Partizan sa dva zadnja vezna – mora tako

(Od izveštača MOZZART Sporta iz Slovenije)

Navijački sud je jedno, mišljenje struke nešto sasvim drugo. Dok Grobari godinama pozivaju trenere da igru formiraju tako što će staviti samo jednog zadnjeg veznog ispred odbrane i ostaviti mogućnost da u napadu zaigraju dvojica igrača, dotle stratezi, bez obzira na imena, uzvraćaju tako što „zakucaju“ dva zadnja vezna za središnju liniju terena.

Poslednji primer je gostovanje Partizana u Ljubljani i kontrolni meč sa Olimpijom. Na njemu su, dok je ekipa imala snage, posebno u prvom poluvremenu, Aleksandar Šćekić i Saša Zdjelar na praktičnom primeru opravdali ideju da se igra za dva zadnja vezna koja, suštinski, „kvare“ igru rivala. Jednostavo, pored crnogorskog-srpskog tandema Slovenci nisu mogli ni makac. Posebno ohrabrujuće je da su većinu situacija rešavali bez mudrovanja, odigravanjem prvom slobodnom igraču, nekoliko puta prošla im je i takozvana „prenosna“ lopta, snažni su momci, čvrsti u duelima i kad igraju zajedno daleko im je lakše nego kad bi samo jedan morao da pokriva središnji deo terena. Čista logika.

Naročito ako se zna da je sve bitne, velike, utakmice, čak i pre dolaska Sava Miloševića, Partizan igrao sa dva zadnja vezna. Kod Miroslava Đukića par su činili Everton Luiz i Marko Jevtović – što je zapravo zaostavština Marka Nikolića iz šampionske sezone – pa se dobacilo do evropskog proleća, Zoran Bata Mirković je, posle Jevtovićevog odlaska u Tursku, upario Sašu Zdjelara i Šćekića i oni su bili među najboljima u sva četiri okršaja sa Crvenom zvezdom minule sezone, plus su se, koliko su, mogli, rvali sa veznjacima Bešiktaša. A pomenuti Nikolić je i u prvom mandatu imao tandem kompatibilnih veznjaka, Nikola Drinčić-Branko Ilić/Darko Brašanac. I sa njima igrao grupnu fazu Lige Evrope, dovezao Parni valjak, pre neosnovane smene, u ciljnu ravninu.

Ovakva postavka ne mora obavezno da znači krajcovanje efikasnosti. Uostalom, da su Ognjen Ožegović i Sejudba Suma iskoristili zicere govorilo bi se o razigranom Partizanu i njegovim napadačkim mogućnostima, a utisak je da je većinu šansi protiv Olimpije sastav Sava Miloševića stvorio iz bloka na sredini terena i brzom tranzicijom. Taj početni zamajac posledica je učinka baš Zdjelara i Šćekića. Druga je stvar što je za bržu igru potreban konkretniji doprinos krila i napadača, ali dva zadnja vezna su na „Stožicama“ pokazala da će takva postavka biti i kad krenu takmičarske utakmice i da skoro ne postoji šansa da se nešto promeni, bez obzira na ime rivala.

Jer u sve četiri letnje provere dosad, čak i kad su rivali bili daleko ispod ranga Partizana, Milošević je slao na teren igrače u početnom rasporedu 4-2-3-1. Tako je bilo na Zlatiboru protiv Budućnosti, u Ugljeviku protiv Zviijezde 05, te u dva slovenačka testa, sa Beltincima i Olimpijom. Biće, izvesno i 10. jula protiv Bordoa i tri dana kasnije sa mađarskim Pakšijem.

Ko god da je trener Partizana, zamera mu se da ovakva postavka direktno utiče na manjak golova, međutim, praksa je pokazala suprotno. U oba mandata Marka Nikolića špicevi su davali 40 plus golova. Najpre Petar Škuletić i Danko Lazović, kasnije Leonardo i Đurđević. Samo, takva igra, bez obzira na formaciju, mora da se napravi. Ne samo da se postavi. I da se dovede makar još jedan igrač, po mogućstvu krilo napadačog potencijala, koji će da koristi šanse kad dva zadnja vezna obezbede prilaze svom kolu i započnu akciju koja će rezultirati šansom.

FOTO: MN Press