Pola veka od Utakmice veka

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Četiri puta su Italijani bili prvaci sveta, osvojili su i jednu titulu prvaka Evrope, ali nijedna utakmica iz tih finala ne nosi oreol „Utakmice veka”, „Utakmice života”, „Utakmice svih vremena”. Jednostavno, ima pobeda kojima titule nisu potrebne, one su trofej same po sebi. Takav je bio trijumf Italije nad Nemačkom u polufinalu Mundijala 1970. u Meksiku. Azuri će izgubiti glatko finale od Peleovog Brazila, ali će bacanje na kolena Nemaca, posle produžetaka, 4:3 na stadionu Azteka u Meksiko Sitiju, ući u kolektivno pamćenje Italijana kao „Utakmica veka”.

Koliko se mit o „Utakmici veka” ukorenio među Italijanima pokazuje i izričita želja italijanske vlade i FS Italije da se finale Kupa Italije igra 17. juna, kad se navršava tačno 50 godina od nezaboravnog dana Rivere, Rive, Boninsenje, Burgnića i drugih Valkaređijevih momaka.

Ništa nije moglo da pomeri sa pijedestala u Panteonu italijanskog sporta tu pobedu nad Nemačkom. Čak ni dve titule prvaka sveta iz 1982. i 2006. Sećanje na vrelo popodne kada je Rivera zabio gol Švabama za konačnih 4:3 se prenosi s kolena na koleno, kao epska pesma. Ona je pretvorena u mit za nove generacije: ta pobeda je učinila potpuno nevažnim poraz od Brazila u finalu. Dođe mu kao Obilićevo ubijanje cara Murata i ishod bitke na Kosovu, naravno u epskom, a ne u istorijskom kontekstu.

Fudbalski okršaji Italije i Nemačke su uvek više od fudbala: to je evropska verzija južnomeričkog sudara Argentina - Brazili ili balkanskog Srbija - Hrvatska. Sudari Azura i Pancera na fudbalskom terenu je ono što bi pruski general Karl fon Klauzevic nazvao „nastavkom rata drugim sredstvima”.

Istorijski račun između Italijana i Nemaca je davno otvoren: datira iz antičkog doba dok su rimske legije „civilizovale” mačom i ognjem germanska plemena severno od Alpa. Zatim su pet vekova, od 11. do 16-og, nemačka plemena s vremena na vreme upadala i harala po Apeninskom poluostrvo da bi sve kulminiralo desetomesečnim brutalnim pljačkanjem Rima 1527. od strane nemačkih plaćenika, tzv. Landsknehtija.

Rivera na Mundijalu u Meksiku 1970, © AFP

Paradoksalno Nemačka, odnosno Prusija, je odigrala veliku ulogu u ujedinjenju Italije. Veneto i Friuli ne bi postali deo Kraljevine Italije da Prusija nije potukla Austrijsko carstvo 1866. godine. Pitanje je kada bi Rim postao glavni grad Italije da Prusi sa čeličnim kancelarom Bizmarkom i carom Vilhelmom nisu potukli Napoleona III, glavnog zaštitnika Papske države. Bez vojne podrške trupa Napoleona III, papi Piju IX nije ništa drugo ostalo nego da se povuče u Vatikan i baci kletvu na Italiju.

Nemci ne zaboravljaju Italijanima „nož u leđa” u Prvom svetskom ratu kad je u jeku Velikog rata Rim promenio stranu i priklonio se Antanti, a Italijani pamte okupaciju 1943. U posleratnom periodu, rivalstvo je rasplamsano stereotipima koji su se ukorenili na obe strane. U Nemačkoj su Italijani bili poistovećeni sa mafijom, picama i spagetima a Nemce je u Italiji pratio glas da su tvrdice i blago ograničeni a Nemice lake ženske. Nekadašnji italijanski premijer Đulio Andreoti, veliki protivnik ujedinjenja Nemačke, skovao je jednu od najefektnijih diplomatskih fraza: „toliko volim Nemačku, da više volim da ih ima dve nego jedna”.

Reprezentacija selektora Feruća Valkeređija sa Mundijala 1970. je bila ogledalo Italije: njene različitosti, suprotnosti, animoziteta i večitih podela. Italijani su se vekovima delili na Gvelfe i Gibeline, pa na monarhiste i republikance, zatim demohrišćane i komuniste, navijače Kopija i navijače Bartalija, a tih godina su dodali još jednu: tifoze Macole i tifoze Rivere. Legenda Intera protiv legende Milana. Đani Rivera je bio bolji igrač od Macole, u to nema sumnje, ali je Macola bio mnogo voljeniji od saigrača u reprezentaciji, gotovo svi su bili na njegovoj strani. Zlatnom dečaku Riveri nije mnogo pomogalo što je bio prvi Italijan koji je osvojio Zlatnu loptu i što je dva puta bio prvak Evrope sa Milanom. Macola je pored saigrača na svojoj strani imao i barda italijanskog novinarstva Đanija Breru čiji su članci bili fudbalska jevanđelja.

Rivera je osetio pred odlazak u Meksiko da rizikuje da bude izbačen iz startne postave i dao je intervju u kome je optužio saigrače u reprezentaciji da hoće da ga izbace iz ekipe. Situacija je bila toliko napeta da je Nereo Roko, Riverin trener u Milanu, po nalogu vlade, otputovao u Meksiko da smiri perjanicu. Selektor Valkaređi se našao u pat poziciji: s jedne strane ne može da se odrekne svog najboljeg igrača, a s druge ako ga nametne kao startera imaće ceo tim protiv sebe i što je najgore, Breru. „Rivera igra sa velikim stilom i pošto je veoma inteligentan, u svakoj situaciji, izvuče najbolje za sebe. Ne zna da trči, nije veliki trkač, da jeste bio bi strašan vezni igrač. Za mene je on polu-veliki igrač”, zvučala je kao presuda Brerina definicija Rivere.

Na kraju su našli solomonsko rešenje: štafeta. Macola počinje utakmice, a Rivera ulazi u drugom poluvremenu. Kako je život najbolji i najnepredvidiviji režiser, tog 17. juna 1970. godine priredio je nekoliko preokreta i pravu ljudsku, fudbalsku dramu koja je trajala 77 sekundi. Toliko je vremena prošlo od momenta kada je „Golden boy” italijanskog fubala, za mnoge najbolji italijanski fudbaler svih vremena, dotakao dno i katarze šampiona koji je konačno osvojio srca svih Italijana, uključujući i Brerino i svojih saigrača.

Po uobičajenom scenariju Rivera je ušao u drugom poluvremenu umesto Macole pri rezultatu 1:0 za Azure, gol Boninsenje. Šnelinger je, onako nemački, izjednačio u 90. minutu i obezbedio Pancerima produžetak. Kada je Gerd Miler u četvrtom minutu prvog produžetka doveo u vođstvo Nemačku 2:1, činilo se da italijanska kola idu nizbrdo nezaustavljivo, međutim, pre nego što će se završiti prvih 15 minuta, Burgnić i Riva su još jednom preokrenuli rezultat i doveli Italiju u prednost od 3:2.

Đani Rivera i Silvio Bersluskoni, © Reuters

Riverinih 77 sekundi „pokretnih vrata” počinje u 110. minutu. Korner za Nemačku, Zeler dobija vazdušni duel u kaznenom prostoru i vraća loptu na peterac gde joj Gerd Miler, u svom stilu, menja pravac prema levoj stativi golmana Albertozija, gde se nalazi Rivera. Milerov potez je uhvatio asa Milana na pogrešnoj nozi i lopta mu bukvalno prolazi između kuka i ruke: 3:3. Albertozi pogledom strelja Riveru, vređa ga i psuje da svi čuju. U novinarskoj loži, italijanske kolege prave spektakl u spektaklu: lete teške reči između „Macolijana“ i „Riverijana”. Kasnije će Rivera priznati da su ga Albertozijeve reči veoma pogodile, da je osećao stid pomešan sa besom i da je sebi rekao: „ima samo jedan način da ispraviš svoju grešku: da postigneš gol”.

I tako bi. 77 sekundi posle izjednjačenja Nemaca, Rivera na asistenciju Boninsenje postiže pobodonosni gol za Italiju, overavajući kartu za finale sa Brazilom i počasno mesto u istoriji italijanskog fudbala. Pobeđivaće Italija, osvajaće titule, ali taj junski dan će ostati nedodirljiv, kao zvezda vodilja za sve ostale uspehe.

Tog popodneva je rođena italijanska supremacija nad Švabama. Ređaće se pobede Azura u finalu Mundijala 1982, u polufinalu Svetskog prvenstva u Nemačkoj 2006. i u polufinalu Evropskog prvenstva u Poljskoj 2012. Zahvaljujući „Utakmici veka”, Azuri će dokazati da je čuvena maksima Garija Linekera o fubalu i Nemcima, važila za Jugoslaviju, Englesku i od 1986. godine za Argentinu.

Gazeta delo Sport je već u prvom izvštaju sa polufinalnog dvoboja krstila meč Italija - Brazil kao „Utakmicu veka”.

„To što smo videli na Azteka stadionu nije bila samo fudbalska utakmica”, stajalo je u komentaru. Prošlo je pedeset godina od „Utakmice veka” i ona je i dalje mnogo više od fudbalske utakmice: postala je majka svih italijanskih trijumfa nad Nemcima. A nema ih mnogo van fudbala…

Piše: Željko Pantelić