Partizanova evropska sezona: Više bela nego crna! Sad se valja pomeriti sa sedam na osam

Nekad bilo „Putuj, Evropo“, sad je „Putuje se po Evropi“. Po okončanju nikad duže sezone na međunarodnoj sceni mirne duše može da se konstatuje kako je Partizan napravio pomak u odnosu na blisku prošlosti i zadovoljio ukuse ionako probirljive publike, bez obzira na način na koji je sišao sa bine. Prošle godine u ovo doba bavio se Zlatiborom i OFK Bačkom, sad Fajenordom i na tom primeru se najbolje može zaključiti koliko je napredovao pod vođstvom Aleksandra Stanojevića.

Bez obzira na rezultatski debakl od Holanđana – najviše primljenih golova u dvomeču internacionalnih kupova od postanka kluba – crno-beli nisu skončali u „sezoni“ kupanja, niti su im se vrata ka evropskom proleću zatvorila brutalno kao onomad protiv Augzburga i AZ-a, a za razliku od ispadanja bez ispaljenog metka kao kad su naleteli na Plzenj pre četiri godine makar su bili efikasniji na oproštaju.

Dešavanja u Humskoj i Roterdamu jesu bolna i biće potrebno vreme da rane zarastu, međutim, opšti je utisak da je srpski predstavnik u Ligi konferencija premašio očekivanja. Kako je završio prethodni takmičarski ciklus i sa koliko nepoverenja javnosti je ušao u ovaj, jasno je da je napredovao. Možda čak dostigao limite i shvatio da mora da (se) menja pred naredni. Jer, kao što reče prethodni trener Savo Milošević: „Znatno je lakše popraviti nečije performanse od jedan od sedam, ali je strahovito zahtevno pomeriti se od sedam do osam“. Deluje da je aktuelni Partizan baš na toj granici. Da bi je probio, za početak napravio tim sposoban da se nadmeće u Ligi Evrope, verovatno će posegnuti za drugim resursima.

DOBRE STRANE

Od sredine jula do polovine marta odigrao je Partizan 16 utakmica pod okriljem UEFA. Zaslužio je prelaznu ocenu, ako se imaju u vidu ulaganja, očekivanja i odijum navijača posle dve godine bez trofeja.

Optimisti će podsetiti da je tokom kvalifikacija izbacio DAC (iz države koja je u tom trenutku bila učesnik Prvenstva Evrope), Soči (trećeplasiranu ekipu jakog ruskog prvenstva) i Santa Klaru (predstavnika portugalskog fudbala, prethodnog osvajač kontinentalne krune na reprezentativnom nivou). Deluje da je u tom delu igrao najbolji fudbal, zato što je lansiran posle priprema, motivisan ušao u prvenstvo, stekao simpatije navijača, ponudio efikasne partije i stekao naklonost Grobara. Posebno vidljivo u revanš utakmicama sa Sočijem i Santa Klarom, kad su igrači i publika disali kao jedno i tad je delovalo da može da se takmiči sa svima.

U grupnoj fazi Lige konferencije prve dve utakmice su predstavljale idealan scenario za otvaranje takmičenja. Posle traumatičnih iskustava na Kipru konačno je savladan klub na njegovom tlu, dobijena je i Flora i delovalo je da Parni valjak liči na mašinu koja ubrzava. Ispostavilo se da su to bile jedine dve smislene utakmice u grupi. Sposobnost ovog tima da prevaziđe očekivanja videla se u prvom meču eliminacione faze kad je prvi put u istoriji ostvarena pobeda u Češkoj, kao i u revanšu, pošto je Sparta samlevena na JNA u prvih pola sata. Dueli sa ekipom Pavela Vrbe predstavljaji su vrhunac Partizana. Ne samo kad je Evropa u pitanju, već cela sezona.

OCENE - PARTIZAN: Zdjelar bi jedini mogao da prati holandski ritam, Stevanović podneo kandidaturu za prvog golmana

Evropska sezona ponudila je neke trenutke za pamćenje: način na koji su Aleksandar Popović u Slovačkoj i Nemanja Stevanović protiv Sočija kroćenjem penala produžili život ekipi; odluku Saše Zdjelara da ide preko granice bola da bi igrao revanš sa Santa Klarom, trzaj glavom Aleksandra Šćekića za produžetak sa Rusima, egzekucije stranaca u Nikoziji, pogodak Kvinsija Meniga u Češkoj, a dva hica Rikarda Gomeša za potop Sparte...

„Ne može da se izbriše da smo u Evropi napravili ozbiljne stvari. To je činjenica. Stoji. Zato imamo pravo da kažemo da smo napravili uspeh. Igrači su već nešto uradili i niko ne može da kaže da je loše“, potencira i trener Aleksandar Stanojević da je ovo najdalje što je klub iz Humske dobacio van teritorije Srbije još od zime 2005. kad se takmičio sa kasnijim osvajačem UEFA kupa, moskovskim CSKA.

Taj izraženi takmičarski duh, naročito demonstriran u kvalifikacijama i tokom dvomeča sa Spartom, predstavljao je jedan od kvaliteta kakve nije imao ranije. I napadački potencijal, oličen u činjenici da je na svakom susretu dao makar po gol, osim Gentu u Beogradu i Flori u Talinu. Izuzeci koji potvrđuju pravilo da je i u tom segmentu bolji nego pre?

LOŠE STRANE

Miloš Jojić protiv Holanđana (© FK Partizan)

Kako sve u životu zavisi od ugla gledanja, tako Partizanova evropska sezona nekima izgleda sivkasto. I to po istim onim paramterima kojima su optimisti videli prevashodno belu boju. Pesimisti će ukazati da je DAC instant proizvod mađarskog kapitala, Soči klub bez renomea u evropskim okvirima, Santa Klara čak i portugalska zabit bez poznatih igrača i da su crno-beli koristili privilegije koje im je omogućio žreb tokom kvalifikacija, kad je u svakom kolu bio nosilac i slovio za favorita zbog položaja na UEFA rang-listi. A čak je u dvomeču sa Rusima „visio“ do poslednjeg minuta i slavio na penale...

Najnegledljiviji fudbal prikazao je protiv Genta. U Beogradu je totalno anesteziran, u Flandriji ostao bez daha u finišu. Protiv tima koji ne pripada ni Ligi Evrope i koji je ispao već na prvoj stanici eliminacione faze, tako što je PAOK dvaput slavio nad Belgijancima (1:0, 2:1), na osnovu čega će zajedljivi izvući paralelu da je Partizan takmičenje u grupi završio iza skromnog sastava. Fajenord je klasa više u odnosu na Gent i tačno se u dvomeču sa Holanđanima videlo da nije dovoljno brz da se juri sa Lalama, iako i oni nisu (još) drugi rang evropskog fudbala.

Tokom duela sa Gentom se videlo da mu nedostaje snage, u susretima sa Fajenordom hitrine. Osnovni preduslovi u modernom fudbalu. Makar u onim ligama jačim od naše. Bio je spor, gledao u leđa rivalu i shvatio da bi trebalo da pribegne drugačijoj selekciji fudbalera ako već planira da se uzdigne na njihov nivo. Osim toga, pretrpeo je blamažu u Estoniji. To je već do psihe. Ako je Sparta najviša tačka na koju se popeo, Flora je najniža koju je dotakao, jer je degutantno izgubiti od Estonaca.

Ranjivost odbrane je možda najuočljiviji problem sadašnjeg Partizana na evropskoj sceni. Nije toliki problem (samo) u osam golova primljenih od Fajenorda, već što je skoro na svakoj utakmici matiran (osim sa Florom u Beogradu i Spartom na Letni). Čak i protiv autsajdera u grupi, iz Estonije i sa Kipra.

MANJAK KADRA ZA TRI FRONTA

Obično se posle završetka evropske misije posegne za floskulama o „lekcijama“, „izvlačenju pouka“ i „dragocenom iskustvu za sledeću sezonu“. Posle kraja takmičenja u Ligi konferencija nema takvih fraza, navijačima uglavnom iritantnih. Mada je i Grobarima i ljudima iz kluba jasno da bi aktuelni kadar trebalo proširiti, jer nema dovoljno resursa da jednakim ritmom učestvuje na tri fronta.

Videlo se to jesenas kad se premoreni Rikardo Gomeš srušio zato što je igrao skoro svaku utakmicu, čak i Kup Srbije sa trećeligašem, ali i u dva susreta Superlige posle međunarodnih izazova, kad je odigrao po 0:0 sa Proleterom i Napretkom na svom stadionu i tako ostao bez dragocena četiri boda u trci za titulom. Zato što je „punim gasom“ pokušao da vozi u Gentu i u prvom od dve etape trke sa Fajenordom. Pogubno.

„Nama je titula prioritet, ali smo došli u situaciju da pišemo istoriju i ne možemo da kalkulišemo. Šta da uradim, ne stavim šestoricu igrača, igram kalkulantski? Ne mogu to. Niti da razmišljam šta će biti sutra. Jesam pre dva meseca govorio da je titula najvažnija, ali ne mogu da ostavim šestoricu van tima. Posle toga ćemo videti da li smo sposobni da igramo mečeve svaka tri dana“, govorio je Aleksandar Stanojević pred prvi meč sa Holanđanima.

Ispostavilo se da baš i ne može. Bar ne na ovom nivou takmičenja. Ili da je trener trebalo drugačije da koncipira kadar, traži više kvalitetnih fudbalera, interveniše na tržištu, jer mantra „popunjeni smo na svim pozicijama“ nije do kraja tačna. Kvantitativno da, u praksi ne. A prilike za dopunsku selekciju je bilo.

„Kada imate pet bodova prednosti u odnosu na konkurenta koji realno ima individualno bolji tim i koji se uz to još i pojača na pozicijama na kojima je to bilo neophodno, trebalo je dovesti najmanje dva, tri stvarno individualno kvalitetna igrača, jer ćete ako postanete šampion, zaraditi 15.000.000 do 20.000.000 evra na leto od titule. Izgubite Šćekića i dovedete dvojicu zadnjih veznih. Jedan je kvalitetan, Fejsa, ali dugo nije igrao, Jevtović eventualno može da zameni Šćekića. Ostajete bez dve desetke, bez dva organizatora igre, a znalo se da će protiv Partizana svi igrati 100 posto i da će igrati uvek protiv devet igrača iza lopte. Pantić se povredio, a vi ste pustili Sumu. I šta se desilo? Ono što sam i predviđao. Natho kada bude imao prvi problem, oni nemaju organizatora igre. Nikog ko će dati zadnji pas, ugroziti gol“, secirao je problem Ranko Stojić, jedan od boljih poznavalaca fudbala u javnoj sferi.

MLADOST PROMOVISANA SAMO U NUŽDI

Samed Baždar i Nikola Terzić u Roterdamu (© Reuters)

Završio je Partizan obe utakmice sa Fajenordom sa trojicom dečaka koji se još ne briju. U Beogradu je svih 90 minuta igrao Marko Milovanović, da bi mu se posle povrede Natha, još u prvom poluvremenu, pridružio Nemanja Jović, a u drugom Samed Baždar. Poslednja dvojica su igrala i u finišu duela na De Kajpu, zajedno sa Nikolom Terzićem.

Sa te strane gledano, Partizan vodi računa i o mladima, ali...

Šansu su dobili tek kad je pitanje plasmana u četvrtfinale rešeno. Milovanović i Lazar Pavlović su počeli odlučujući meč grupne faze sa Anortozisom samo zato što nije imao ko (Rikardo i Natho bili bolesni), Jović počeo kvalifikacije, a kako su one odmicale i on je nestajao sa radara, ostali uglavnom ulazili s klupe, što otvara debatu da li bi (i koliko) igrali u redovnim okolnostima i da li struka na bonuse može da se osloni bez rizika ili ih promoviše samo u nuždi.

Samo jedna od niza dilema pred naredni izlazak crno-belih u Evropu. Već za četiri meseca. U tom periodu potrebno je poboljšati mogćnosti ekipe od sedam do osam. Ili, makar, sedam i po.