{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Sve je manji broj onih koji se sećaju njegovih odbrana, ali istorija će pamtiti izjavu legendarnog Lava Jašina: “Za mene – Beara je najbolji”
Poslednji pozdrav baletanu sa čeličnim šakama
"Vladimir Beara na delu"

Nisu se samo odbrane prepričavale kada je Vladimir Beara u pitanju. Način na koji je to radio jednostavno je plenio. Očekivano, uostalom, jer se Beara bavio i baletom, pa se eleganija podrazumevala. Zbog toga je i dobio nadimak "baletan sa čeličnim šakama". Tu čvrstinu u šakama, naravno, nije stekao na baletu, već radeći sa Lukom Kaliternom, jednim od prvih trenera koji je neuobičajenim metodama klesao Bearino umeće.
"Bila je to jednostavna vežba na treningu. Terao me je da hvatam malu loptu, otprilike veličine slične onoj za bejzbol. Posle toga bilo je vrlo lako uhvatiti fudbalsku loptu", prisećao se kasnije Beara.

Kaliternine metode ispostavile su se kao revolucionarne, a Bearina karijera neporecivo je svedočanstvo tome. Kada je legendarni Lav Jašin primao nagradu za najboljeg igrača Evrope 1963. godine slavu je podelio baš sa “velikim Vladimirom”.
"Nisam najbolji golman na svetu. Najbolji je Beara".

Međutim, život ume da se poigra sudbinama velikih ljudi. Kvalitet nekada jednostavno nije dovoljan za ugodan boravak na ovom svetu, a Beara nije bio pošteđen trenutaka koje bi najradije zaboravio. Voljeni Hajduk iz Splita napustio je 1955. pošto je prethodno bio suspendovan jer ga je uprava sumnjičila da je prodavao utakmice. Tako je i počeo sa baletom, pa je čak stigao da nastupi i u predstavi: "Ero s onoga sveta".

Istina, postoje i verzije da je otišao jer je bio nezadovoljan zbog prozivki Splićana da je "Vlah", pominjala se i želja njegove supruge, inače Srpkinje, da dođe u Beograd, ali ima i teorija da su ga političari jednostavno prinudili na takav potez.
"Odrekli su me se u trenutku kad smo slavili naslov prvaka. Namerno kažem odrekli jer to nije učinio ni moj Hajduk, ni njegovi igrači, već pojedinci koji su u to vreme vodili klub. Proterali su me kao nepotrebnog, tako da sam karijeru morao da nastavim u Crvenoj zvezdi…  Nudio sam se Dinamu iz Zagreba, a tek kasnije Crvenoj zvezdi. Zagrepčani su se tada uplašili političkog rata, dok su me Beograđani rado dočekali".

U glavnom gradu je samo nastavio nisku trofeja. U Splitu je proglašen za veleizdajnika i morale su proći godine ne bi li mogao mirno da šeta gradom u kojem se afirmisao, a potom bio prezren.
"Idi, imamo mi Beara koliko hoćeš", poručivali su mu iz Hajduka…

Beara (levo) sa Jozefom PosipalomKako to obično biva na brdovitom Balkanu… Samo još jedan u nizu onih koje su više cenili u inostranstvu nego kod kuće. A svetsku slavu je, inače, stekao 1950. godine kada je Jugoslavija odigrala 2:2 protiv Engleske, koja prvi put na domaćem terenu nije uspela da savlada jednu evropsku ekipu. Beara je bio maestralan.
"Bilo je nečeg estetskog kod njega… Nešto zbog čega je svaki njegov skok bio zanimljiv", govorio je legendarni golman Arsenala Bob Vilson.

Ta gracioznost bila je tako karakteristična za Bearu. Gracioznost, ali i opuštenost zbog koje je, suprotno svoj logici fudbalske igre, izbegavao da kod slobodnih udaraca postavlja živi zid.
"Nekako mi se uvek činilo lakše kad mogu da gledam igrača u oči", komentarisao je Beara, a teško mu je prigovoriti imajući u vidu šta je sve osvojio.

Sve skupa, sa Hajdukom tri titule, sa Crvenom zvezdom još četiri (samo je još Dragan Džajić imao ukupno sedam pehar u staroj Jugoslaviji), plus dva Kupa, sa reprezentacijom Jugoslavije srebro na Olimpijskim igrama 1952, učestvovao je na tri svetska prvenstva, a najviše će žaliti zbog poraza od Nemačke od 2:0 u četvrtfinalu Mundijala iz 1954.

Već u osmom minutu autogol, pa 10 propuštenih prilika i na kraju još jedan gol u mreži Plavih... Maler ili još nešto?
"Predsednik FSJ tada je bio Ratko Dugonjić. Obećano nam je da ćemo, ako prođemo grupu, svi dobiti po Vespu, koja je u to vreme u Italiji koštala 100 dolara. Na dan utakmice sa Nemačkom, Dugonjić ulazi i kaže da nema ništa od skutera i da ne možemo mi da se ponašamo kao buržuji, a narod da radi samo za hranu. Odjenom kao da smo državni neprijatelji broj jedan, a mi i nismo ništa tražili. Bili smo utučeni posle tog razgovora".

Medalja sa planetarne smotre mu je, dakle, izmakla, ali ne i večna slava rezervisana za velikane bubamare. Iz koje god ere da dolaze.
"Moje je vreme bilo vreme romantičnog fudbala, taktika tada još nije pojela igru. Tek posle lopta je prestala da bude najvažija stvar na terenu. Ali, neke stvari se nisu promenile. Dobar golman i dalje mora da bude sličan onom iz mog doba. Da bude hrabar i da ima samopuzdanje..."

Počivaj u miru Vladimire...

(FOTO: crvenazvezdafk.com)

×