Pogled u retrovizor Ivana Obradovića: Ne moraš da imaš vezu, ni menadžera! Milioni igrača bi se menjali sa mnom

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Ptuja)

Lansirana rampa u Obrenovcu trebalo je jednu karijeru da izbaci u orbitu evropskog fudbala. Na osnovu talenta i saveta Miodraga Arsovića iz čuvene škole „Obrenovac 1905“ (između ostalih odlikaši su Nemanja Matić, Ivan Radovanović, Filip Đuričić, Radosav Petrović, Uroš Đurđević) projektovan je za najjače lige, vrhunske klubove i ko zna koja bi sazvežđa dotakao Ivan Obradović da ga nisu sputale – povrede.

Partije iz prvog mandata u Partizanu, praćene debijem u državni tim sa samo 20 godina i transferom u „ligu petice“ (Saragosa za 2.500.000 evra) pred kraj prve decenije 21. veka skicirale su portret modernog levog beka. Upornog da se dokaže na velikoj sceni, maleroznog da dostigne visine kakve su mu stručnjaci predviđali.

O potencijalu koji nije do kraja razvijen baš zbog teških povreda, iskustvima u Španiji, Belgiji i Poljskoj, počecima i povratku u Humsku, kao i trenerima zaslužnim za životno i sportsko oblikovanje sad već 32-godišnji defanzivac govorio je za Mozzart Sport, sve vreme se osmehujući, svestan da je bio predodređen za top nivo evropskog fudbala.

„Žalim, ali ne tugujem. Sve me ojačalo. Kad bih nešto menjao, to je da me povrede zaobiđu. Sam sebi nisam pokazao dokle je moj talenat mogao da bude razvijen. Nasuprot tome, milioni igrača bi se menjali sa mnom da imaju izbliza sličnu karijeru. Zahvalan sam svakom novom danu, prilici koju sam dobio zbog fudbala, proširenim vidicima. Privlegovan sam, zato sam stalno nasmejan. Povrede su ostavile ožiljke, ali guram napred“, lakonski će Obradović u intervjuu za Mozzart Sport sa priprema Partizana u slovenačkom Ptuju.

Prvi put je operisan sa 15 godina. Tokom karijere triput je morao da „seče“ koleno, atroskopije ni ne računa.

„Veliki broj povreda me ’ubija’, predstavlja etiketu s kojom se borim. Zato od pre nekoliko godina investiram u svoje telo, trudim se da ishranu i treninge prilagodim modernom fudbalu kako bih duže trajao“.

Pogledom u retrovizor ukazuje se Ivanov lik iz druge polovine 2009, kad se kao jedan od najboljih superligaških igrača, sa statusom reprezentativca, sveže izborenog plasmana u Ligu Evrope sa Partizanom, otisnuo put Španije. Destinacija Saragosa. Klub Radomira Antića, tadašnjeg selektora. Obećavalo je, ali...

„Možda je u tom trenutku Saragosa bila preveliki zalogaj. Iz kluba s kojim sam osvajao trofeje i igrao Ligu Evrope došao sam u nestabilnu sredinu, suočenu sa finansijskim problemima i borbom za opstanak. Sve na krv i nož. Nisu imali vremena za mlade igrače. Moj najveći kvalitet je igra preko polovine terena ka protivničkom golu, dok sam se na La Romaredi samo branio. Posle godinu i po, taman kad sam se prilagodio, prvi put sam povredio prednje ukrštene ligamente. Da, predviđanja su bila visoka, verovao sam da mogu da odem u top tri kluba u Španije. Ne žalim, ponosan sam“.

Drugi put operisao je koleno u četvrtoj sezoni saradnje sa Saragosom. Klub je ispao iz Primere, a Obradović dobio slobodne papire i posle krakotrajnih treninga sa beogradskim Radom zvao ga je Mehelen.

„Na probu. Kvalitet je bio nesporan, ali zbog dugog perioda neigranja nisu Belgijanci bili sigurni da li sam se oporavio. Prošao sam, potpisao ugovor na četiri meseca i uživao u sredini familijarnih odnosa. Odigrao ’ludilo’. Kad je Aleksandar Janković došao za trenera legao mi je sistem 3-5-2, zabeležio sam osam asistencija, postigao četiri gola, možda odigrao najbolju sezone u karijeri“.

PLAKAO SAM SEDAM DANA KAD MI JE DRUGI PUT STRADALO KOLENO

Ivan Obradović (©FK Partizan)

Za poziv Anderlehta. Ugovor na četiri godine, obeštećenje 2.000.000 evra, status najskupljeg stranca u istoriji Mehelena u tom trenutku.

„Besnik Hasi me baš želeo, negovao otvoren fudbal, krenulo strava, Denis Prat i ja dejstovali po strani. U prvih deset kola zabeležio sam tri asistencije, sve se vrtelo oko mene, dobijemo Totenhem, vratim se u reprezentaciju, kad... U 17. rundi, protiv Muskrona, protivnički igrač mi padne na koleno, odu ligamenti i hajde sve ispočetka“.

Kako se fudbaler oseća u trenutku kad zna da drugi put mora da proživljava isto, pitanje je na koje Obradović odgovara slikovito:

„Sedam dana sam se isplakao. Odmah zatim prihvatio realnost. Tri meseca sam ’cepao’ u Beogradu, od oktobra do maja se oporavljao, narednog leta počeo pripreme, da bih posle osam utakmica za B tim Anderlehta dobio poziv Slavoljuba Muslina, odigrao dobro na reprezentativnom gostovanju Velsu (1:1). Posle toga sam u kontinuitetu skupio 35 mečeva, zamalo prošao sa Anderlehtom u polufinale Lige Evrope, osvojio titulu i Superkup Belgije. Više od 100 utakmica u Župile ligi u ljubičastom dresu predstavlja fudbalski možda najbolji period karijere. U Anderlehtu sam se osećao kao superstar. Zovem ga mali Madrid. Da, igrao sam s Partizanom Ligu Evrope, međutim, u Briselu sam se fudbalski ostvario“.

Između ostalog zbog učešća u grupnoj fazi Lige šampiona.

„U grupi sa Pari Sen Žermenom, Bajernom i Seltikom bilo je ’šurenje’, ali – uživanje“.

Uprkos čestim promenama trenera. Počeo je kod Besnika Hasija, dokazivao se pod palicama Rene Vajlera i Hajna Vanhacebruka, da bi završio kod Freda Rutena.

„Kod sve četvorice sam igrao, svi su me voleli, jedino sam imao nesuglasice sa pretposlednjim, što je došao iz Genta, sa njima osvojio titulu. Trkačke sposobnosti je Vanhacebruk stavljao u prvi plan, a mene krasi igra s loptom. Mada, i kod njega sam igrao, menjao pozicije, bio i krilo, štoper...“

U LEGIJI SAM SAMO TRAŽIO POŠTENU ŠANSU, NISAM JE DOBIO

Obradović na treningu (©FK Partizan)

Posle pet godina u Belgiji leta 2019. Ivan Obradović je otvorio novo poglavlje u karijeri. Verovatno najmanje upečatljivo u inostanstvu, pošto se u Legiji nije naigrao.

„Razočaran što nisam produžio ugovor sa Anderlehtom, prvi put posle deset godina bio sam slobodan, niko mi nije visio nad glavom, mogao sam da odlučujem sam o sudbini i malo sam se opustio čekajući novi klub. Nisam došao u Varšavu fizički utegnut, niti su mi Poljaci bila prva opcija. Nadao sam se da bih finansijski mogao bolje da prođem, odem u Emirate, rastrčim se i privodim karijeru kraju. Zbog porodice bi mi sad bilo teško da se otisnem u arapski svet“.

Boravak u Legiji značajno je otežao slučaj iz Španije. Taman kad je uhvatio zalet, dobio je Ivan Obradović poziv da se javi na – suđenje!? Razlog: optužbe za, navodno, namešteni meč sa Levanteom iz 2011.

„U istom košu završilo je 40 osoba, uključujući i mene, suđenje ušlo u završnu fazu, morao sam da putujem u Španiju, dajem izjave dvaput usred sezone. Ni fizički, ni psihički nisam bio prisutan na treninzima Legije, pratile me i sitne povrede, stres mi oduzeo šest meseci karijere, mogao sam biti osuđen za nešto s čim nemam veze, što bi značilo kraj karijere. Završilo se tako što smo svi oslobođeni optužbi, kako je isprva i trebalo da bude. Još ja klinac u to doba, niti sam igrao protiv Levantea, niti nešto znao“.

U međuvremenu, u Legiji...

„Ljudi su izgubili strpljenje, pogotovo trener Aleksandar Vuković, počela su i leđa da me bole. U januaru je trebalo da krenemo na pripreme, tražio sam poštenu šansu mesec dana, rekao šefu struke: ’Ako se potvrdi ono što je bilo minula četiri meseca sam ću otići iz kluba’. Priliku nisam dobio, prebačen sam u B tim, na veštačkoj travi se spremao osam sedmica i u martu, taman pred nastavak sezone, buknula je pandemija virusa korona, ’zaglavio’ sam se u Varšavi. Niti moji da dođu, niti ja da se vratim. Izgurao sam muški taj period. Bilo šta je bilo, rastali smo se prijateljski“.

I onda – Partizan. Pominjao se maltene u svakom prelaznom roku, da bi se povratak ostvario prošlog leta.

„Po povratku iz Varšave prionuo sam na zahtevne treninge po instrukcijama mog velikog prijatelja, Aleksandra Mitića. Baš u tom periodu sreo sam Nenada Marinkovića, malo kasnije Alberta Nađa. Rekoše: ’Dođi, budi s nama u Teleoptiku, potrebni su ti fudbalski treninzi’. Pogodak u metu. Moja energija sa jednog se prenela na drugi teren, čim se otvorila mogućnost da dođem Aleksandar Stanojević je raspolagao informacijom da mogu odmah da igram“.

Da li i Savo Milošević?

„Postojao je kontakt, hteo sam da dođem, ali se nije namestilo. Da li klub nije hteo ili je Savo bio popunjen na bekovskim mestima, nije ni važno“.

VIZIJA ANTIĆA I PAUNOVIĆA, HRABROST ĐUKIĆA

Listajući karijerni almanah, Ivan Obradović u prvi plan kad je struka u pitanju stavlja tri imena. Najpre, najvećeg koji ga je trenirao.

„Iz reprezentacije najviše pamtim Radomira Antića. Toliko me je voleo i stao uz mene da se Slaviša Jokanović tokom Partizanovih treninga šalio rečima: ’Zvao me Antara, kaže da sklapa tim tako što stavi Obradovića, a desetoricu okolo’. Nisam stigao da mu se zahvalim na odgovarajući način, iako sam ga posećivao u Madridu, upijao svaku reč i danas pamtim kako da gledam na fudbal i život. Legenda“.

Preostala dvojica su...

„Trener Teleoptika Blagoje Paunović, dovoljno hrabar da me stavi na poziciju levog beka, a Miroslav Đukić ubaci u prvi tim Partizana pre Marka Lomića“.

O svakom po koja reč.

„Video je Paunović da sam prodoran, da mogu da trčim, reče mi da se u Evropi traže bekovi. Prvih šest meseci uz aut liniju nisam znao gde se nalazim. U aprilu 2007. zakazan kontrolni meč sa Partizanom, odigrao sam izvanredno, posle čega me je Đukić prekomandovao u prvi tim i omogućio debi protiv Vojvodine, posle kog sam bio redovan. Bum je nastao u zimu 2008, oktobra iste godine sam pozvan za reprezentaciju, život mi se okrenuo za 360 stepeni. Od nekog kome su u Teleoptiku, baš pre rokade sa veznog na mesto beka, rekli da mogu slobodno da idem došao sam visoko. Sećam se da sam u pratnji oca išao kod Nenada Bjekovića, pitao mogu li da dobijem fer šansu po izlasku iz omladinaca, verovao da ću se kvalitetom izboriti, da ne moram da imam menadžera (tek kasnije sam upoznao Miroslava Stevića i sa njim izgradio prijateljski odnos, ne samo poslovni), niti vezu. I – uspeo sam“.

Još jedan trener je značajno oblikovao Obradovićevu karijeru. Nama poznat zbog rada sa srpskim talentima, poput Saše Zdjelara u Olimpijakosu, Filipa Đuričića i Aleksandra Mitrovića u Anderlehtu. Besnik Hasi.

„Nemam reči da mu zahvalim koliko mi je pažnje posvetio. Voli Srbe, priča naš jezik, s njim se uvek izgrlim, izljubim. Velika osoba“.

A Aleksandar Stanojević?

„Najjači je u tome što iz svakog pojedinca izvuče maskimum. Njegov postulat glasi: ’Bek je pre svega bek, sve što napred uradi je bonus’. Prihvatio sam, iako volim da rizikujem, utegao sam se kod njega, bolji sam u defanzivnim zadacima nego ranije“.

KAD TELEFON POSTANE NAJBOLJI DRUG...

Pod njegovim vođstvom Obradović je skupio 20 utakmica prethodne sezone. Skoro duplo više nego za prethodne dve u Anderlehtu i Legiji.

„Nije spektakularno, nije ni loše. Znam da se od povratnika očekuje mnogo, ali cilj je bio da se rehabilitujem i donesem nešto novo. Verujem da je stručni štab zadovoljan. Prija mi sve. Krenuo sam još više motivisan, željan da pružim više“.

Ekipno?

„Kad se trofeji ne osvoje, svi sezonu ocene slabom. S druge strane, pokrenuli smo se otkako je Stanojević došao za trenera, svaki igrač je dobio šansu. Ostaje žal što nismo osvojili kup, međutim, ne može da se ospori da smo svi napredovali i da je Partizan vratio poštovanje. Vidi se to u dugačkom nizu pobeda, velikom broju golova, bio je to pravi napadački Parni valjak. Sad dolazi nešto ozbiljnije – Evropa. Nemamo ništa od lepršave igre, ovde se živi od trofeja“.

Osim fudbalskog, od povratnika se očekuje i ljudski doprinos kreiranju ambijenta prepoznatljivog za Partizan.

„Dobar smo primer mladima, vide u nama šansu da naprave iskorak. Stidljivi su, ali volim da pričam i sa strancima i sa našim talentima. U velikom klubu ne može se svima posvetiti jednaka pažnja, trener je samo jedan, 25 igrača različlitog karaktera, ali obožavam razgovore sa Štulićem, Jovićem, ranije Čolićem i Denisom Stojkovićem. Drago mi je da mi veruju, od mene nešto mogu da nauče. U pitanju su taktičke zamisli, postavljanje, kad je jedan, kad dva dodira, čitanje igre. Da, nismo iste pozicije, ali posedujem dovoljno iskustva da im skrenem pažnju. Upijaju, poslušni su, vredni“.

Mada, nisu kao pređašnje generacije. Vreme se promenilo, okolnosti uticale na otuđenje.

„Ljudi se nesvesno distanciraju jedni od drugih, telefon postane najbolji drugi, njime možeš sve, ali sam pripadnik stare škole, lišen društvenih mreža. Furam drugačiji fazon, cimer sam sa Milošem Jojićem, slično razmišljamo. Mladima nije lako, dosta toga im je dostupnije nego nama u njihovim godinama, ali drže se. Moraju da shvate da kad dobiju koji lajk to je virtuelna podrška. Više da rade, potvrde talenat da bi negde otišli“, poentirao je Ivan Obradović.