Ovako se navija da bi domaćin bio domaćin: Svi su deo istog transa, narod želi da te proguta bukom

Kada se prave liste najvatrenijih stadiona Evrope, uvek se pojavljuju ista imena, "Vestfalen" u Dortmundu, San Mames u Bilbau, Karaiskakis u Atini, "San Paolo" u Napulju, "Marakana" u Beogradu, "JNA" u Beogradu, Poljud u Splitu... Svaki od njih nosi određeni kultni status, svaki ima istoriju i mitologiju vezanu za navijačku strast. Međutim, realnost je da su mnogi od tih stadiona, uključujući i naše u Beogradu, vremenom postali deo jedne šire komercijalizacije fudbala. Tribine jesu pune, atmosfera ume da bude vrlo dobra, ali sve češće se u tim uslovima nađe i ona mirnija, “turistička” publika koja dolazi da isprati događaj, a ne da ga stvara. U Srbiji smo, hteli-ne hteli, postali “finiji”, što je s jedne strane dobro jer donosi više reda, sigurnosti i civilizovanosti, ali s druge strane gubi se onaj osećaj da domaći teren može da bude istinska ogromna prednost, da protivnik već u svlačionici zna da ulazi u pakao.

U utorak veče Galatasaraj je pred više od 55.000 svojih vatrenih sledbenika srušio Liverpul 1:0, ali rezultat je bio tek deo priče. Ono što je obišlo svet nisu samo kadrovi gola ili promašaja, viralne su fotografije Mohameda Salaha, koji je tokom zagrevanja morao rukama da zapuši uši od orkanske buke zvižduka i pesme navijača, koje su postale su simbol večeri. A Egipćanin je veteran Premijer lige, čovek naviknut na najvatrenija gostovanja, pa ipak, ovo mu je bilo previše, do te mere da čak nije mogao ni da se suzdrži i makar stvori privid da ga atmosfera ne dotiče. Možete voleti ili mrzeti Galatasaraj, možete im zamerati grubost ili opsesiju, ali jedno je nemoguće poreći, oni imaju najbučniju i najfanatičniju publiku na elitnom evropskom nivou.

Kod Galatasaraja, taj fanatizam ostao je u svom izvornom, neukroćenom obliku. Njihova publika ne pravi kompromis, oni ne dolaze da gledaju utakmicu, oni dolaze da budu njen deo i da iz minuta u minut vrše pritisak kakav retko gde drugde postoji. Postoje navijači koji bodre svoj tim i postoje navijači koji svojim glasovima tresu zemlju pod nogama protivnika. U Evropi, na elitnom nivou (klubovi koji redovno igraju grupne faze evropskih takmičenja, da ne ulazimo u male sredine sa fanatičnim podrškama), ne postoji mesto gde se ta razlika oseća tako jasno kao na RAMS Parku u Istanbulu.

Razlika između navijača Galatasaraja i gotovo svih drugih leži u konstantnosti. U Srbiji volimo da ističemo kako su “Delije” i “Grobari” među najekstremnijima u Evropi, i to zaista ima težinu. Ali čak i na Marakani ili JNA, veliki deo tribina tokom meča sedi mirno, pali cigaretu, gleda na telefon, pa se tek povremeno uključi u pevanje. U Istanbulu toga nema. Na RAMS Parku nema posmatrača, ima samo učesnika. Od prvog zvižduka do poslednje sekunde sudijske nadoknade, svi su deo istog transa.

To je razlog što gostujući timovi često govore da u Istanbulu ne možeš da dišeš. Nije reč samo o decibelima, iako oni neretko probijaju rekorde. Reč je o osećaju da si potpuno okružen, da nemaš gde da pobegneš, da si sam protiv naroda koji želi da te proguta bukom. Istina je da navijači Galatasaraja umeju da budu divlji. Njihove bakljade, transparenti i pretnje često idu preko granice. Ali u tome se krije i odgovor na pitanje zašto ih mnogi, iako ih ne vole, ipak moraju da poštuju. Fanatizam je toliki da atmosfera menja tok utakmice. Sudija podiže obrvu pre nego što svira penal (sinoć je primera radi lagano sviran penal nakon što je Soboslaj nehotično zakačio rukom Bariša Alpera Jilmaza), protivnički vezista gubi loptu u panici, golman požuruje ispucavanje, jer se svaki njihov pokret meri i osuđuje zvižducima koji paraju bubne opne.

Snimci Salaha dok se hvata za uši obišli su svet, ne samo zato što je on globalna superzvezda, već i zato što su ljudi shvatili da čak ni igrač njegovog kalibra, naviknut na “Kop” na Enfildu i na Old Traford pun zvižduka, ovde nije mogao da izdrži. Bio je to trenutak kada se pokazalo da pakao RAMS Parka ne bira žrtvu, svi koji zakorače na travu osećaju pritisak. RAMS Park nije obična betonska konstrukcija iako je izgrađena i otvorena tek pre 14 godinea, nakon preseljenja sa legendarnog Ali Sami Jen stadiona. Kada protivnik ima loptu, zvižduci pokušavaju da pokvare ritam (na velikom broju drugih mesta to se izgubilo); kada Galatasaraj krene u napad, stadion eksplodira kao vulkan. Tu nema tišine, nema mirnog posmatrača. Čak i oni koji sede u ložama uključeni su u koreografiju i pesmu. To je sinhronizovana energija koja se retko gde u Evropi viđa.

Zato RAMS Park nije samo domaći teren, to je sveto mesto navijačke odanosti. Kao što hodočasnici osećaju ushićenje kada kroče u svetilište, tako i pristalice “Aslana” na tribinama ulaze u stanje kolektivne ekstaze. Možete voleti ili mrzeti Galatasaraj, možete im zamerati grubost ili opsesiju, ali jedno je nemoguće poreći: oni imaju najbučniju i najfanatičniju publiku na elitnom evropskom nivou. Nisu to navijači malih klubova koji u svojim gradovima prave čuda, već ogromna armija koja iz sedmice u sedmicu pokazuje da masovnost i fanatizam mogu da idu ruku pod ruku.

Za savladavanje Liverpula, slavnog giganta, ovaj put bilo je dovoljno. Pakao u elitnom fudbalu ima ime, ima boje i ima adresu.