviti ih, a postojali su još neki ljudi koje sam hteo da zovem, ali dobro je i ovako“.

©Starsport

Rekli ste da ste igrali Evropi i samim tim ostvarili najveći uspeh u istoriji kluba, ali kad ste se vratili pre dve godine sve je drugačije. Klub se uglavnom bori za opstanak ili se, u najboljem slučaju, nalazi na sredini tabele.
„Činjenica je da rezultatski nije dobro, ali mi je drago kad vidim dosta mladih igrača koji su igrali dobro, pa otišli u inostranstvo. Drugačije se ponašam nego pre deceniju i više, vratio sam se sa ogromnim iskustvom i svime što sam prošao. Pokušao sam da talentima predočim šta ih sve čeka, jer u fudbalu ne postoje samo lepe stvari, i te kako ima onih drugih i naletaće na njih kroz karijeru. Gajim poseban odnos prema Spartaku, dao mi je šansu, u njemu sam se afirmisao, pokazao talenat i napravio lepu priču. Mogao sam još negde da igram, ali nije bilo poente. Ono što mi nedostaje je publika. Sećam se utakmice protiv Partizana, završilo se 1:1, crno-beli baš jaki, sa Kleom, Laminom Dijarom, Necom Tomićem, Radosavom Petrovićem, a stadion – krcat, nema gde igla da padne. Tog ambijenta više nema. Ta ekipa Spartaka igrala je sjajan fudbal sa Kizom Milinkovićem kao trenerom. Nije ni čudo što smo izboriili plasman u kvalifikacije za Ligu Evrope“.

Kako se danas prisećate tih mečeva u Evropi, malo je falilo da napravite senzaciju i izbacite Dnjepar?
„Pre toga bio je dvomeč protiv Diferdanža, eliminisali smo tim iz Luksemburga, iako je bilo baš napeto. O Dnjepru se i danas priča! Strašna ekipa sa Jevehnom Konopljankom...Njega ne možete da uhvatite na terenu, u situacijama „jedan na jedan“ nema trika da ga zaustavite. Sećam se i njihovog štopera Andrija Rusola, čovek me prebio kao niko u karijeri. Bio je i napadač Eugen Seleznjov – strašan igrač, a sve reprezentativci Ukrajine u tom trenutku. Bez obzira na sve, nismo se dali, odigrali smo dve odlične utakmice, pobedili smo ih u prvoj, a u revanšu naivno primali golove i na kraju ispalI“.

Posle takvog iskustva i sjajnih godinu i po dana u Subotici, prvi put odlazite u inostranstvo, u Leh iz Poznanja.
„Ubeđen sam da je Leh morao da se desi, meni je Poljska bila suđena. Bilo je dosta ponuda. Zvali su Zvezda i Partizan, opcije su bile Holandija, Južna Koreja, Belgija, ali ne kajem se. U Poljskoj sam proveo pet godina, uslovi fenomenalni, stadionu krcati. Tadašanja ekipa Leha bila je hit Lige Evrope, debitovao sam u protiv Brage u 1/16 finala i dobili smo Portugalce 1:0 kod kuće, golom Letonca Artjomsa Rudnevsa koji je tad igrao fenomenalno, dao het-trik protiv Juventusa. Revanš je bio nesrećan, poništili su nam gol, bezveze smo ispali, ali opet, bilo je lepo“.

©Guliverimage

Kakve su zime u Poznanju?
„Paklene! Vi ne možete da zamislite šta je to. Temperatura nekad zna da se spusti na minus 15, 20, čak 25 ispod nule. Utakmicu protiv Brage najviše i pamtim po toj zimi, nisu postojali uslovi da se meč igra, srećom pa smo imali grejače da se sneg otopi. Ostalo mi je upečatljivo da su tribine uprkos ledenom vremenu bile krcate“.

Imali ste priliku da kratko sarađujete sa Hoseom Marijom Bakerom, legendom Barselone. Kako je to izgledalo dok je vodio Leh?
„Predstavnik je tipične Barsina škola fudbala. Kod Bakera se sve svodi na tehniku, pas i prijem, kad je trening u pitanju. Ne obazire se toliko na trčanje. U početku su rezultati bili dobri, ali se posle nešto poremetilo i dobio je otkaz. Umesto njega došao je domaći trener Marijuš Rumak, ali saradnja sa Bakerom mi je baš prijala“.

Baš u trenucima kad ste počeli da igrate pretrpeli ste jednu od najtežih povreda u svetu fudbala, kidanje ligamenata kolena.
„Sve se desilo na treningu i nije moglo da bude u nepovoljnijem trentku. Rudnevs je otišao u HSV, pozicija špica je bila otvorena i trebalo je da upadnem na istu. Prethodno su me više koristili kao polušpica ili krilo što meni nije odgovaralo. Kidanje ligamenata mi je bio najteži trenutak u karijeri. Prelomni momenat. Da sam ostao zdrav, sve bi bilo drugačije, zato što sam počeo da dajem golove, navikao sam se na sredinu i jezik , ali šta ćete kad vam se tako namesti sudbina. Bol je bio neverovatan, čak sam razmišljao o tome da li ću moći da nastavim da igram fudbal. Znate kako je to kad ne možete ustanete bez tuđe pomoći. Uspeo sam da se oporavim, ali posle toga nisam mogao da uhvatim ritam i pronađem formu. To nije bilo sve od Poljske, kasnije sam se vratio i igrao za Gornjik. I, šta se desilo? Lom skočnog zgloba. Pauza pet meseci. Baš mi se nije dalo“.

Upravo u periodu kad ste se oporavili od povrede u Lehu stigla je ponuda Partizana, bili ste velika želja Marka Nikolića?
„Imao sam još pola godine ugovora u Lehu, ali želeo sam da dođem u Humsku, međutim, desile su se pripreme koje sam odigrao dobro i trener nije hteo da me pusti. Hteli su da razgovaramo o novom ugovoru, ali sam bio tvrdoglav, nisam hteo da pričam sa njima, nego da odmah odem u Partizan. Nisu me pustili, bio sam nezadovoljan i to nisam krio. Odnos više nije bio dobar i morali smo da se raziđemo. Dres Partizana mi ostaje najveća žal. Mislim da bih mogao da uradim mnogo toga da sam došao u Humsku“.

©Guliverimage

Niste uspeli da se domognete Partizana, pa ste otišli u Mađarsku, igrali ste za Vašaš, ali ni tamo vas nije hteo gol.
„Vašaš je greška karijere! Od početka stvari nisu išle kako sam zamislio. Nije mi prijala ni liga, ni okruženje, odnos ljudi u klubu i među saigračima. Teško je da objasnim šta mi je smetalo, jednostavno – nije išlo. Postigao sam jedan gol i posle šest meseci po sopstvenoj želji sam tražio da mi raskinu ugovor“.

Ako su naši severni susedi bili loše iskustvo, onda je dolazak u Novi Pazar bio pogodak?
„Doveo me je Zoran Marić, trenirao me je u mlađim kategorijama Vojvodine i poznajemo se dobro. Pazar je bio perfektan izbor. Trebalo mi je malo vremena da pronađem formu, ali kad se to desilo, počeo sam da dajem golove redovno, vratilo mi se samopouzdanje, ekipa je dobro igrala, ponovo sam uživao u fudbalu. Definitivno je Novi Pazar bio jedna od ključnih stanica u karijeri i razlog zbog kojeg sam u Bosni i Hercegovini igrao dobro“.

Kad smo već kod BiH nadavali ste se golova, prvo u Željezničaru, a potom u Tuzla sitiju?
„U Želju sam došao na poziv Semira Štilića, saigrača iz Leha. Pitao me je da li sam zainteresovan, otišao sam do Grbavice sa pokojnim ocem i brzo smo se dogovorili. Bilo je baš dobro, osvojili smo Kup BiH, bili blizu da osvojimo titulu, ali nas je Zrinjski prestigao. Posle Želje sam opet hteo u inostranstvo, ali me je u pozvao gazda Tuzla sitija i ponudio dugoročan ugovor. Nisam mogao da odbijem. Iz perioda u Tuzli najviše pamtim druženje, pored golova koje sam davao. Hemija u ekipi je bila fantastična. Nažalost, gazda kluba se povukao i krenuli su problemi, više nije bila ista priča“.

Guliverimage/LukaszxSobala

Posle odlaska iz Bosne i Hercegovine, a pre povratka u Spartak, imali ste epizodu u Radničkom iz Kragujevca?
„Zvao me kum Marko Mirić i pitao da li bih došao u Šumadiju. Nisam znao za šta da se odlučim, imao sam i ponude iz inostranstva, a situacija u Radničkom je bila loša. Tim se nalazio na dnu tabele, skupio malo bodova, ali na Markov nagovor i želju da ponovo igram sa njim, uz entuzijazam Slavka Perovića, odlučio sam da dođem. Na kraju smo sa Nenadom Lalatovićem obezbedili opstanak“.

O Spartaku smo već sve rekli, kao i o ostalim angažmanima, međutim, vi ste dete Vojvodine, ali u tome klubu nikad niste dobili šansu. Kako to objašnjavate?
„Naravno da mi je žao, u mlađim kategorijama sam igrao sa Dušanom Tadićem, imali smo dosta uspeha, bio uvek najbolji strelac. Kad sam ušao u prvi tim, trener je bio Zoran Marić i Džimi je ubacivao mlađe igrače, međutim, sve se promenilo dolaskom novog trenera, koji je verovao iskusnijima. Nisam želeo da sedim na klupi, hteo sam da igram. Ljudi iz Vojvodine nisu prepoznali šta umem, ali neko drugi jeste i uspeo je da to iskoristi. Morao sam da idem zaobilaznim putem, moglo je da bude drugačije, samo da su mi verovali. Ne želim da dublje ulazim u sve“, rekao je Vojo Ubiparip na kraju razgovora za naš portal.