{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

Pet godina od... Srbi ludaci, evropski prvaci! Gde su danas (VIDEO)

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 33
Kako su tekle karijere prve generacije u istoriji srpskog fudbala koja nam je donela neku titulu
Pet godina od... Srbi ludaci, evropski prvaci! Gde su danas (VIDEO)
Čuvena slika iz 2013. godine

Pišu: Aleksandar Gligorić, Darjan Nedeljković i Dejan Stanković

Ako vas neko danas pita gde ste bili u oko 10 sati uveče 1. avgusta 2013. godine, teško da ćete se prisetiti. Ako vas podsetimo sloganom „Srbi ludaci, evropski prvaci“, sigurno ćete se setiti te divne avgustovske večeri. Onog osećanja topline koji vam je preplavio srce. Onog ponosa koji ste osećali zbog te divne dece koja su vas obradovala kao retko ko do tada. U tom trenutku biste srce dali da ste mogli...

Bio je to najveći uspeh u istoriji reprezentacije Srbije. Pre tačno pet godina Srbija je postala evropski prvak u fudbalu! Kako je to ludo zvučalo... Srbija šampion nečega u fudbalu?! Navikli smo do tada na košarkaše, vaterpoliste, odbojkaše... Ali na fudbalere nismo. Mislili smo da i nećemo još dugo, dugo, s obzirom kakav je mulj tada (a nije se mnogo pomerio) bio srpski fudbal.

Međutim, njihov talenat, njihova volja i želja, njihovo drugarstvo nam je pokazalo da može! Iako su na Evropsko prvenstvo otišli uz mnogo sreće. U kvalifikacionoj grupi sa Švajcarskom, Slovačkom i Irskom, Srbija je prošla sa istim brojem bodova kao Slovaci i Švajcarci, ali zahvaljujući boljoj gol-razlici. Srbija je u poslednjem kolu odigrala remi bez golova na Karađorđu i čekala vesti s Obilića da čuje kako je otpisana Slovačka u meču koji joj nšta nije značio savladala Švajcarce, kojima je i bod bio dovoljan. Slovaci su pobedili sa 2:0 i počelo je putovanje generacije koja će nam ukrasti srca.

Pobede u grupi nad Turskom i Gruzijom su donekle i bile očekivane, pa je usledio rezultatski nevažan remi s Francuzima u poslednjem kolu kada smo imali polufinale u džepu. Nije nam bila potrebna pobeda, ali su Orlići pokazali već tada Petlićima da neće gubiti na ovom prvenstvu. Pokazali su tada Marsijalu, Laportu, Rabiou, Kevinu Rodrigesu i tadašnjem „Novom BenzemiBenziji koji nikada neće izrasti u novog Benzemu zbog glave lude...

I onda ono polufinale protiv strašnih Portugalaca sa Bernardom Silvom, Gonsalom Guedesom, Markosom Lopesom, Žoaom Kanselom, Brunom Varelom, Karlosom Maneom (tada veći talenat od svih!), Elderom Kostom, Rikardom Ortom... Čuveni penali, meč za infarkt i finale. A onda opet Francuzi u finalu i pobeda za prvu titulu Srbije u fudbalu. Ikada osvojenu!

I čuvena majica Slobodan Uroševića (ova sa gornje fotografije) sa natpisom: „Srbi ludaci, evropski prvaci“.

Možda vam se sada malo vratio film na to leto kada su naši momci pokorili Evropu i dokazali sebi i nama navijačima da ništa nije nemoguće. Pa su neki od njih dve godine kasnije pokorili i svet. 

Pet godina posle istorijskog trijumfa nad Francuzima, podsećamo se gde su naši zlatni momci. Kako su do danas prošli „Zlatni Litvanci“.

Srbija šampion Evrope 2013.

SERGEJ MILINKOVIĆ SAVIĆ
(Vojvodina – Lacio)

Prvo smo ga zapamtili po dugačkom prezimenu, ali nije dugo trebalo da fudbalski kvaliteti iskoče u prvi plan. Pored nešto sitnijih Pavlovskog i Maksimovića, izdvajao se fizičkom dominacijom u veznom redu. Bio je motor Srbije. Odigrao je svaki minut osim u onom nebitnom meču s Francuzima u grupi. Kada je Srbija disala na škrge u produžecima s Portugalcima, on je bio snaga i energija koje su nas pokretale. U Litvaniji je krenuo uzlet karijere koja od tada napreduje trokoracima, a ne običnim koracima. Danas je A reprezentativac, najskuplji igrač iz generacije i jedan od najtraženijih veznih fudbalera na svetu. „Fudbalski Frankeštajn“, kako ga je opisao Maks Alegri zbog polivalentnosti i univerzalnosti.

NEMANJA MAKSIMOVIĆ
(bez kluba – Hetafe)

Inijesta sa Drine“, kako smo ga kasnije prozvali kod nas u redakciji, u Litvaniju je došao kao slobodan igrač. Nije imao klub. Pre toga je odbio potpisivanje novog ugovora sa Crvenom zvezdom kao i nekolicina tadašnjih omladinaca i otisnuo se u Veronu. Italijani nisu prepoznali potencijal, zbog čega su lokalni mediji kasnije kritikovali klub, jer su propustili evropskog i svetskog šampiona. Na svu sreću, Drulović je verovao u njega i Maksi je reprezentacija bila neophodni fudbalski kiseonik. Bio je nezamenjiv u Litvaniji i posle prvenstva obezbedio transfer u Domžale. Odatle ga je put vodio u Kazahstan, pa na Novi Zeland gde je dao gol za titulu prvaka sveta, uveo je Astanu u Ligu šampiona i obezbedio transfer u Valensiju. Pre nekoliko dana ga je Valensija prodala u Hetafe, gde će imati pravu priliku da se pokaže u španskom fudbalu i vrati status A reprezentativca. Jedan od simbola cele generacije, šampionskog mentaliteta i igrač koji nekako tiho i iz drugog plana čeka šansu i iskoristi je.

MIJAT GAĆINOVIĆ
(Vojvodina – Ajntraht Frankfurt)

Brzonogi Hercegovac je bio suvo zlato u meču u kojem je Srbija najviše visila. Gaćinović nije bio standardan, ušao je u dve utakmice, ali ta druga će se pamtiti. Srbija je bila na ivici protiv Portugalije. Gubili smo sa 1:2, Markos Lopes i Guedes su nas „ubijali“ i bili smo zreli za treći gol... Druloviću je ostala još samo jedna izmena i u 79. minutu je na teren poslao Gaćinovića umesto Đurđevića. Imao je na klupi i Čavrića i Ožegovića, ali je namirisao da će Mijat biti tajno oružje. I bio je! U svom stilu je pobegao Portugalcima u 85. minutu i sa 15 metara pogodio sam ugao Varelinog gola čime je oživeo Srbiju. U penal seriji je pogodio za 2:2 i sve se okrenulo. Kasnije je postao i svetski prvak, pa A reprezentativac, strelac istorijskog gola za Ajntraht u finalu Kupa Nemačke protiv Bajerna, ali se Krstajić ogrešio o njega i nije ga poveo na Mundijal. Nadamo se da će Mijatu brzo biti vraćen status koji mu pripada, već od jeseni i Lige nacije. Standardan je u Nemačkoj, jedan od onih iz zlatne generacije koji su najviše uspeli.

Sergej u duelu sa Adrijenom Rabioom

ALEKSANDAR FILIPOVIĆ
(Jagodina – BATE Borisov)

Popularni Rise je za Jagodinu u Superligi debitovao sa samo 16 godina, prošao sve mlađe selekcije Srbije i na EP u Litvaniji bio standardni u štoperskom tandemu s Veljkovićem. Odigrao je svaki minut na putu do titule evropskog prvaka, spakovao u džep Marsijala u finalu i najavio veću karijeru nego što je napravio. Postao je najmlađi kapiten u istoriji Jagodine i možda ga je preveliko zadržavanje u matičnom klubu koštalo bolje karijere. Kasnije je bio na pragu transfera u Čukarički, ali je završio u Voždovcu, gde je vratio status mladog reprezentativca. Zimus je prešao u BATE Borisov i oduševio tamo. Standardan je u timu večitog vladara beloruskog fudbala, ovih dana ga gledamo i u kvalifikacijama za Ligu šampiona, i polako nadoknađuje ono što je propustio prevelikim zadržavanjem u Srbiji. Jesenas je dobio i naknadni poziv selektora Mladena Krstajića za onaj prijateljski meč s Južnom Korejom, ali nije dobio šansu da debituje. Možda će je dobiti u budućnosti ako nastavi ovako u Belorusiji...

MILOŠ VELJKOVIĆ
(Totenhem – Verder)

Mirni momak iz Švajcarske je bio najveća nepoznanica za ljubitelje fudbala u Srbiji. Rođen i odrastao u Bazelu, prošao je školu istoimenog kluba i zaigrao za U16 selekciju Švajcaraca. Tada se za njega pročulo i do Srbije, ali i do Londona, pa su ga ugrabili Totenhemovi lovci na talente. Na isti način je reagovao i Mitar Mrkela i ubedio mladog defanzivca da promeni reprezentaciju i da zaigra u dresu ka kojem ga srce vuče. I dobili smo štopera za budućnost! Poput Filipovića, Veljković je odigrao svaki meč na EP u Litvaniji, sjajno se nosio s Guedesom, Marsijalom, Lopesom, Benzijom... Bio je odličan na prvenstvu i postao nezamenjiv kasnije i u ekipi svetskih prvaka koju je vodio Veljko Paunović. Jedan od petorice zlatnih Orlića sa svetskom i evropskom krunom nije dobio pravu šansu u Totenhemu, bio je na pozajmicama u Midlsbrou i Čarltonu da bi posle isteka ugovora prešao u Verder. Postao je standardan bundesligaški štoper i veliki kapital kluba s Vezera. Polako se probijao i do A reprezentacije i izborio se za mesto na Mundijalu. Jedan od igrača na kojem počiva budućnost reprezentacije Srbije.

PETAR GOLUBOVIĆ
(OFK Beograd –  Kortrajk)

Za Petra Golubovića se pročulo kada je bio kapiten Tima sveta! Da, ozbiljno. U Najkijevom globalnom projektu „The Chance“ je prvo izabran od strane Aleksandra Jankovića za najtalentovanijeg u konkurenciji 100 dečaka. Potom je u Barseloni preživeo i filter od 55 najtalentovanijih igrača iz 55 različitih zemalja. Izborio se za mesto među 16 najtalentovanijih iz celog sveta u uzrastu od 16 do 19 godina, koji su predstavljali Najkijev tim sveta protiv najpoznatijih i najboljih svetskih timova istog uzrasta. A Golubović je čak bio kapiten. Prošao je Zvezdinu školu, ali nije dobio šansu na Marakani i u OFK Beogradu ga je sa 18 godina lansirao Zoran Kiza Milinković. Ubrzo je usledio poziv selektora Drulovića za EP u Litvaniji gde je bio standardan na desnom boku i jedan od najboljih srpskih fudbalera na turniru. Zahvaljujući tom prvenstvu, obezbedio je 1.000.000 evra težak transfer u Romu i tu je njegova zvezda počela da bledi tek što je zasijala. Vučica ga ja slala na pozajmice u Seriju B, pa u Seriju C... Izgubio mu se trag, pre nego što je zaigrao kod Gatuza u Pizi. Pominjao se prošlog i ovog leta kao pojačanje Crvene zvezde, ali je nedavno potpisao za Kortrajk pošto mu je napokon istekao ugovor s Romom. Možda će Belgija oživeti karijeru koja se izgubila u Italiji.

Čupić, Vojvodić, Maksimović i Čavrić po dolasku u Srbiju

PREDRAG RAJKOVIĆ
(Jagodina – Makabi Tel Aviv)

Šira javnost je za njega prvi put čula dva meseca pred početak Evropskog prvenstva u Litvaniji. Siniša Mihajlović, tadašnji selektor A tima, iznenadio je fudbalsku Srbiju kada ga je pozvao da trenira sa seniorskom selekcijom. Povreda ga je tada sprečila da se priključi Mihajlovićevoj ekipi, ali u Litvaniji smo ga svi dobro upamtili. Kad je bilo najvažnije – hobotnica Predrag Rajković! Portugalci su u penal seriji vodili sa 2:0, pošto su prvi šutirali, a Marko Pavlovski je uzdrmao stativu. Onda na scenu stupa Rajković. Prvo skida šut Gonsalu Guedesu, za koga Pari Sen Žermen sada traži 70.000.000 evra, Rafa Soares je promašio ceo gol, a Rajković potom obranio i udarac Žoaa Tešeire. Srbija je prošla u finale, a Rajković je istog leta potpisao četvorogodišnji ugovor sa Crvenom zvezdom. Dve sezone je proveo u Ljutice Bogdana, branio onu jednu po odlasku Bobana Bajkovića, na nju se nadovezala i titula na Mundijalitu na Novom Zelandu – Rajković je uz Sergeja Milinković Savića, Miloša Veljkovića, Mijata Gaćinovića i Nemanje Maksimovića jedan od petorice igrača koji je učestvovao u oba trijumfalna pogoda – pa je Zvezda iskoristila situaciju i poslala ga u Makabi iz Tel Aviva za 3.000.000 evra. Možda bi za njegov razvoj bilo bolje da je izabrao neku fudbalskiju sredinu, ali i dalje je Rajković tu. Branio je i u Ligi šampiona, u seniorskoj je reprezentaciji Srbije. I samo čeka trenutak kad će se pojaviti neki veći klub da ga vodi iz Izraela i podseti ceo fudbalski svet kakav je to golman.

STEFAN ČUPIĆ
(OFK Beograd – Voždovac)

Standardan u svim mlađim selekcijama, mada uglavnom kao drugi izbor među stativama. Usud je to svih golmana. Kada ide dobro, njih narod ne vidi. A posebno to teško pada mladim golmanima jer da bi oni dobili šansu, potrebno je da ih neko vidi. A Stefan Čupić je retko dobijao priliku da pokaže šta zna. U Litvaniji je branio u prvom meču s Francuskom, u grupnoj fazi takmičenja. I morao još celu godinu da čeka pre no što su mu se u OFK Beogradu otvorila vrata. Dve sezone je bio standardan, ali je posle ispadanja Romantičara u Prvu ligu digao sidro i polusezonu proveo u Bačkoj. Odatle u norveški Sarpsborg gde je branio samo u kupu, pa se pred početak prošle sezone vratio u srpski fudbal. Od tada brani boje Voždovca, ali opet čeka na svoju šansu. U prvoj sezoni je bio iza iskusnog Zorana Popovića, a po njegovom odlasku u Crvenu zvezdu prednost je dobio opet stariji golman Marko Knežević. Ali bar u Voždovcu ima s kim da premotava film i priseća se tih zlatnih litvanskih dana jer je svlačionicu delio sa Markom Pavlovskim i Andrijom Lukovićem.

NIKOLA ANTIĆ
(Rad – Vojvodina)

Možda je neko zaboravio, ali je Nikola Antić tog leta 2013. godine bio starter u svakoj od pet utakmica izabranika Ljubinka Drulovića na Evropskom prvenstvu, izuzev te jedne nebitne protiv Francuske kad smo već obezbedili plasman u polufinale. Nije bio najveći majstor s loptom, ali je besomučno špartao napred nazad uz levu aut-liniju. Ostao je potom godinu dana u Radu pre no što je prešao u Crvenu zvezdu, u kojoj nije dobio pravu šansu, pa se leta 2015. preselio u Novi Sad. I evo ga i dalje tamo, već četvrtu sezonu u Vojvodini počinje. Igrač je s najdužim stažom na Karađorđu, mada se piše da bi ovog leta ipak mogao da dočeka šansu u inostranstvu, pošto se pominje da su za njega zainteresovani neki klubovi iz Španije i Turske, s tim da konkretnih ponuda nema. Zaslužio je i on da ode da se negde „naplati” posle čak sedam sezona u Superligi. Svašta se prođe za to vreme u srpskom fudbalu, pa se tako sećamo i Antićevih suza zbog isključenja za „popreki pogled”. 

Selektor Ljubinko Drulović i kapiten Marko Pavlovski 

SLOBODAN UROŠEVIĆ
(Rad – Partizan)

Kad je Ljubinko Drulović imao rezultat, umeo je da ga sačuva svežim nogama. Jedna od najčešćih izmena koje je povlačio bilo je izvođenje Nikole Antića iz igre i uvođenje Slobodana Uroševića. Ništa neuobičajeno za tadašnje saigrače iz Rada, otimali su se za minute i na Banjici. U Litvaniji su ih pravedno podelili. Urošević je igrao ceo meč protv Francuske u grupi, ulazio s klupe protiv Turske, pa i u polufinalu protiv Portugalije i finalu s Francuskom. I Urošević je, kao i Antić, sezonu posle Evropskog prvenstva proveo u Radu, ali Građevinari baš i nisu uspeli da se „naplate”. Slobodan Urošević je zatim otišao u Napredak, izborio se za status jednog od najboljih levih bekova u Superligi, potom bio i u belgijskom Levenu, pre no što ga je na insistiranje Miroslava Đukića Partizan doveo u Humsku. Ali to Đukićevo oduševljenje Uroševićem nije potrajalo, pa je na početku sezone levog beka crno-belih igrao 18-godišnji Zlatan Šehović, dok je, bar do sada, prednost imao i Nemanja Miletić. Urošević ponovo mora da se dokazuje.

DEJAN MELEG
(Ajaks 2 – Crvena zvezda)

O levonogom bombarderu iz Vojvodine se već tada mnogo pričalo. Uostalom, činjenica da ga je šest meseci pre odlaska u Litvaniju „pokupio“ Ajaks mnogo toga govori. Bio je predodređen da igra na velikoj sceni zbog tehničkih mogućnosti i gromovitog udarca. Međutim, ispostavilo se da je dres Kopljanika bio suviše težak za vezistu iz Bačkog Jarka. Kao i drugi srpski talenti, morao je zaobilaznim putem da traži šansu. Izgubio je četiri godine u drugom timu Ajaksa i Kamburu, da bi se 2016. godine vratio u Vojvodinu. Jedna dobra sezone odvela ga je u Kajzeri, ali izgleda da mu je suđeno da se u Srbiji rehablituje. Potpisao je za Crvenu zvezdu ovog leta. Rad sa Vladanom Milojevićem bi morao da ga unapredi. 

ALEKSANDAR MITROVIĆ
(Partizan – Fulam)

Trenutno najbolji srpski napadač je najbolji projekat bivšeg trenera Partizana Vuka Rašovića. Povukao ga je sa sobom iz Teleoptika i doprineo da razarač iz Smedereva sazri pre vremena. Na omladinsko Prvenstvo Evrope u Litvaniji Mitrović je otišao kao brendiran igrač. Ali  samo zahvaljujući tome što je zbog „žutih minuta” i crvenog kartona ima suspenziju u Evropi i nije mogao da pomogne Partizanu kvalifikacijama. Partizan ga ne bi pustio da nije bilo toga, kao što nije pustio ni Nikolu Ninkovića. Mitrović je iza sebe imao odličnu sezonu u Partizanu, odigrao je 36 utakmica u svim takmičenjima i postigao 15 golova. U finalu protiv Francuza je na tacni servirao gol Lukoviću za titulu i pokazao da je bio suvo zlato tog tima. Titula u Litvaniji je bila početak velike karijere. Anderleht, pa zastoj u Njukaslu i na posletku Fulam. Jedan od onih koji je ispunio – a možda i premašio – očekivanja. Špic Srbije za narednih 10 godina. Naš Mitrogol!

Andrija Luković, junak finala protiv Francuske

ALEKSANDAR ČAVRIĆ
(OFK Beograd – Slovan Bratislava)

Tada 18-godišnji Zrenjaninac predstavljao je personifikaciju tadašnjeg rukovodstva OFK Beograda. Gurati mlade i supertalentovane igrače po svaku cenu. Brzonogo krilo našlo se na spisku Ljubinka Drulovića kao već ozbiljan seniorski igrač. U sezoni koja ja prethodila turniru u Litvaniji odigrao je 20 mečeva bez gola. Na EP je ušao u onom meču u grupi, nije imao veliku minutažu, ali je bio opcija s klupe na koju je trener mogao da se osloni. Romantičari su ga istrpeli – Čavrić je bio investicija koja se isplatila. Otišao je u Genk, imao i pozajmicu u Danskoj, ali je sebe pronašao u Slovačkoj. Već tri sezone brani boje Slovana, gde je jedan od najboljih igrača. Zvezdan Terzić ga je lovio u mnogobrojnim prelaznim rokovima, ali ga nije ulovio. Ovog leta morao bi da napravi transfer karijere.

MARKO PAVLOVSKI
(OFK Beograd – bez kluba)

Držao je sve konce igre u svojim rukama. Na prvenstvo je došao kao već etabliran superligaški igrač jer je bio prvi „plejmejker“ OFK Beograda sa samo 18 godina. U Litvaniji je pokazao i zbog čega. Sve je kretalo od njega, sve se vrtelo oko njega. Bio je kapiten i starter u svih pet utakmica, a protiv Francuske u grupi je dao i gol.

Nije sve to prošlo nezapaženo kod Porta, koji ima jednu od najboljih skauting mreža na planeti, o čemu svedoče i prodaje ovog kluba u poslednjih 20 godina. Pavlovski je, preko kiparskog Apolona, već tog leta stigao u Porto, ali se čini da je to bio preveliki zalogaj za njega. U paklenoj konkurenciji pre svih Južnoamerikanaca Pavlovski je uglavnom igrao za Porto B tokom dve godine, ali nije uspeo da zasluži prekomandu u prvi tim. Bio je 2015. na pozjamici u Muskronu u Belgiji, pa se vratio u OFK Beograd nakratko, a za sezonu 2016/2017. može da se kaže da mu je jedina „prava“ u seniorskom fudbalu, pošto je u dresu Splita odigrao 24 meča. Međutim, ni u Hrvatskoj nije blistao... Usledio je novi povratak u Srbiju 2017. godine, i to u Voždovac, gde je pokušao da se vrati na staze od pre pet godina, kada je proglašavan za jednog od najtalentovanijih vezista u Evropi. Nije uspeo, raskinuo je ugoovor s Voždovcem za koji je odigrao samo sedam mečeva, i sada je u potrazi za novim klubom...

Ako za nekoga iz ove generacije može da se kaže da se od njega mnogo, mnogo više očekivalo, to je Marko Pavlovski.

MILAN VOJVODIĆ
(Spartak – bez kluba)

Član zlatne generacije koji je u klupskoj karijeri najmanje profitirao je upravo Vojvodić. Tada jedan od talentovanijih vezista u Superligi počeo je da uzima i seniorske minute u domaćem šampionatu. U Litvaniji je bio igrač na kojeg je selektor računao, u jednom meču je bio starter u drugom je ušao s klupe, ali posle zlata karijera mu nije išla kako se očekivalo. Posle Spartaka i kratke pozajmice u Bačkoj bio je u austrijskoj četvrtoj ligi, u domaćem niželigašu Poletu iz Nakova, Makedoniji... Sada je bez kluba...
„Vratio sam se posle tog prvenstva u Spartak gde sam imao velika očekivanja, ali pošto nisam imao menadžera, klub nije želeo da me forsira. Kasnije me je karijera vodila u Bačku, austrijski Silc, pa Sentu, Polet iz Nakova i makedonsku Pobedu. Sada sam bez kluba, treniram ovde kod mene u Novim Kozarcima. Bili smo prvaci i posle toga sam se nadao da ću ostvariti bolju karijeru. I dalje se nadam. Iz te šampionske generacije čujem se s Ožegom, Melegom i Đurđevićem. Litvanija je uspeh koji niko ne može da mi oduzme. Volim fudbal i hoću da nastavim da ga igram“, istakao je Vojvodić za MOZZART Sport.

Fotografija za sva vremena

UROŠ ĐURĐEVIĆ
(Rad – Olimpijakos)

Tada, kada je krčio put ka spisku Ljubinka Drulovića, Uroš Đurđević je poistovećen s velikom greškom omladinske škole Crvene zvezde. Matični klub ga je oterao (razne priče kolaju), a to je prepoznao finansijer Rada Ranko Stojić i doveo ga na Banjicu. Bio je to bingo iskusnog menadžera. Uz Aleksandra Mitrovića predstavljao je najperspektivnijeg napadača Srbije. Postigao je devet golova za Rad. Na tom prvenstvu u Litvaniji je imao ulogu više krilnog nego centralnog napadača i bio je odličan. Protiv Portugalije nam je doneo vođstvo strašnim trzajem glavom na asistenciju Golubovića i otvorio vrata finala. Drulović ga je menjao u skoro svakoj utakmici jer je pored ofanzivnih zadataka lavovski obavljao i defanzivne, igrajući do poslednjeg atoma snage. Zvezda je htela da ga vrati posle toga, ali je bilo kasno. Šest meseci kasnije je otišao u Vitese. Imao je i dobre role u klubu iz Arnema poput onog „bergkampovskog“ gola Ajaksu, ali mu se u inostranstvu nije dalo. Tačnije, nije se snašao ni u Holandiji ni u Palermu. Ipak, odlukom da se vrati u Partizan „resetovao“ je karijeru. U tandemu sa Leonardom doneo je crno-belima duplu krunu i otišao u Olimpijakos. Muči se trenutno u Pireju. Možda se očekivalo više.

OGNJEN OŽEGOVIĆ
(Banat – Partizan)

Verovalo se u tom trenutku da je Crvena zvezda konačno dobila špica iz omladinske škole. Davao mu je šansu Rikardo Sa Pinto, pokušavao je i ranije Robert Prosinečki, ali Ožegović nikako nije mogao da se ustali. Bila su to vrlo čudna vremena na Marakani… Međutim, Ožegović je sezonu pre turnira u Litvaniji proveo na pozajmici u Banatu. Toga je dovelo do statusa alternative Mitroviću i Urošu Đurđeviću. Malo ga je koristio Ljubinko Drulović, ali posle zlatne medalje na evropskom prvenstvu je počeo njegov lagani uspon. Promenio je mnogobrojne domaće klubove, imao je i epizodu u Kini, ali je pažnju najviše skrenuo na sebe izdanjima u Vojvodini. Postigao je one čuvene makazice u sudaru s Javorom i lob protiv Sampdorije. Kasnije ga je Lalatović oživeo u Čukaričkom i lansirao ga u Partizan.

ANDRIJA LUKOVIĆ
(Rad – Voždovac)

Te 2013. godine činilo se da ne postoje limiti za visokog vezistu. U martu je debitovao za Rad kao klupski projekat koji je isforsirao Marko Nikolić. Samo četiri meseca kasnije dao ga gol za pobedu Orlića u finalnom meču protiv Francuske. Za sva vremena se upisao u istoriju srpskog fudbala kao čovek koji nam je doneo jedinu evropsku titulu! Bio je standardan u Litvaniji, dejstvovao sa levog krila i poput Đurđevića davao ogroman doprinos i u defanzivi. Na četiri meča je dobio tri žuta kartona, nije se štedeo. Uspon jednog talenata kakav se poželeti može. Problemi su nastali godinu dana kasnije. Potpisao je ugovor sa PSV-om... Slična priča kao sa Melegom. Izgubio je dve godine u drugom timu Filipsovaca. Verovalo se da će ga oživeti Crvena zvezda, ali ni na Marakani se nije izborio za minute. Nije kasno da zasija, jer je u prošloj sezoni bio dobar u Voždovcu. 
„Lepa sećanja budi taj turnir. Uz titulu na Novom Zelandu, to je najveći uspeh u novijoj istoriji srpskog fudbala. Odigrali smo gotovo perfektno celo takmičenje. Imali smo sreću da smo otišli u Litvaniju posle dobrih sezona. Svi smo igrali standardno za domaće klubove. Primera radi, ja sam u martu debitovao za Rad. Predstavljali smo i našu zemlju i našu ligu. Imali smo sreće što je Mitrović bio s nama, mnogo je on golova dao u seniorskom fudbalu već tada“, kaže u razgovoru za MOZZART Sport Andrija Luković.

Potom se vezista Voždovca prisetio ključnih detalja.
„Najbolje poluvreme smo odigrali protiv Portugalije u polufinalu. Ubili smo ih. Vodili smo sa 1:0, mogli još koji da daju. Međutim, oni su se digli, izjednačili... Imali smo sreće u produžecima, pošto se Rajković razbranio. Posle u finalu znate šta je bilo. Ponosan sam na taj rezultat. Za Francuze su igrali Rabio, Laport, Marsijal... Međutim, najviše smo se plašili Benzije. Igrao je u Lionu, bio je strašan talenat. Uspeli smo donekle da ga uštopujemo, sačuvali smo mrežu“, priseća se Luković.

Najbolju karijeru iz „klase 1994“ ostvario je Sergej Milinković Savić. Od nekih se više očekivalo, možda i od Andrije Lukovića.
„Težak je taj period kada izlazite iz omladinaca. Morate da imate mnogo sreće, da vam se poklope kockice. Nekome je suđeno sa 19, nekome se 29. Ja sam zadovoljan prethodnom sezonom“, dodao je Luković.

SELEKTOR – LJUBINKO DRULOVIĆ

Kada je preuzeo talentovanu generaciju omladinaca Srbije, Ljubinko Drulović je bio još trener u ranoj fazi karijere. Imao je iskustva iz Angole i Banata, ali je u Litvaniji položio maturski. Prošao je kroz portugalske i francuske prepreke i učinio da njegovo delo ostane zabeleženo.

I pet godina posle Marijampolja nekadašnji krilni fudbaler je ponosan na ono što je uradio.
„Taj uspeh, tačnije zlatnu medalju, poistovetio bih sa početkom jednog velikog ciklusa. Na naše ostvarenje nadovezao se dva leta kasnije Novi Zeland... Imao sam grupu igrača koja je verovala u uspeh i bila spremna da igra do kraja. Uvek se prvog avgusta setim onog što smo napravili u Litvaniji. I ne samo prvog avgusta, nego svakog dana kada vidim gde su i šta su naši rivali. Rabio, Marsijal, zatim desni bek Portugalije Kanselo je prešao u Juventus. Međutim, pogledajte i karijere naših igrača. Skoro svi su na dobrom putu da naprave ozbiljan posao. To je dokaz da zlatna medalja nije slučajna“, rekao je za naš portal Ljubinko Drulović.

Potom je nabrojao one od kojih očekuje da iskoče u prvi plan.
„Neću samo da pričam o onima koji se pominju. Znamo šta su i gde su Sergej, Veljković, Mijat Gaćinović koji je u tom timu bio najmlađi. Pazite šta vam kažem: ako Petar Golubović bude dobio šansu u Kortrajku, uskoro ćete ga gledati u A reprezentaciji. Drago mi je kad vidim te momke“.

Pogledajte i video-pregled finalnog meča Srbija - Francuska...

 

Za kraj da dodamo i jednu zanimljivost: tačno pet godina kasnije, na istom stadionu na kojem je 1. avgusta 2013. Srbija postala prvak Evrope Crvena zvezda igra revanš meč 2. kola kvalifikacija za Ligu šampiona protiv Suduve, koju je u Beogradu savladala sa 3:0.

Foto: STAR SPORT

Najnovije vesti


×