Osimenova molitva sa deponije: Trčao sam da bih spasao svoj život

To je bila najveća suma novca koju sam do tada držao u rukama. To je oko šest evra.

Narednog dana u školi, drugari su mi se smejali.

„Čoveče, bio si na TV sinoć. Jedan dan si na ulici i prodaješ vodu, sledećeg si na TV. Sada si ovde? Kako za ime boga?“

Ali me nije bilo briga. Bio sam muljator. Nekoliko godina sam radio za jednog pastora u Lagosu. Veoma poznatog. Čak je bio i na televiziji. Imali su mali laptop u crkvi, a moj posao je bio da nateram ljude da mi daju svoju imejl adresu za njegov bilten. Za svakih 10 imejlova dobijao bih oko 10 centi. Čoveče, bio sam tako dobar da bih verovatno dobio čak i tvoj imejl.

„Ej? Šta je ovo? Viktor me je ponovo prevario. Odjavljuj se!!“

Nakon nekog vremena su me unapredili i dobio sam zadatak da prodajem pastorove knjige na ulici. Jedna se zvala Rapsodija stvarnosti. Moji drugari iz razreda bi prošli pored mene na ulici i smejali se dobacujući: „Sada prodaješ Bibliju? Šta se dešava?“

Rekoh vam. Muljator.

Sve što sam zaradio, dao sam braći i sestrama da kupe hranu i plate kiriju. Većinu noći, prespavao bih u crkvi. Naša kuća je jedva imala krov. Počeo je da se urušava, a stanodavac je rekao – „U redu, popraviću to. Ne brini.“

Poslao je neke ljude, a oni su skinuli polovinu krova i nikada se više nisu vratili. (Znate, molim se za sve. Zaista. Za sve osim za stanodavce. Njih uvek zaboravim u svojim molitvama.)

Osimen sa ćerkom na stadionu Galatasaraja (©AFP)

Ako ste imali legalan posao za mene, ja bih ga prihvatio. Sestre su mi davale stare telefone. Znate, one napukle, ogromne? Tako bi došli do mene. Ako bi zvali u dva ujutru zbog posla, javio bih se. Čak sam radio i poslove sa ispumpavanjem. Znaš šta je ispumpavanje? U Evropi verovatno ne znate. Ali u Africi je to kao suvi bunar koji sam iskopavaš. Potreban ti je neko da se spusti merdevinama duboko u bunar, dok drugi radnik ostaje na vrhu. On je „čuvar“. Gleda u rupu i viče: „Jesi li u redu dole, brate?“

Ja nisam bio taj osigurač. Bio sam ovaj drugi. Hahahahahaha. Prljav posao, čoveče.

Skoro dve godine, fudbal sam igrao samo sa crkvenim timom. Kada mi je bilo 15, igrao sam sa drugovima i neko je rekao „Da li ste čuli da će Super Orlovi (reprezentacija Nigerije) biti u Lagosu naredne nedelje?

Pitao sam „Gde? Daj mi adresu.”

Bilo je to udaljeno nekih 90 minuta autobusom i ja nisam imao novca. Zato sam stopirao. U Lagosu imate te žute kombije koje zovemo danfo. To je neka vrsta narodnog autobusa. Vozači su ludi. Ako ste dete, vozači će vas pustiti da uskočite i sednete nekome u krilo. Možete nagurati 20 ljudi u kombi ako se baš potrudite. Sedeo bih tako 30 minuta na nečijim kolenima do sledeće stanice. Potom bih izašao. Pa ponovo ušao na narednoj stanici. Pa ponovo na sledećoj.

Danfo patnja.

Konačno sam stigao na stadion i mora da je bilo bar 300 klinaca tamo. Pokušavai su da upadnu u oko trenerima U17 reprezentacije. Bilo je toliko dece da nisu mogla da dođu do lopte. Samo su ih sve pustili da trče i otpisivali decu koja su bila spora.

Trčao sam da bih spasao svoj život.

Na kraju dana su mi rekli – „Vrati se sutra”

I ponovo sam trčao za svoj život.

Nastavilo se tako mesecima, sve dok konačno nismo dobili priliku da igramo sa loptom.

Igrao sam neverovatno. Zaista sam mislio da sam uspeo. Nakon tri meseca, ostalo nas je 30 i rekli su mi – „Dođi sutra na poslednju probu“

Viktor Osimen (©AFP)

Na kraju treninga su nas sve okupili. Od 30 dečaka, prozvali su 27 imena. Samo trojica su otpala. Ja sam bio među tom trojicom. Ubijeni snovi. Molio sam trenera da mi da neki odgovor.

Rekao mi je – „To je tehnička stvar. Izvini."

Sećam se tog povratka autobusom kući u nečijem krilu. Počeo sam da jecam.

Tip me je pitao: „Šta nije u redu?“

“Duga priča”, rekao sam. 

„Ali zašto plačeš?”

“Ja sam fudbaler. Ili sam bar pokušavao da budem.“

Mnoga deca bi odustala. Ali ja sam bio toliko duboko zaljubljen u fudbal da jednostavno nisam mogao. Sam sam trenirao, a meseci su prolazili. Onda mi je neko rekao da se reprezentacija vraća u Lagos.

“Kada god da dođu, obavesti me.“

Došao je taj dan, trčao sam sa posla, ušao u autobus i direktno na stadion. Kada sam stigao – 600 dečaka koji mole da budu viđeni.

Bilo je toliko dece kojima je trener Emanuel Amunike preko mikrofona poručio: „Ne mogu sve da vas vidim danas. Nemoguće je. Bićemo u Abudži za dve nedelje. Ako znate da ste dobri – zaista dobri – dođite u Abudžu.“

🔥🔥🔥
Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!
🔥🔥🔥

Abudža je bila na devet sati vožnje kolima. A ja nisam imao kola. Znao sam čoveka, za kojeg bi se moglo reći da je bio agent. Ali više kao agent iz kraja. Rekao sam mu – „Gotovo je.”

Dve nedelja kasnije me je pozvao i rekao - „Pozajmio sam kola. Hajdemo.“

“Gde ćemo odsesti“, pitao sam.

„Ne brini, imam brata u Abudži.“

Jutro pre nego što je trebalo da pođemo, bio sam vrlo nervozan. Nikada ranije nisam napustio svoj grad. To mi je bila zona komfora. Četiri sata je prošlo i agent me je pozvao.

“Zaboravi, ne idem nigde. Dobro mi je ovde“, rekao sam mu.

U tom momentu, moj otac je čuo šta se zbiva. „Moraš da odeš“, rekao mi je. Nije tu bilo velikog razgovora. Samo je rekao „moraš da odeš“

I znao sam da je u pravu. Napustio sam kuću sa rancem i dva para odeće. Jedan sam imao na sebi, a zeleni dres mi je bio u torbi. Zeleno koje donosi sreću. Vozili smo se u Abdužu u najstarijim kolima koje možete da zamislite i stigli smo u ponoć.

Narednog jutra sunce je izašlo, a ja sam video milion dečaka koji sanjaju.

Možda sam preterao sa milion, ali ne previše. Bar 900 dečaka čekalo je ispred stadiona. Prvog dana, nisam ni zagazio na teren. Drugog, jedan od trenera je pokazao prstom na mene.

„Zeleni dres, hajde. Imaš 15 minuta.“

Samo 15 minuta da promenim život. Znao sam da je jedini način da ih impresioniram jeste da trčim. Trčao sam sve dok krv nije počela da izbija umesto znoja.

Postigao sam dva gola za 15 minuta.

Pomislio sam da imam šansu. Ali kada su treneri uzeli mikrofon i obratili se masi, prozvali su neka imena, a ja nisam čuo svoje. Svi su počeli da odlaze ka parkingu.

Moj san je umro. Samo što nisam ušao u kola, čuo sam ljude kako viču „Hej, hej! Momče u zelenom!“

„Aaaa?"

Okrenuo sam se, a neki dečaci su trčali ka meni.

Pokazali su na mene kao u filmovima.

„Ja??"

Pogledao sam iza sebe.

„Momak u zelenom!”

Srećno zeleno.

Viktor Osimen (©AFP)

Otrčao sam nazad. “Ej, trener hoće da te vidi. Timski doktor mu je rekao da si ti dečko koji je dao dva gola. Da li si ti taj?“

„Ja sam taj! JA SAM TAJ!!”

Vratio sam se nazad na stadion, a doktor je pokazivao na mene sa dva prsta.

„To je taj klinac.”

Dva prsta su me spasila.

Da timski doktor nije to uradio, danas ne bih bio fudbaler. Verovatno bih bio na dnu.

Ipak, probe su se nastavile. Ako bi uspeo, ostajao bi sa timom u hotelu. Ali ja sam i dalje bio sa agentom u kući njegovog brata. Pomagao sam odvodeći njegovu decu u školu i perući veš. Sećam se da sam bio toliko stidljiv da nisam shvatao da je hrana koju je njegova žena iznela na sto namenjena meni. Vratio bih se kući sa treninga, video hranu i pomislio da su to ostaci. Odlomio bih krišku hleba, odneo je iza kuće i pojeo je krišom.

Jednog dana, njegova žena je kuvala i rekla mi: „Šta nije u redu? Ne dopada ti se moja hrana?“

„To je za mene”, upitao sam.

„Da, naravno! Mora da umireš od gladi.“

Kada sam konačno došao u tim za stalno, dali su mi krevet u hotelu. Rekao sam joj „Hvala ti. Spasla si me. Uvek ću se moliti za tebe. Tvoja porodica je sada moja porodica.“

Život mi se tako brzo promenio. Sledeće godine, igrali smo na U17 Svetskom prvenstvu u Čileu i eksplodirao sam. Postigao sam 10 golova na sedam utakmica i osvojio Zlatnu kopačku. Bili smo svetski prvaci. Niko to nije očekivao. Ni ja nisam očekivao. Sećam se povratka sa prvenstva, dali su mi nešto malo novca. Konačno sam postao milioner, nažalost, samo u nigerijskim nairama. Hahahahaha. Dakle, nekoliko hiljada evra. Pozvao sam sestru i rekao: „Selim vas iz kuće sa jednom sobom u kuću sa dve sobe. Sve je sređeno. Jedino što tražim jeste da budem u vašim molitvama.”

Osimen na U17 Svetskom prvenstvu (©AFP)

Nekoliko godina kasnije potpisao sam za Volfzburg i bio sam blagosloven sa više novca nego što sam video i u snovima. Sećam se da sam osvežavao bankovnu aplikaciju na telefonu. „Rifreš“. I dalje siromašan. „Rifreš“. I dalje siromašan. „Rifreš“… I suma se promenila. Velika brojka. Delovalo je lažno. Poludeo sam od sreća. Skakao naokolo u ludilu.

Dve godine ranije, prodavao sam bočice vode za po 10 centi.

Kada bi dan bio dobar, zaradio bih dva dolara.

Sada sam video milion. Na svom telefonu.

Protrljao sam oči.

Da li sanjam?

Rifreš. Rifreš. Rifreš.

Ne, ovo je stvarno.

Kleknuo sam na kolena i zahvalio Bogu.

Pozvao sam oca i rekao mu: „Ne moraš više da brineš za plaćanje stanodavcu. Od sada ćeš ti biti stanodavac“

Obezbedio sam ocu i vozača. Stario je i imao problema sa srcem. Ali bio je toliko ponosan da mi je rekao: „Šta će mi vozač. Pa ja sam vozač. Zadrži svoj novac!“

“Ali i ta osoba treba posao“, rekoh mu.

„U redu. Držaću ga blizu sebe, a ti možeš da mu plaćaš. Ali voziću se sam.“

Vozio se okolo sa vozačem na suvozačevom sedištu kao pomoćnikom. Sve što je želeo jeste da se druži sa svojim starim prijateljima u policijskoj stanici.

Kada sam prešao iz Volfzburga u Lil nekoliko godina kasnije, njegovo zdravstveno stanje se pogoršalo. Ja sam tada bio daleko. Početkom kovida, završio je u bolnici. Bio sam zaglavljen u Francuskoj, potpuno sam. Fudbal se nije igrao. Aerodromi su bili zatvoreni. Zvao sam agenta da mi organizuje privatni avion do Nigerije. Čak sam od avijacije dobio dozvolu za sletanje. Bilo je neophodno samo da klub i moj agent kažu da mogu da odem.

Viktor Osimen (©AFP)

Čekao sam, čekao. Čekao.

Njemu je bilo sve gore.

Počeo sam da paničim. Zvao na svakih sat vremena, molio ih.

Ali tada sam počeo da shvata mračnu stranu fudbala. Biznis. Želeli su da me prodaju, znate? Pregovarali su o mom transferu. Moj bivši agent me je zvao i rekao mi: „Komplikovano je. Samo čekaj.“

Ludeo sam. Nisam mogao da spavam. Jednog jutra, ustao sam, ostavio telefon dole i otišao da se okupam. Nikada neću zaboraviti izlazak iz tuš kabine… Fotografija majke je uvek bila pored kreveta. Pogledao sam je i samo sam nešto osetio. Počeo sam da plačem. Nešto nije u redu. Nešto opako nije u redu.

Sišao sam dole i video 20 propuštenih poziva moje porodice. Pozvao sam brata na FaceTime, a on mi je rekao: „Nema ga više“.

Potom je upalio kameru i pokazao mi našeg oca.

„Trebalo bi da se pozdraviš.“

Sećam se da sam bacio telefon i poludeo. Porazbijao sam sve po kući. Bio sam van sebe. Komšije su čule budu i došle da provere da li je sve u redu sa mnom. A ja volim svoje komšije. Bili su mi kao porodica sve vreme dok sam bio sam u Francuskoj. Čovek je pokušavao da me smiri, pričajući mi da postoji još toliko toga za šta treba živeti.

Ostao je sa mnom pet-šest sati i verovatno me sprečio da uradim nešto nepromišljeno.

Osećao sam se tako krivo, jer su sva njegova deca i unuci bili tamo sa njim.

Samo jedna osoba nije bila pored njega. Ja.

Bio sam tako besan. Pukao sam.

Ako je ovo fudbal, u čemu je poenta. Samo sam želeo da bude sa mojom porodicom.

Pozvao sam bivšeg agenta i rekao: „Моgu li sada da idem da sahranim oca?“

„Možeš. Ali vrati se u petak.“

“Petak? Ma nek ide fudbal dođavola!”

Kada sam doleteo nazad kući, pomislio sam da možda više nikada neću igrati fudbal. Sve mi se zgadilo.

Sve vreme pričam ljudima: „Sve sam video. Zaista sam sve video.“

Ne razumeju šta želim da im kažem tim.

Ne govorim samo o odrastanju pored deponije.

Ne govorim o odrastanju bez struje.

Govorim o tome kada zaista nešto izgubiš. To ide zaista duboko.

Kada sam napustio Lil, bio sam izgubljen.

Kada sam došao u Napoli, ponovo sam pronašao sebe. Zaista moram da zahvalim gradu, navijačima i saigračima što su okrenuli moj život. Sećam se prvog sastanka kada sam stigao, rekao sam mister Spaletiju da nisam dobro.

„Veoma sam ljut trenutno. I tužan. Glava mi nije na mestu.“

Ali on mi je bio poput oca. Kada nešto nisam dobro radio, on bi mi zajahao za vrat. Ali duboko u svojoj duši, verovao je u mene. Kunem se, verovao je da mogu da budem najbolji na svetu.

Osimen i Spaleti (©AFP)

Postigao bih dva gola u utakmici, on bi dоšao u svlačionicu i stavio glavu na moju glavu. Kada je hteo nešto da ti kaže, primakao bi glavu vrlo blizu tvojoj i gotovo šaputao...

“Je**m ti!! Mogao si da daš četiri danas. Pokazaću ti video snimak sutra.“

Smešno je, jer kada sam ja došao, izgubili smo staru gardu. Kulibali, Insije, Mertens, svi su otišli. Ali u toj sezoni 2022/23 doveli smo Kvaru, Raspadorija, Kima i svi su pomislili „oho, ovo je vrlo zanimljivo.”

Otvorili smo sezonu igrajući čudesno da uvek pričam ljudima kako su bake počele da se pojavljuju na našim treninzima. U Napulju, što ti bolje ide, to se sve stariji ljudi pojavljuju na treninzima. U početku, to su samo ultrasi. Mladi. Onda počnu da dolaze njihovi očevi. A onda sve tri generacije, sinovi, očevi i dede. Ali u Napoliju, ako si na čelu tabele, na trening vam dođu bake u invalidskim kolicima.

Govore vam: „Molim se za tebe, sine.“

„Hvala vam.”

“Ne morate da igrate kao Maradona jer niko ne može da igra kao on. Samo želimo da trčimo i da prolijemo krv i znoj za taj grb.“

Sećam se kada smo imali osam poena viška na vrhu Serije A i počeli da razmišljamo „U redu, imamo je.“

To je jedino prirodno. Nikada se nismo šalili na treningu je mister Spaleti to ne dozvoljava. Ali jedan dan smo se osetili drsko i arogantno i igrali smo u malim timovima, a momci su padali, preterivali, vrištali „Slobodan udarac, sudija, hej“, samo da bismo se svi smejali.

Spaleti je zaustavio igru i rekao pomoćnicima: „Sklonite golove“.

„Šta“, gledali su ga zbunjeno.

“Sklanjajte ih!!!!”

Trčali smo 30 minuta bez lopte.

Na narednom treningu smejali smo se opet u svlačionici.

Izašli smo na teren… Nema lopti.

“Trčanje!”

“Ali Mister…”

„Trči dok ne kažem dosta!“

“Mister, molimo vas....”

“Trči!!!!!”

Svi smo otrčali kapitenu Di Lorencu, a on nam je rekao: „Momci, šta da vam kažem.“

Izvinili smo se treneru, praktično smo kleknuli na kolena, a on ništa.


“Trči, je**m ti!”

Dva dana nismo videli loptu.

Kada smo ponovo videli taj divni fudbal, mogli smo da plačemo od sreće.

Nikom više nikada nije palo na pamet da se našali.

Nismo smeli da se žalimo, jer je mister Spaleti u to vreme spavao u svojoj kancelariji. Imao je namešten, mali krevet, kao u vojsci. On je imao suprugu kod kuće, ali je pet meseci spavao u kancelariji.

Sećam se da bi nam pre velikih utakmica rekao: „Vama, momci, nije baš jasno šta će se dogoditi ako osvojite titulu. Ja? O meni će možda pričati dve ili tri godine. Ali o vama igračima će pričati i kada budete matori ljudi“

Detalj sa ulica Napulja (Gulliver, AP Photo/Andrew Medichini)

Svi me uvek pitaju o golu koji sam postigao u meču u kojem smo obezbedili "skudeto". Pa to je bio gol. Bio je neverovatan. Ali igrali smo u gostima. Nisam shvatio šta se dogodilo i šta smo ostvarili dok se nismo vratili u grad i dok nisam video sve te emocije. Ne mogu to da opišem rečima. Najbliže što mogu da vam približim je ovo...

Tik pred osvajanje "skudeta", bila je grupa navijača ispred trening centra. Zaustavio sam kola da im pružim ruku, a tip je bio tu sa sinom i držao telefon. Želeo je da mi pokaže jedan snimak. Bio je to Maradonin snimak iz osamdesetih. Tip nije znao da bekne engleski. Oči su mu bile pune suza.

„Šta mi govori“, pitao sam.

Neko je prišao da prevede.

“Neće te zaboraviti ni za 1.000 godina. I kada svi budemo prašina, oni ćete se sećati.“

Zbog toga ja igram fudbal, zbog tog osećaja.

Osvojiti titulu je jedno. Ali osvojiti "skudeto" sa Napolijem prvi put posle 33 godine, je istinska istorija.

Zato ja biram timove koje biram.

Kada sam otišao iz Napolija, znate li koliko ljudi mi je reklo: „Jesi li ti lud? Nemoj da ideš u Tursku.“

Bivši agent mi je čak rekao: „Ne, ne, ne. Ne idi tamo. To nije pametan potez.”

Ali ja uvek idem tamo gde me srce vodi. Želeo sam da igram za Galatasaraj? Kako da iz emocije koju sam osetio u Napoliju odem bilo koji klub. Nemoguće. Dosadno.

Želeo sam da odem u top tri kluba na svetu u pogledu strasti. To su ljudi koji me zaista razumeju. Oni koji žive za fudbal na drugačiji način.

Kada sam razgovarao na telefon sa Okanom Burukom, pre nego što sam potpisao, rekao mi je: „Tu sam da ti lično, kao čovek, trener i otac kažem da te želim u svom klubu. I znam da će te ovi navijači mnogo voleti. Čak i kada budeš prolazio kroz teške trenutke, ovaj klub će ti uvek biti podrška.“

Pre nego što sam ušao u avion za Tursku, stavio sam sve u Božje ruke.

Kada sam sleteo, 3.000 Galatinih navijača me je čekalo usred noći. Na privatnom aerodromu. Pratili su moj let. Ljudi su me dočekali raširenih ruku. Taj osećaj vredi više od novca.

Ako mi ne verujete, pitajte Van Dajka. Razgovarao sam sa njim posle našeg meča u Ligi šampiona i pitao me je „Čoveče, kakva je ovo atmosfera??“

„Brate, iskreno, da nisam došao ovde i uverio se sam, nikada ne bih poverovao.“

Viktor Osimen (©AFP)

Kada sam došao ovde, svi su rekli: „Šta on radi? Zašto želi Galatasaraj?“

Ako znate moju priču, već znate i odgovor na to pitanje. Kada sam osvojio Zlatnu kopaču na U17 Svetskom prvenstvu, neki reporter me je pitao: „Došao si niotkuda. Sada svi znaju tvoje ime. Šta želiš da postigneš?“

Moj odgovor je isti kao i pre 15 godina kada sam bio u rovovima.

Veličinu.

Želim da budem inspiracija deci koja su odrastala kao ja. Nas je na milione. Deca koja rade za svoj naredni obrok. Prodaju vodu od kola do kola. Kopaju po deponijama. Muljaju. Snalaze se. Sanjaju. Mole se...

Ono što mi donosi sreću nije novac. Definitivno nije ni slava – ona je, zapravo, prilično dosadna.

(©AFP)

Ono što mi donosi blaženstvo kada se vratim kući u Nigeriju, ili dok hodam ulicama Istanbula, je to da nosim svoju duksericu sa kapuljačom kao normalac i da sam to i dalje JA.

Mogu da pričam sa decom i da im kažem „Hej, ja sam bio ti. Dečak sa jednom najki i jednom puma kopačkom. Jednom veličine osam, jednom veličine devet."

Božjom milošću, uspeo sam.

Neka moja priča bude dokaz toj deci.

Možeš početi na smetlištu, a i dalje… A i dalje…..

Tvoje ime može biti na njihovim usnama 1.000 godina.