Oproštajni intervju Nikole Vujadinovića: Večiti zvali po dva puta; poseban režim samo za Tota di Natalea

Znate li onaj osećaj kad dođete do kraja čitanja omiljene knjige ili poslednje epizode najdraže serije. Toliko vam se svidi da ne želite da se ikada završi. Makar još 50 strana da pročitate, samo još jednu epizodu da odgledate, da užitak potraje još malo, a neće potrajati , svesni ste i vi da je kraj. Isto tako je sa fudbalerima kad završavaju karijere. Kako odustati od nečega čemu si posvetio ceo život, kako još jednom ne istrčati pred pun stadion, barem još jednom šutnuti loptu, tu okruglu stvar u koju si se zaljubio kad si bio dete. Nije u pitanju novac, nego ljubav prema igri, ali koliko god nešto voleli, pre ili kasnije, dođe momenat kad tome morate reći "zbogom". To je reč koja nekad ume više da zaboli nego kritika.

Nikola Vujadinović je "zbogom" fudbalu rekao u Zaječaru protiv Novog Pazara gde je njegov OFK Beograd Mozzart Bet poražen u spektakularnom meču poslednjeg kola Mozzart Bet Superlige. Rođeni Dorćolac, odrastao u Višnjićevoj ulici, nagledao se takvih utakmica, a kako i ne bi. Karijera mu je trajala 21 godinu, za to vreme nosio je dresove 18 klubova u 11 država. Čak je i kontinent menjao. Što bi narod rekao - proputovao beli svet, a kad je tako, onda zanimljviih priča ne manjka. Nikola ih ima toliko da bi komotno mogao da napiše knjigu i to u tomovima.
"Nikad nisam mislio da će mi karijera ovoliko trajati. Voleo sam treninge, voleo da igram, ali da mi je neko rekao da ću doći na nivo na koji sam bio došao, igrati protiv najvećih fudbalskih zvezda - to je čast i privilegija. Svačija karijera je puna uspona i padova, donosimo teške odluke, grešimo u odabiru sredina, ali ni na šta ne mogu da se žalim, radio sam i igrao pošteno u kom god klubu da sam bio. Postoje stvari koje bih iz ove perspektive, sa 39 godina, ispravio, ali hajde, neka ostane ovako kako je bilo. počinje Vujadinović razgovor za Mozzart Sport.

Igrači znaju da puste suzu kad se opraštaju, da li ste i vi možda došli u takvo iskušenje?
„Kad pogledam ljude koji su bitan deo mog života - supruga, deca i roditelji - bili su emotivni posle utakmice sa Novim Pazarom, žena je plakala. Mene tako nešto nije uhvatilo, zato što nisam takav tip. Mogu samo da se radujem onome šta sam postigao i koliko sam dao fudbalu. Emocija jeste bilo, ali suza, barem sa moje strane – ne".

Počeli ste u Crvenoj zvezdi sa devet godina, što znači da ste fudbalu posvetili tri decenije života. Kad je bilo najteže? Da li ste sebi ikada rekli da dižete ruke od svega i da je dosta?
"Najupečatljivije je bilo kad sam završavao sa omladinskim fudbalom i počinjao seniorski. Prošao sam sve mlađe kategorije Zvezde i bilo je teško pronaći adekvatnu sredinu. Klub nije obraćao pažnju na nas, igrači su slati na pozajmice u Srpsku ligu. Bio sam poljuljan, razmišljao da li treba ići u tom pravcu, ali otac je pomogao da prebrodim krizu. Neki momci koji su igrali sa mnom u omladincima Zvezde prestajali su da igraju fudbal, a bili smo prvaci države u omladinskom uzrastu. Odustali su zato što nije bilo podrške kluba, nismo trenirali sa seniorskim timom, nismo čak išli na pripreme. Zamislite da smo imali Grafičar kao što je to danas slučaj sa Zvezdinim klincima. Mnogo toga bi bilo drugačije".

S obzirom da nikad niste debitovali za prvim tim crveno-belih, da li je možda kasnije bilo ponuda da se vratite?
"U dva navrata! Prvi put je trebalo da bude pozajmica iz Udinezea, Zvezdu je tad vodio Robert Prosinečki. Bilo je razgovora, prihvatio sam da dođem, međutim, klubovi se nisu dogovorili i do dan danas ne znam zašto je tako bilo. Iz Udina su mi rekli da je došlo do problema oko plaćanja izlazne klauzule, ali siguran sam da je nešto drugo. Sledeći poziv je došao dok sam igrao za Osasunu u sezoni 2016/17. Pričao sam sa Zvezdanom Terzićem, Mitrom Mrkelom i Vladanom Milojevićem. Dogovor je bio blizu, ali sam posle od nekih igrača čuo da je situacija u klubu teška i odlučio da ostanem u inostranstvu".

Kad već niste mogli da dobijete priliku u Zvezdi, morali ste da idete obilaznim putem, najpre kroz Rad koji je tad igrao drugu ligu i imao odličan tim.
"Bili su Bojan Jorgačević, Nenad Tomović, Predrag Sikimić, Nebojša Pavlović... Rad je uvek važio za klub sa dobrom školom. Pričao sam sa Rankom Stojićem i ideja je bila da kroz igranje drugog ranga se još bolje spremim za seniorski fudbal. Na kraju nije bilo tako, posle nekoliko meseci sam otišao u Zetu".

©Mozzartsport

Dolazak u Golubovce ispostavio se kao pun pogodak, taj teren je uvek važio za pakleno gostovanje. Vi ste igrali tamo u sezoni 2005/06. i samo je Partizan uspeo da vas dobije kad ste bili domaćini, što je danas maltene nemoguće da se desi.
"Završili smo četvrti na tabeli, to je bio fantastičan uspeh. Ekipu je krasila homogenost kakvu do tad nisam video. Niko nije voleo da igra protiv nas. Drugi deo prvenstva odigrali smo u Podogirici, ali pobeđivali svakoga. Sve je perfektno leglo, igrao sam redovno, krenuli su pozivi da odem u inostranstvo. Ono što je interesantno, jedini gol u dresu Zete sam dao - Zvezdi. Usledio je raspad države, Crna Gora se odvojila i ja sam hteo da idem, zato što nisam znao kako će to izgledati ako igram njihovu ligu. Rajo Božović me je nagovarao da ostanem, tražili su me klubovi iz Izraela, ali sam na kraju gledao gde bi mogao bolje da se razvijem".

Od odlaska u Izrael nije bilo ništa, nego ste za narednu destinaciju odabrali Bugarsku i to ne bilo koji klub nego - CSKA iz Sofije. Napravili ste strašan rezultat, osvojili titulu bez poraza. Od tad je prošlo 17 godina, a CSKA do danas nije šampion.
"Ogromno poštovanje imam prema tom klubu, utabali su mi stazu za inostranu karijeru, stekao sam veliko samopouzdanje. Nismo igrali lepršav fudbal, često smo pobeđivali sa 1:0, ili kad odigramo nerešeno - bude 0:0. Poslednja linija je funkcionisala perfektno, igrao sam sa dva reprezentativca Bugarske, često sam bio desni bek i baš mi je prijalo. Nažalost, vlasnik kluba Aleksandar Tomov je uhapšen zbog malverzacija, ne samo u CSKA, nego i u firmama gde je imao udeo i od tad je krenuo sunovrat. Svi najvažniji igrači su otišli, počeli su finansijski problemi, čak se desila podela kluba i to traje do danas".

BK TV, TERMIN OD 15.00 I SERIJA A

Posle odličnih igara u najvećem bugarskom klubu, ponude su počele da se nižu, a jedna je stigla kao grom iz vedra neba od – Udinezea.
„Nisam bio iznenađen, pre mene su angažovali Aleksandra Lukovića, potpisao je i Dušan Basta. Imao sam ponude Kelna, Panatinaikosa i Dinamo Bukurešta preko mog saigrača iz CSKA – Florentina Petrea, on me je nudio u Rumuniji. Nije bilo dileme gde želim da igram. Serija A je bila moj san, pratio sam svaku utakmicu, znao napamet sastav Milana, igrače, zapisivao sam rezultate, pošto tad nije bilo „Flešskora“. Kod mene se znalo, BK televizija, termin od 15 časova i zakucan sam za ekran“.

Bez obzira što volite Italiju, Udineze vam nije dao šansu...
„Nisam bio zreo za takav korak i posle sam morao težim putem da se vraćam na scenu. Da sam potpisao dve ili tri godine kasnije, imao bih veće šanse da se probijem. U trenutku kad sam došao, bili su jaki kao zemlja, od štopera igrali Kristijan Zapata, Felipe, Mauricio Domici, Andrea Koda, Đovani Paskvale, Đuzepe Sala, a sledeće sezone stiže Mehdi Benatija, na golu Samir Handanović, a pogledaj samo te špiceve – Toto di Natale, Fabio Kvaljarela, Simone Pepe, Aleksis Sančez, Odion Igalo – ma, paklena ekipa. Nije ni čudo što su završavali u prvih pet na tabeli“.

Koga od te petorice je bilo najteže čuvati na treningu?
„Aleksis Sančez! Što bi rekli Španci – ’Nino Maravilla’. Stigli smo zajedno, on je tek napunio 18 godina. Taj pregled igre, karakter, fizičke predispozicije – to je nestvarno. Još prgav kako to obično znaju da budu latinoamerikanci. Odmah se videlo da nema šanse da se zadrži u Udinezeu i da je njegova mera igranje u nekim od najjačih klubova na svetu. To se na kraju obistinilo. Jedan od boljih igrača sa kojima sam imao prilike da treniram, a bio je među najmlađima u ekipi. Moram da pomenem i Kvaljarelu. U CSKA sam osetio šta znači ozbiljan seniorski fudbal i pomislio da sam veći nego što jesam, ali kad sam video kakve golove Fabio daje na treninzima – zabezeknuo sam se, nikad u karijeri se nisam susretao sa nečim takvim. Iz kojih pozicija taj čovek šutne i zatrese mrežu – bukvalno smo svi ostajali u čudu. Izuzetno inteligentan igrač, vrhunski karakter. Nije džaba toliko trajao“.

©Mozzartsport

Ako već pričamo o Udinezeu, ne možemo da ne pomenemo Tota di Natalea, čoveka koji je u Seriji A dao 209 golova i još uvek je jedan od najboljih strelaca u istoriji Kalča. U čemu je njegova magija?
„Uvek se priključivao treninzima od četvrtka, imao je status i privilegije, ali kako da ih nema kad čovek postigne po 25 golova svake sezone. Pazite, govorimo o Seriji A, ligi gde su taktika i odbrana na prvom mestu, imate gomilu ekipa koje igraju u niskom bloku, ali to za njega nije bio problem. Još nije klasičan napadač, teško da je mogao da bude sa onakvom građom. Ono što sam primetio kod Tota, to je da pokušava da igra bez duela. Ne dozvoljava protivničkom štoperu da mu se nakači na leđa i bio je dovoljno brz i inteligentan da ti ne dopusti tako nešto, da ne govorim o tome kakav je majstor bio da pronađe prostor za šut, završnica – najbolja koju sam ikad video. Onda, njegova saradnja sa Gaetanom D’Agostinom, mislim da su njih dvojica imali telepatsko razumevanje. Kako se Toto namesti za trk, tako mu Gaetano šalje dodavanje. Jedini čovek koji je pokušao da promeni Di Natalea bio je Frančesko Gvidolin. Došao je i rekao: ’Hoću da budeš na svakom treningu’. Počelo je tako što Di Natale na prvih sedam utakmica u ligi nije dao gol. Posle je došao do trenera i svašta mu rekao pa je ovaj morao da popusti. Na kraju je opet postigao preko 20 golova. Jednostavno, imao je svoj režim rada, prijao je njegovom telu i to je to. Nikako nije bio lenj “.

Morate nešto da nam kažete i o Pablu Armeru, za njega svi imaju po neku anegdotu.
„Otišlo njih nekoliko u provod posle pobede i Pablo se napije. Sedne za volan, policija ga zaustavi i oduzme mu automobil. Sutradan kad se otreznio, čovek na trening stiže u kolima za golf, zato što za njih ne treba vozačka dozvola. Tako se vozikao neko vreme pre nego što mu je vraćen auto. Da ne upotrebim neki drugi izraz, ali Armero je jako luckast tip. Dodajte na njega još i Maurisija Islu, uvek sam mislio da je on potomak Maja kako je izgledao. To je bila ludnica, izlazili su svako veče, u svlačionici odvrnu muziku do daske. Međutim kad se radi, to je potpuno druga priča, ozbiljan profesionalizam“.

AKO VEĆ IDEŠ KROZ PAKAO - SAMO NASTAVI

Trener Udinezea u tom periodu bio je Paskvale Marino, kakav ste odnos imali sa njim, uprkos tome što niste igrali?
„Nije me dočekao na ljudski način, koliko sam čuo, bio je protiv mog transfera. Mene je doveo sportski direktor Pjetro Leonardi sa kojim je Marino bio u svađi i tu sam ispaštao zbog njihovog sukoba. Pokušao sam da pričam sa trenerom i tražio da mi pruži priliku, ali je imao druge prioritete i na kraju se završilo tako da sam odigrao jedan meč u Kupu Italije. Tad sam najviše preispitivao sebe da li je trebalo da dođem na Apenine, ali kako se kaže – ako ideš kroz pakao, samo nastavi“.

Kad već niste mogli do minuta u Udinezeu, morali ste da idete na pozajmice, a prva od njih je bila u Aberdinu. Zbog čega baš Škotska?
„U toj ligi postoji pozamašan broj napadača koji igraju na snagu. Meni je takav stil prijao, zato što je trebalo da još očvrsnem, ali pre svega – da budem na terenu, pošto sam u Udinezeu izgubio godinu dana. Bio sam standardan, igrao protiv Seltika i Rendžersa, skroz drugačiji ambijent od onoga u Italiji. Bio sam na Olimpiku, San Siru, Artemio Frankiju, ali to nije isto kao u Škotskoj, kad čuješ huk sa tribina, pogotovo na Seltik parku – to je nestvarno. Bio sam spreman da ostanem, Aberdin je želeo da me zadrži, međutim, Udineze je tražio previše novca. Da su me otkupili, imao bih šansu da se probijem do Engleske, pogotovo kad sam video da su dvojica saigrača Šone Aluko i Rajan Frejzer otišli u Premijer ligu“.

©Guliverimage

Šta se desilo kad ste se iz Škotske vratili u Udine, nije bilo prijatno?
„Bukvalno samo što sam došao kući, zvoni telefon i vidim da je sportski direktor Udinezea. Počinjemo priču i u jednom trenutku mi kaže: ’Pratili smo te u Aberdinu, zadovoljni smo kako si odigrao, ideš na još jednu pozajmicu’. Ja u šoku: ’Čekaj čoveče, ja sam igrač Udinezea, pustite me da se izborim za mesto u timu’. Hteli su da me pošalju u Holandiju – De Grafšap. Imali su dogovor, gde bi Holanđani preuzeli moju platu uz opciju da me otkupe, međutim, odbijem. Pričali smo još neko vreme gde mi je čovek na kraju rekao: ’Videćeš ti šta ću ja da uradim, nećeš otići nigde, trčaćeš krugove oko terena, zabraniću ti prilaz stadionu’. Iz ovog ugla, to mi deluje smešno, ali u tom trenutku imam 22 godine i kad čujete takve reči – pogodi vas“.

Kad je sve to prošlo, ipak, otišao si na još jednu pozajmicu. Rumunija vam je bila suđena. Kad već nista otišli u Dinamo iz Bukurešta, pojavila se – Alba Julija.
„Fenomenalan klub, finansijski jak, dobro organizovan. Uglavnom su igrali stranci, bilo je malo rumunskih igrača. Borili smo se za opstanak do kraja, ali nismo uspeli. Jedan od razloga je taj što klub nije imao uticaj i iskustvo igranja najvišeg ranga. Na sve to, zimski prelazni rok nije dobro odrađen, kasnilo se sa dovođenjem novih igrača i završilo se neslavno“.

Ipak, imali ste priliku da sarađujete sa jednom od legendi jugoslovenskog fudbala – Blažom Sliškovićem.
„Baka je narodski čovek. Neko sa kim možete da pričate ne samo o fudbalu, nego i brojnim životnim temama. Mnogi ga gledaju kroz prizmu onog klipa gde pokušava da priča engleski, pa je nekome smešan, međutim, mali broj ljudi zna da on perfektno priča italijanski. Jednom prilikom mi je rekao: ’Vujo, moj engleski je katastrofalan, super je što u Rumuniji svi razumeju italijanski’, na tom jeziku je držao sastanke, vodio treninge. Odličan odnos smo imali“.

SEDAM GOLOVA SA ŠTOPERA I TIM SEZONE U AUSTRIJI

Ispada da ste svugde dobili šansu osim u Italiji, konačno ste 2012. napustili Udineze i napravili možda i potez karijere – otišii ste u Šturm iz Graca.
„Poziv od Šturma je bio još dok sam igrao za CSKA. Tad mi se nije išlo, očekivao sam da nađem nešto bolje. Austrija je bila preokret za karijeru, napravio sam korak nazad, igrao slabije takmičenje i to su bile fenomenalne dve godine. Nadavao sam se golova, iako sam igrao štopera“.

Kako vam je to uspelo?
„Sve je krenulo spontano, trener je video da dobro skačem i napadam loptu posle prekida i želeo je da to iskoristimo. Protiv Vaker Insbruka sam čak dva puta bio strelac i onda su krenuli da me skautiraju, međutim, posle je trener osmislio akcije za mene. Sezonu sam završio sa sedam golova, imao i neke asistencije. Posle šest meseci postajem kapiten, a kao šlag na tortu, izabran sam u tim sezone. Baš su me cenili, ja sam igrama i zalaganjem pokušavao da to vratim i doživeo najlepše trenutke u karijeri. Posle patnje u Udinezeu gde sam stalno bio u nedoumici šta će da rade sa mnom, gde će da me šalju, da li da prihvatim pozajmicu ili ne. U Šturmu sam se preporodio“.

Dalo se tako nešto primetiti po tome kako ste igrali.
„Vidi, ja u tom momentu imam 24 godine, niko me više ne gleda kao mladog igrača. Rekao sam sebi: ’Ili ćeš da ozbiljan fudbal i dođeš do onoga što si planirao u karijeri, ili ćeš se vucarati po pozajmicama’. Imao sam sreću da mi trener u Šturmu prve sezone bude Peter Hibala. Nemac, čovek koji zahteva maksimalnu disciplinu što ja obožavam, nekima nije leglo, ali to je normalno. Posle je otišao u NEC Najmehen. On je inače ranije bio u mlađim kategorijama Borusije iz Dortmunda i posle je prebačen da bude asistent Jirgenu Klopu. Na kraju, završili smo četvrti“.

Guliverimage/AP Photo/Alvaro Barrientos

Trener vam je sledeće sezone bio bivši igrač Partizana – Darko Milanič, prethodno je imao odlične rezultate sa Mariborom.
„Ma, Darko je sjajan čovek, redovno se čujemo. Kad ga pogledate, njegov stav, pojavu – izaziva strahopoštovanje. Ne znam da li mu je to bila taktika ili ne, ali koliko god dobro igrao, on se trudio da me spusti, kao da ne želi da mi pokaže da sam bitan ekipi. Razmišljao sam: ’Kako sa ovim čovekom da izađem na kraj’, malo po malo, skapirao sam da me usmerava. Posle sam saznao da me hvalio na sva usta kako sam najbolji igrač ekipe i nivo veći od austrijske lige“.

Jel znao da plane na vas kad nešto loše uradite, konkretno vi iz odbrane, pošto je i on bio štoper?
„Apsolutno! Bio sam tandem sa Mihalom Madlom, on je posle igrao za Fulam, bio reprezentativac Austrije. Svako malo, Darko se obruši na nas dvojicu, mi smo bili kao: ’Daj čoveče, skini nam se sa grbače’. Valjda je to bila profesionalna deformacija koju sam imao u OFK Beogradu. Zašto? Zato što najviše obraćam pažnju šta rade Aleksandar Đermanović i Aleksej Vukičević i najčešće pričam sa njima, zato što su štoperi. Sećam se koliko mi je Darko puta došao i rekao: ’Uradi ovo, pomeri se, zatvori tu’. Ili kad radimo video analizu, tad tek navali i pokaže koliki je perfekcionista: ’Morao si da se pomeriš još metar’. Pa mu odgovorim i onda tu tek krene rasprava“.

Međutim, protiv Salcburga niste mogli, bili su prejaki?
„Kako igrati protiv ekipe koja je toliko brza i bukvalno vas davi presingom. Još oni tad imali Sadija Manea, Kevina Kampla, Nabija Keitu, Džonatana Sorijana. Kad vam izađu visoko, gotovi ste. Vodio ih je Rodžer Šmit, fantastičan trener. Toliko mi se sviđa kako njegove ekipe igraju da bih voleo da sarađujem sa njim jednog dana, ako se otvori da budem trener“.

U OSASUNI NE SMEŠ DA TRČIŠ SA BIKOVIMA

Posle jednog sjajnog perioda, usledio je novi. Odlazite u Španiju, tačnije – Osasunu.
„Najbolji izbor u karijeri, krivo mi je što ranije nisam dobio prilike da dođem u Španiju, da me neko preporuči. To je najjača liga na svetu. Tu ljubav koji Španci imaju prema fudbalu, koliko su posvećeni – oduševili su me. Pamplona je specifična sredina, prelep grad na severu Španije. Možda rezultatski nije bilo idealno, ali sam uživao. Oni sebe smatraju Baskijcima, iako geografski ne pripadaju tom regionu“.

Jedna od asocijacija na grad je festival San Fermin i čuvena trka sa bikovima.
„Po fasadama u gradu se vide oštećenja od rogova i udaraca. Kako krene trka, tako se bikovi sve više kreću prema centru grada i stavljaju se zaštitne ograde za gledaoce, a trka se završava u koridi. Nije dugačka, trči se 750-800 metara, ali je pakleno teško zato što trčite uzbrdo, a još zamislite – juri vas bik. Tu trku gleda preko milion ljudi, dođe mnogo turista, prijave se i stranci da učestvuju, međutim, problem je što popiju mnogo alkohola pre trke, pa tu bude i tragičnih ishoda“.

Kakve veze su imali fudbaleri Osasune sa tim trkama?
„Nama je ugovorom bilo zabranjeno da učestvujemo. Međutim, Pači Punjal, kapiten i legenda Osasune je nekoliko godina zaredom odlazio i učestvovao u trci. Bio je fizički izuzetno pripremljen. Kako je uspevao? Prerušavao se, stavi šešir ili kapu i ode. Sve dok ga neko nije prepoznao, pa je klub morao da reaguje i kazni ga. Srećom, nije pokušavao da nas nagovori da idemo sa njim, pošto je završio karijeru kad sam došao. Da li trči još uvek, ne znam. Moram da ga pitam“.

Kako je bilo igrati zajedno sa Mikelom Merinom, u vreme kad ste bili u Osasuni, bio je tinejdžer, tek počinjao da igra sa seniorima?
„Leva noga kakvu dugo nisam video, strašan igrač. On je prebačen iz Kantere – omladinskog tima Osasune i posle nekoliko nedelja je već postao standardan. Sa njim je bio i Aleks Berenger, momak što sad igra za Atletik Bilbao. Mikel je neverovatno talentovan igrač, sve vidi, svaka reakcija mu je na vreme. Sećam se utakmice protiv Las Palmasa, gubimo, ne možemo da se sastavimo. Merino ulazi u svlačionicu i odmah kaže: ’Hajde, ljudi moramo da igramo, dajte mi loptu’. Neverovatan karakter, a u tom trenutku najmlađi. Jedino što mi se ne sviđa kod njega je disciplina, malo je ležeran. Recimo, praktikovao je da svako jutro pre treninga uzme jogurt i sipa gomilu šećera. govorio sam mu: ’Šta radiš, to. Treba drugačije da se hraniš?’. Posle sam skapirao da on to može da iznese“.

KRISTIJANO RONALDO I RUBEN KASTRO

Kako je to kad se pred vama pojave Kristijano Ronaldo i Lionel Mesi?
„Kristijano mi je dao gol, a-ha-ha. Ovo što sada gledamo, to nije ni prići onome što je bio. Taj karakter, to je čudesno. Koliko on želi da pobedi i kakav je takmičar govori i situacija kad se nameračio da nam da gol. Bili smo u duelu, oborio me je, međutim, sudija svira faul. On se naljutio na mene i dobacio mi: ’Kakav faul, ustaj, nisam te ni pipnuo!’. Još jedna stvar za Ronalda, ja uvek za sebe kažem da mi je igra glavom najjača strana, a onda dođe on, skoči i njegov kuk je u visini mog ramena. Zanimljivo, protiv Mesija nikad nisam igrao. Kad je trebalo, bio sam povređen, što i nije bilo loše, zato što nas je Barsa dobila sa 7:1, a-ha-ha. Kolo ranije sam se povredio na utakmici protiv Sportinga iz Hihona, još sam dolazio u Beograd na terapije da bih se oporavio za Barselonu, ali nisam uspeo“.

Od svih napadača sa kojima ste se sretali, ko je na vas ostavio utisak, a da nisu Mesi ili Ronaldo?
„Ruben Kastro, ako postoji fudbaler protiv kojeg nisam voleo da igram – to je bio on! Jeste nizak, brzanjac, ali odlično ume da namesti telo, jak je u nogama. U Betisu je često sa Kastrom u tandemu igrao Horhe Molina, on je baš bio nezgodan zbog fizičke snage, klasičan sidraš. Jago Aspas je bio interesantan, iako ga mnogi osporavaju zato što nije uradio ništa van Selte. Ali to vam je primer isti kao i Toto di Natale, da je utišao iz Udinezea negde drugde, verovatno nikad ne bi bio – Di Natale. Isto mislim i za Aspasa. Španci su takvi, ako ne moraju, neće da idu van svoje zemlje. Roberto Soldado me je oduševio. Igrao sam protiv njega kad je bio u Viljarealu. Nije to bio onaj igrač kao što je bio u Valensiji, ali vi iz svakog poteza koji izvede vidite da je – velemajstor“.

Između boravka u Osasuni, umetnulo se vrlo interesntno iskustvo iz Kine. Imali ste priliku da sarađujete sa Aleksandrom Stanojevićem i Dankom Lazovićem.
„Bili smo u Peking Enterprajzu. Ne preterujem kad kažem da je to klub koji je imao – sve. Smešten si u glavnom gradu, igraš na Olimpijskom stadionu, sjajan trening centar. Projekat je bio da se dovedu najbolji kineski igrači uz nekoliko stranaca i da se napadne plasman u viši rang, pošto smo bili drugoligaši. Ako ste u Kini, bitno je kakvu sredinu birate. Imao sam prilike da igram u Nanđingu i to je užas – nemaš gde kafu da popiješ, nemaš šta da kupiš u prodavnicama, dosta je konzervativno. Mejdžou nije ništa bolji – Valeri Božinov je živeo u tom gradu i otišao je posle dva meseca, kaže nemoguće je za život. Kinezi nisu fudbalska nacija i to je najveći problem, mnogo stranih trenera je dolazilo i pokušavalo da nešto promeni, međutim, to je išlo sporo. Nisu takmičari i to najbolje pokazuje situacija posle utakmice koju smo izgubili. Danko Lazović i ja ulazimo u svlačionicu – hoćemo da se pojedemo, Sale Stanojević se nervira još više od nas, a pogledate kineske igrače koji su hladni i ravnodušni - nema veze, sledeća utakmica“.

DOĐI KOD MENE, PRODUŽIĆU TI KARIJERU

Kad smo već pomenuli Lazovića i Stanojevića, imali ste ponude da dođete u Partizan?
„Prvi kontakt sa crno-belima je bio posle Šturma, gde sam ih odbio i otišao u Osasunu. Sledeći poziv došao je baš posle odlaska iz Kine i tad je već bilo ozbiljno, a razlog je – Marko Nikolić. Želeo sam da sarađujem sa njim, problem je bio što Partizan nije mogao da mi ponudi uslove ni blizu onih što sam tražio. Posle svega, žao mi je što nisam došao među crno-bele“.

Pošto niste uspeli da se dogovorite sa ljudima iz Humske odlazite u Leh iz Poznanja – tamo ste imali ozbiljan zdravstveni problem posle nekoliko meseci.
„Specifična povreda, nisam ni bio svestan šta se desilo dok mi majka od supruge nije rekla: ’Sine, šta ti je sa rukom, nije valjda da toliko treniraš u toj Poljskoj?’ Pogledao sam malo bolje i skapirao da mi je ruka otečena. Nisam znao ni kako sam se povredio, ali nisam osećao bol, međutim, sutra ujutru kad sam se probudio – mnogo je bolelo. Nisam mogao da dignem ruku. Otišao sam kod lekara na pregled i ustanovio mi je da imam – tromb, zapušila mi se vena. Moglo je da bude opasno po život, morao sam da prekinem da igram na nekoliko meseci. Davao sam samom sebi injekcije, tri meseca pio tabelete, čak je neko od doktora predlagao da mi se jedno rebro odstrani, kako bi se vena otpušila. Srećom, nije se desilo i uspeo sam da se oporavim“.

Guliverimage/MARCIN RAJCZAK 400MM.PL NEWSPIX.PL --- Newspix.pl 180520__AY_0596

Koliko je poljska liga teška u odnosu na našu, mnogi je potcenjuju?
„Fizički je neuporedivo teža od Superlige, mnogo zahtevnija, brže se igra. Kad sam došao u Poznanj, imao sam predrasude, a inače, došao sam na nagovor Nenada Bjelice, bivšeg trenera Dinama iz Zagreba. Mislio sam da ću posle iskustva u Španiji, tu poljsku ligu moći lagano da igram. Ma, malo sutra! Znate li vi kakav stadion ima Leh? Ljudi imaju sportski centar sa sedam pomoćnih terena, bukvalno ne znate koji je bolji. Ja sam tek posle nekoliko odigranih utakmica shvatio koliko je to teška liga za igranje. Trčanja, dueli, nema kratkih pasova, nego idu na duge lopte. Igrali smo odlično, ali nažalost, tri kola pre kraja ispadamo iz borbe za titulu. Veliki je pritisak bio i onda normalno, kad ide dobro, onda je sve sjajno i bajno, a kad je loše – što bi rekao drugar – pećina. Sedi u kuću, ne izlazi nigde da te neko slučajno u gradu ne bi video“.

Kad ste već pomenuli Bjelicu, mnogi ga u Hrvatskoj smatraju za kontroverznog zbog izjava koje je davao, da li je zaista takav?
„Nenad je pošten čovek i to ga izdvaja od nekih trenera koje sam imao u karijeri. Jednostavno, ako nešto planira da uradi, to će sigurno tako biti. Kod Bjelice nema onoga: ’Ha,ha, ti si super, spremi se, ja računam na tebe’ i onda ih ne stavi. Taj igrač, tog trenera, više nikad neće gledati isto. Bjelica drži reč i ako nije dobro – klupa, budi strpljiv i čekaj šansu. Koliko je ostavio dobar utisak u Lehu, govori i činjenica da su igrači bukvalno – kukali kad je on otišao. Ima vrlo zanimljive treninge, sećam se kad mi je rekao: ’Dođi kod mene, produžiću ti karijeru’. Inače, što je zanimljivo, smatra da je Zdravko Mamić jedini čovek koji može da vodi Dinamo, a da se ovi ostali ne snalaze kako treba“.

Poslednji inostrani angažman imali ste u Sabahu iz Azerbejdžana, međutim niste dugo ostali?
„U trenutku kad sam potpisao ugovor, klub je postojao sedam godina. Vlasnici kluba su inače – bankari. Platežno veoma jak klub, posle Karabaga i Nefčija najizdašniji u čitavom Azerbajdžanu. Pre mene je tu bio Marko Dević i on je bio prva zvezda i neko zbog koga se renome kluba popravio. Problem je bio što u jednom trenutku izbija rat na Nagorno Karabahu, nije se osećalo u Bakuu, ali konstantno je bilo neke tenzije. Stalno imaš osećaj nemira, sećam se da su prolazili sa zastavama i trubili, ako bi se negde pojavila vest da je osvojena neka teritorija. Na sve to, dodajte koronu i neka vrlo bizarna pravila koja su uveli. Imali ste ograničen izlaz iz stanova, morali ste da šaljete poruke nekim ljudima ukoliko hoćete napolje. Sećam se da sam morao da šaljem pozivno pismo vladi Azerbejdžana da dozovoli mojoj porodici ulazak u zemlju. Sumoran i težak period. Ostaje žal što nisam mogao da gledam trku Formule 1, nadam se da će mi to jednom uspeti“.

Posle više od decenije igranja u inostranstvu rešili ste da se vratite u naš fudbal, igrali ste prvo za Radnički iz Niša, posle za Čukarički i Mladost GAT, ali je najspecifičniji period bio onaj u OFK Beogradu?
„Prvo, nisam uopšte očekivao da ću promeniti četiri kluba. Posle, Sabaha sam čak razmišljao da li da nastavim. Cela priča oko OFK Beograda je krenula od Saleta Markovića, zato što je on planirao da se vrati. Na prvu mi nije bilo zanimljivo da idem u niži rang takmičenja, nisam ga mnogo igrao ni kao mlad, a gde da se mučim u poslednjim godinama karijere. Ipak, posle nekih razgovora sa ljudima iz kluba došlo je do dogovora. Prihvatio sam ulogu nekoga ko treba da bude primer, mentor mlađima. Želeo sam da tim mladim igračima pokažem da nije sve to lako kao što oni misle. Danas se sve svodi na menadžerske priče, igrači su nestrpljivi, žele sve na instant. To je mnogo teško kad igrate u ligi kao što je naša, a ona – stagnira, dok druge napreduju. Uživao sam u tome da pomažem tim klincima. Možda i najveći uspeh u karijeri su mi poruke koje sam dobio posle utakmice sa Novim Pazarom, mladi momci koji su mi prišli i rekli;: ’Hvala ti na svemu, mnogo si mi pomogao’. To su stvari za koje sam se borio, što sam stekao i tu sam video koliki sam uspeh napravio“, istakao je Vujadinović.