Ostade samo veliko - šta bi bilo? Kad koleno postane duh od kojeg ne možeš da pobegneš

Bio je to jedan od najgorih prelaznih rokova, ne samo u Milanovoj već fudbalskoj istoriji generalno. Milanski tim je leta 2017. godine predvođen novooformljenim direktorskim tandemom Marko Fasone – Masimilijano Mirabeli krenuo u renoviranje, uloživši blizu 190.000.000 evra u dovođenje dvocifrenog broja igrača od kojih će većina ubrzo biti označeni kao promašaji. Jedan od najvećih među njima bio je Andrea Konti, treći najskuplji iz pomenutog prelaznog roka, s tim da za razliku od ostalih koji su razočarali Italijan, u tom periodu smatran za najtalentovanijeg beka na Čizmi, nije zapravo ni dočekao priliku da se dokaže. Sputalo ga je – koleno. Isto ono koleno koje ga je osam godina kasnije nateralo da se penzioniše već u 32. godini života...

Tog leta imao je Konti svet pod nogama. Sa osam golova i pet asistencija u prethodnoj sezoni kao ofanzivni bek noseći dres Atalante preporučio se najvećim klubovima u zemlji, da bi ga po završetku takmičarske godine za 24.000.000 evra ugrabio Milan. Usledio je odmah debi na San Siru, nekoliko nedelja kasnije i prvi nastup u seniorskoj reprezentaciji Italije. Većinu snova koje je kao mali usnio ostvario je Andrea tokom 2017. godine. Trebalo je ona da označi početak bogate karijere, ali se ispostavilo da je u isto vreme označila i njen kraj. Jer ubrzo će, svega desetak dana pošto je upisao prvi i jedini nastup za Azure, Konti pokidati ligament levog kolena, godinu dana ga još jednom teško povrediti i više nikad neće biti isti.

Pokušavao je da povrati stari osećaj odlaskom na pozajmicu u Parmu, potom da selidbom u Sampdoriju rehabilituje karijeru, ali nije išlo. Strah koji je sa sobom ostavila povreda kolena nije mu dozvoljavao da se do kraja opusti, a nakon što je godinu dana bio ‘na birou‘, 31-godišnji defanzivac odlučio je da se povuče...
"Iscrpljen sam, godinama se borim sa fizičkim problemima, povredama i razočarenjima. Godinu dana sam slobodan igrač a u poslednje tri sam odigrao samo devet utakmica. Morate biti svesni svoje situacije, ne mogu više i ovo će biti moja konačna odluka", kazao je Konti u intervjuu za Gazetu delo Sport.

Andrea Konti (©Guliver)

Saopštenja ili oproštajne poruke na društvenoj mreži kako stvari stoje neće biti.
"Ne, rekao sam ovde vama, Gazeti. Završavam. Nisam ljubitelj društvenih mreža, nikada ništa ne kačim i mislim da će i u ovom slučaju biti tako."

Kako kaže, nakon što je po odlasku iz Sampdorije prošlog leta godinu dana ostao bez angažmana osetio se pomalo zaboravljenim.
"Izgubio sam nadu. Znao sam da po isteku ugovora sa Sampdorijom neće biti lako, što se i potvrdilo prethodnih meseci u kojima me niko nije zvao. Nema ništa gore nego kada shvatiš da je gotovo. Ali prihvatanje postaje jedini način da se krene napred.“

O tome čime će se posle igračke karijere baviti još nije doneo konačnu odluku.
"Ne, još ne znam. Ne želim da donosim ishitrene odluke, samo želim da kažem da sebe i dalje vidim u fudbalu. Možda bih voleo da budem trener, ali još je rano da to kažem. Još uvek obrađujem činjenicu da više nikada neću igrati. Nisam imao sreće na svom putu, ali znam da se život ovde ne završava. Definitivno ću se baviti nečim drugim. Nema skrivanja, čak i ako je to teško prihvatiti. Sve je to rad na psihi. San je gotov, ali za mene, u poslednje vreme, izlazak na teren više nije predstavljao užitak. Vukao sam se, više nisam bio ja…"

Otkako je u septembru 2017. godine povredio ligament kolena, strah od povrede više ga nije napuštao…
"Svakog trenutka nakon prve povrede sam se plašio šta će biti sa mnom, sa mojim putem, sa mojom budućnošću. To je kao duh koji me je uvek pratio. Kao fudbaler uvek si svestan da upadaš u slične rizike, ali onda ti se to desi u najboljem trenutku u životu i to ti malo promeni život. Mogu da kažem da sam prestao da igram zbog mnogih povreda. Sa drugačijom sudbinom, ko zna gde bih sada bio.”

I zato na pitanje ko mu je bio najveći protivnik bez dileme kaže – koleno.
"Apsolutno. Nema dana kada ne otvorim oči i ne pomislim na svoje koleno. Ne postoji trenutak kada ne obratim pažnju na to. I to ne samo kada igram, već u životu generalno. To me je sputavalo, usporavalo, uticalo na svaki moj pokret, čak i najbanalniji…"

Na primer?
"Ne mogu da se spustim na kolena, da kleknem..."

Potrebu da se obrati psihologu nije osetio.
"Nisam i to je bila velika greška. Istina je da nikada nisam shvatio koliko mi je to potrebno. Da mogu da vratim vreme, definitivno bih to uradio. Verovatno bih sve podneo malo bolje.”

Andrea Konti (©Reuters)

Kako obično biva, situacija u kojoj se našao pomogla mu je da shvati na koga može da računa.
"Zbog toga sam dugo bio bolestan. Fudbal je svet koji me je uzeo, razmazio, a onda odgurnuo i zaboravio na mene. U mnogim stvarima sam ostao sam, posebno od onih koji su rekli da me vole. Mislim da je lako pomoći sebi kada igraš za Milan, u reprezentaciji, tada je sve u redu. Drugačije je kada padneš, onda vidiš ko ti je zaista blizak. A takve ljude, nažalost, mogu da prebrojim na prste jedne ruke.”

Dotakao se Konti i saradnje sa Đan Pjerom Gasperinijem, bez dileme najboljim trenerom sa kojim je sarađivao tokom prerano okončane karijere.
"Da, njega stavljam na prvo mesto. Mnogo mu dugujem i mogu samo lepe stvari da kažem o njemu. Lomi te na treningu, gura te da daš sve od sebe, ali onda u nedelju na terenu ubiraš plodove rada. Letiš i ne primećuješ. Pritom, uvek znaš šta treba da radiš, bez da ti on bilo šta kaže. On nije neko ko mnogo priča sa igračima, ne uliva previše samopouzdanja, ali uvek uspe da dotakne prave akorde kada je to potrebno.”

Međutim, kada napuste Atalantu igrači se najčešće muče da ponove partije koje su pružali u Bergamu.
"Kada treniraš sa Gasperinijem, ideš hiljadu kilometara na sat i radiš mnogo. Onda menjaš timove i opterećenje je dosta drugačije, to malo utiče na tebe. Onda dodaješ pritisak, činjenicu da si mnogo plaćen i da se obaveze povećavaju. Mnogi nisu bili u stanju da se nose sa tim. Na mentalnom planu to može da bude komplikovano.”

Osvrnuo se Konti i na saradnju sa Stefanom Piolijem tokom koje je bilo i lepih i ružnih trenutaka.
"Odlično sam se slagao sa Piolijem, čak i ako smo imali malih nesuglasica. Kada je stigao u Milan počeo sam da igram sve vreme, onda sam se ponovo povredio i od tada sam nestao za njega. Kao da me nije video. Nikada mi nije dao objašnjenje, bilo šta. Recimo da je to bio poslednjih šamar, jer sam se osećao dobro”, zaključio je Konti.

Osim Atalante, Milana i Sampdorije, Konti je kratko nastupao još za Parmu, prethodno i za VIrtus i Peruđu. Kad se podvuče crta tek 172 nastupa u seniorskom fudbalu, 12 golova i isto toliko asistencija, ali i veliko pitanje – šta bi bilo da ne bi te povrede kolena...