Povratak zlikovčevih partibrejkersa

Ni sa 2:0 pred revanš u Madridu niko ne može da stavi ruku u vatru da će Atletiko eliminisati Barselonu u četvrtfinalu Lige šampiona. Ako je neko u elitnom takmičenju naučio da nije gotovo do poslednjeg sudijskog zvižduka, onda su to Čolovi Kolčonjerosi. Svašta su doživeli u prethodnih desetak godina…

Dok iz Katalonije šište na suđenje, sigurno su već počeli pripreme za revanš u kojem će pokušati da teškom artiteljirijom postanu tek drugi klub u istoriji nokaut faze Lige šampiona kojem je uspelo da nadoknadi dva gola minusa iz prvog meča na svom terenu. Ako je neki tim sposoban da to uradi onda je to ova Barsa protiv ovog Atletika.
“Daleko od toga da je rešeno ko ide u polufinale. Moramo da ostanemo mirni, samouvereni i čvrsto sa obe noge na zemlji. Srećni smo zbog rezultata, ali još je mnogo posla pred nama”, rekao je Antoan Grizman koji broji poslednje nedelje u Atletiku i zna kakva su se sve čuda dešavala prethodnih godina.

Uprkos sinoćnoj pobedi, Atletiko je i dalje “ružno pače” među timovima koji pretenduju na polufinale. Ako pretpostavimo da su PSŽ, Arsenal i Bajern završili posao već u prvim utakmicama četvrtfinala, taj meč u Madridu ostaje kao najinteresantniji revanš naredne nedelje jer bilo bi ludo otpisati ovakvu Barsu. Setimo se nedavnog polufinala Kupa kralja kada je Atletiko visio posle 4:0 u Madridu, kada je Barsa za poluvreme prepolovila minus i na kraju joj je gol nedostajao da potpuno istopi prednost Rohiblankosa. Sve je tu moguće…

I to ne smeta Simeoneovom timu. On voli ulogu autsajdera i da kroz patnju i žrtvu dolazi do cilja. Već je to radio ranije. Kao autsajder je 2014. u četvrtfinalu izbacio moćnu Barselonu sa Mesijem, Nejmarom, Inijestom, Fabregasom… I dve godine kasnije je u četvrtfinalu eliminisao Barselonu kao tada aktuelnog prvaka Evrope sa MSN trilingom u napadu. Sada je na pragu da ima 3/3 sa Barsom kada je nokaut faza Lige šampiona u pitanju. Iako je tek sinoć prvi put u karijeri osetio slast pobede na Kamp Nou… Simeone ume da kalkuliše i igra na rezultat u ovakvim situacijama, dok Barsa gori od želje da nadigra i samelje protivnika.

Iako ova generacija Kolčonjerosa ne uliva toliko poštovanje kao neke prethodne, imaju taj Čolov DNK “partibrejkersa” u načinu igre i pristupu. Niska i srednja zona, provociranje greške i strpljivo čekanje na završni udarac. Sinoć im se baš sve poklopilo. Od suđenja preko iskorišćenih šansi na koje su računali i toka utakmice do izmena sa kojima su pogodili.

Sezona u Primeri je za Atletiko praktično gotova i maksimalno mogu da se posvete Ligi šampiona. Uz bitan dodatak da imaju to finale Kupa kralja protiv Real Sosijedada koji su u Simeoeneovoj trenerskoj eri osvojili samo na poečtku (2013.) i generalno im je ovo sjajna prilika za prvi trofej nakon pet godine totalne suše u kojima su imali etiketu gubitnika.

U Ligi šampiona bi plasmanom u polufinale već i nadmašili očekivanja jer ih je malo ko tu video. A upravo su to situacije u kojima je Simeoneov tim najopasniji. Ako prođe Barselonu, pritisak će biti još manji. Opet će ih javnost otpisati pred verovatan dvomeč sa Arsenal koji je pod znatno većon tenzijom jer se bajka o “quadruple sezoni” polako kruni nakon dva neuspeha u kup takmičenjima. Arsenal se sve teže nosi sa pritiskom, a prekoputa sebe bi mogao da ima Atletiko koji taj fudbal može podjednako dobro da igra i da sa više živaca čeka grešku, prekid, detalj…

Čolo Simeone već godinama ima imidž fudbalskog zlikovca koji kvari idilične scenarije i prekraja fudbalsku mapu na nepopularne načine. Svesno forsira takvu sliku o sebi i skida pritisak sa ekipe.

Liga šampiona generalno ove sezone nije donela mnogo iznenađenja osim Bode Glimta i eliminacije Intera. Još od ligaške faze u kojoj su samo možda samo Napoli i Viljareal bili razočarenja koja su po kvalitetu zasluživala više. Nismo se nagledali nekih senzacija. Ni osmina, ni četvrtfinale Lige šampiona nisu doneli nekakva čuda osim sinoćnjeg trijumfa Kolčonjerosa u Kataloniji. Negde je moralo da se desi po teoriji verovatnoće…

Atletiko je blizu da napravi prvi ozbiljan poremećaj u Ligi šampiona i skine jednog od favorita za osvajanje titule. Onda bi mu preostala još dva od tri jer po svemu do sada viđenom ove sezone su Barsa, PSŽ, Bajern i Arsenal najbolji timovi evropskog fudbala. Svakako mu više odgovara polufinale na dve utakmice protiv Arsenala negoli protiv Pari Sen Žermena ili Bajerna. U tom dvomeču bi imao šansu. A onda finale sa kojima nikada nisu imali sreće i gubili su ih od Reala na sitne detalje…

Možda je vreme da sreća pomiluje i najvećeg zlikovca trenerske struke u evropskom fudbalu. Zbog stila fudbala, Čolo nije omiljen lik u elitnim fudbalskim krugovima. Ali, on je mnogo više od trenera. Atletikova verzija Aleksa Fergusona ili Arsena Vengera, samo na malo odbojniji način. Istorija Atletika se deli na period pre Čolovog dolaska na klupu i posle njega. Napravio je od Atletika klub koji po svakom parametru pripada top klasi. I koliko god nekada deluje da je ta priča došla do kraja, nije odustajao. Niti su navijači želeli promenu jer znaju šta je napravio od njihovog kluba i gde ih je doveo. Navikli su da pate zajedno sa njim.