Partizanu su potrebne ovakve pobede

Ni igra, ni rezultati nisu u skladu sa renomeom Partizana. Titulu odavno niko u Humskoj ne pominje. U nekom trenutku će se napad na pehar kupa proglasiti prioritetom u sezoni započetoj smenom trenera i eliminacijom iz Evrope. Mnogo šta ne valja u Partizanu, ali poslednja dva meča nagoveštavaju promene.

Iako će deo navijača kazati da se ekipa provukla protiv dva tima iz vojvođanske ravnice, teško da se pod slučajnost mogu podvesti pobede nad Spartakom i Proleterom. U Subotici je izvojevana tako što je u poslednjem minutu Nemanja Stevanović odbranio penal Milanu Marčiću, dok je subotnja, nad gostima iz Novog Sada posledica spretnosti Filipa Holendera u prvom minutu nadoknade.

Dva susreta, dve pobede u završnicama. Dugo to nije bio trend Parnog valjka. Znak da se nešto dešava, nagoveštaj da su prvotimci od kojih neki pamte Zorana Mirkovića, a mnogi Savu Miloševića, spremni da se menaju pod instrukcijama Aleksandra Stanojevića. Sve ono što nije bilo kod prethodne dvojice trenera moglo bi da postane jedan od zaštitnih znakova aktulenog. Da Partizan postane strpljiv i nauči da pobeđuje u poslednjim trenucima.

Kod Miroslava Đukića je to bio slučaj u Novom Sadu (1:0), u Lučanima (2:1) ili Čačku (2:1) što i i nije neki učinak na uzorku od 63 meča u drugom mandatu. Mirković takve pobede ne pamti. Milošević umesto slavlja, ima traume iz susreta sa AZ Alkmarom, Voždovcem, Čukaričkim, Vojvodinom. Za izgradnju ili obnovu uzdrmanog karaktera potrebne su crno-belima baš ovakve pobede. Kao nekad. Primera radi, kad je Marko Jovanović pod trenerskom palicom Gorana Stevanovića u nadoknadi matirao odbranu BSK-a iz Borče za pobedu. Ili kad je Milan Smiljanić jednim od retkih udaraca primorao na kapitulaciju OFK Beograd dok je na klupi sedeo, takođe, Aleksandar Stanojević.

Takvi trenuci dižu ekipu, utiču na samopouzdanje, stvaraju povoljan ambijent u klubu, ostaju urezani u navijačkom sećanju. Vapi za njima sadašnji sastav, jer je navikao da gubi u završnicama. Sad tako pobeđuje. U tranzicionom periodu, kad je bitno nekako se dogegati do zime i dovršiti rekonstrukciju tima, sve se računa: rezultati, igra, stil, pa i taj karakter.

To je ono što je nedostajalo Partizanu. Da veruje u pobedu makar se činilo da su svi vozovi prošli. Kao što je verovao pod Markom Nikolićem u sezoni zaokruženoj duplom krunom. Čak i kad je bio daleko iza Crvene zvezde. Samo što je tad imao Leonarda da izvede atrakciju u pretposlednjem minutu večitog derbija ili postigne gol protiv Voždovca na isteku vremena u četvrtfinalu kupa, imao je i Alena Stevanovića da kompletira preokret nad Napretkom, imao je i Uroša Đurđevića da pogađa u serijima...

Sad nema takve fudbalere, ali ima trenera sposobnog, poput Nikolića, da ubedi prvotimce da veruju do kraja. I da oni veruju njemu kako će napraviti i igru i rezultate u skladu sa renomeom Partizana.