Pravopisne zavrzlame (3): Da li je prvak Kine Gvanžu ili Guangdžou?

Redakcija MOZZART Sporta, s obzirom na sve češće polemike u komentarima i na društvenim mrežama koje su u vezi s izgovaranjem i pisanjem imena raznih trenera, sportista, klubova... iz raznih zemalja sveta, odlučila je da pokuša da vam približi pravila po kojima se vrši transkripcija sa drugih jezika na srpski. Verujemo da ćete imati priliku da kroz zanimljive primere naučite nešto novo. U prvom tekstu bavili smo se možda i najvećom dilemom - da li je Karlo Ančeloti, ili Anćeloti, iliti zašto je Roberto Mančini, a ne Manćini, potom je na redu bio portugalski jezik, a sada je u pitanju - kineski!

Koji bi bio vaš odgovor na pitanje gde je nastao fudbal. Ako volite kvizove, verovatno ste primetili da je odgovor koji se obično traži – u Engleskoj. Ali ukoliko se malo više udubite u istoriju, kako ljubitelji ovog sporta vole da kažu, najvažnije sporedne stvari na svetu, saznaćete da zapravo potiče iz Kine. Sport s loptom pod nazivom cuđo (cujo, u prevodu: šutni loptu) bio je deo obuke kineskih vojnika u drugom i trećem veku pre nove ere. Oni su tokom treninga šutirali loptu, a cilj je bio da je probace kroz otvor u mrežu bez korišćenja ruku. Iako je poreklom iz Kine, cuđo se, sa malim razlikama, igrao i u Japanu (gde se još uvek može videti u Kjotu), Koreji i Vijetnamu. Mada je i FIFA prihvatila cuđo kao najraniji vid fudbala, smatra se da moderni fudbal vodi poreklo od srednjovekovne engleske igre s loptom mob football (u prevod: fudbalska rulja), koju su na tlo Engleske doneli Rimljani. Fudbal kakav mi danas znamo datira od 1863. godine, kada su napisana pravila koja su fudbal odvojila od ragbija i kada je postao deo sportskih aktivnosti na koledžima.

Budući da fudbal ima tako dugu tradiciju u Kini, zašto su onda zaboravili da ga igraju, zašto se nalaze na margini svetskih fudbalskih dešavanja i kako nameravaju da reše taj problem mogli ste da čitate u kolumni Marka Prelevića. Nas ovde zanima šta će se desiti kada do ekspanzije dođe – što je neminovnost jer Kinezi su vrlo uporan i disciplinovan narod – i kada Kina ne bude fudbalski raj samo za trenere i igrače s naših prostora, kao i velika trenerska imena koja su na kraju karijere. Da li ćemo i dalje čitati, kao što smo već imali priliku, da Dragan Okuka postiže izvanredne rezultate sa Čančungom ili Điansuom i kako je pobedio Gvanžu, koji je svojevremeno vodio Marčelo (zamislite nije Marćelo!) Lipi? Ili kako je Dragan Tomić sa Ljupkom Petrovićem započeo svoju azijsku karijeru, a veliki uspeh je postigao kao trener golmana Guidžou Žanhe? Ili kako je Radomir Antić sa Šandongom osvojio 2. mesto u elitnom rangu kineskog fudbala pobedivši Dalijen (verujem da nije bilo tako, ali za poentu je krajnje nebitno)...

Pravopisne zavrzlame (1): Zašto je Ančeloti, a ne Anćeloti? Zato što Monika nikada neće biti - Belući

Opravdanje za pogrešnu transkripciju imena iz kineskog u srpski jezik može da bude činjenica da se ona vrši pomoću jednog od najkomplikovanijih i najzahtevnijih sistema i da se fonetski (glasovni) sistem kineskog jezika znatno razlikuje od srpskog, a ova dva jezika ne pripadaju istoj porodici (srpski jezik pripada indoevropskoj, a kineski sino-tibetanskoj). S obzirom na to da se kineski jezik služi hijeroglifima, odnosno ideografskim pismom, ranije smo imena primali posredstvom engleske transkripcije, a poslednjih godina putem latinične transkripcije (pin’jin), koja je usvojena kao pomoćno pismo u Kini 1979. godine. Osnovna razlika između ova dva pisma je u odnosu prema dva reda suglasnika koji uslovno odgovaraju našim zvučnim i bezvučnim, ali su po izgovoru oba reda bliža našim bezvučnim suglasnicima. U engleskoj transkripciji i jedni i drugi su predstavljani slovima za bezvučne suglasnike, a aspiracija (glasovi se izgovaraju tako što artikulaciju prati zvučan dah) naglašavana je apostrofom, tako da je i naša transkripcija bila bezvučna. Danas to više nije slučaj.

Pin’jinom se beleži oko 400 slogova, uvek jednosložnih morfema, čiji se broj povećava usled postojanja različitih akcenata (koji se pri prenosu zanemaruju). Svaki slog označava ili reč, ili afiks, ili deo složenice, a u hanciju (kineskom pismu) predstavljen je zasebnim hijeroglifom. U kineskom latiničkom pismu često se više slogova spaja u jednu reč. Iako oni u tim spojevima zadržavaju svoju autonomnost i jasno razgraničen izgovor, ne treba ih razdvajati. (Granica između dva sloga se po potrebi može naglasiti apostrofom. Takav je slučaj s terminom pin’jin, gde se apostrofom označava granica slogova kako se N-J ne bi čitalo kao NJ.) U pin’jinu je ostvarena i zamisao da se glasovi koji se izgovaraju sa hukom (aspirovani) uslovno poistovećuje sa bezvučnim, a neaspirovani sa zvučnim konsonantima. To je dovelo do mimoilaženja u tradicionalnim oblicima i novim oblicima s prihvaćenim zvučnim suglasnicima, kao i do velikog broja izuzetaka, što prati onu opštu napomenu da pravila „ne treba shvatiti kao retroaktivnu obavezu i menjati likove imena koja su već ušla u postojani izražajni običaj”. Tako će se, recimo, u srpskim tekstovima pisati o Pekingu, Kuomintangu, Čungkingu, Jangcekjangu, a nazivi skovani prema pravilima bili bi Bejđing, Guomindang, Čungćing, Čangđang. Zapravo, za veliki broj ustaljenih kineskih imena važi da nema potrebe menjati ih. Među njima je i samo ime zemlje – Kina (Džunguo), zatim Žuto more (Huanghaj), Hongkong (Sjangang), Nanking (Nanđing), Tjencin (Tjenđin), Šangaj (Šanghaj), Taijuan (Taijuen), Konfučije (Kungci), Lao Ce (Laoci), Sun Jat Sen (Sun Jisjen), Čang Kaj Šek (Đang Đeši), moneta juan (juen). I to nije konačni spisak izuzetaka... Zapravo, u Pravopisu je naglašeno da „nema znatnije štete ako se neko vreme budu ukrštala tradicionalna i nova stabilizovana imena; šteta dolazi od improvizacija koje nemaju ni tradicije ni uslova da se prihvate kao buduća norma”.

Pravopisne zavrzlame (2): Dani nije Alveš već Alves, a Murinjo je - Morinjo?

Ključna reč je – improvizacija. Nju smo mogli da vidimo u novinama, na portalima, da čujemo u prenosima utakmica, vestima... i na takve, improvizovane, oblike ste navikli. Marčelo Lipi nije vodio Gvanžu, već Guangdžou. U originalu, po pin’jinu, piše se Guǎngzhōu – ovde je jedino sporna grupa ZH koja se transkribuje kao naše DŽ. Radomir Antić nije bio trener Šandonga već Šandunga – ili tradicionalno Šantunga (razlika je samo u parnjaku zvučno D – bezvučno T). Po kineskoj latiničnoj transkripciji Shāndōng – SH se prenosi kao Š, a DONG kao DUNG. Dragan Okuka je radio prvo u Đangsuu (Jiāngsū – JI ispred samoglasnika, u ovom slučaju A, transkribuje se kao Đ), a potom i u Čangčuenu (Chángchūn – CH se prenosi kao Č, a slog CHUN kao ČUEN). Dragan Tomić nije trenirao golmane Guidžoua, već Guejdžoua (Guìzhōu – slog GUI se transkribuje kao GUEJ, a ZH kao DŽ). Čak ni ime kluba iz Pekinga, glavnog grada Republike Kine, u kome su od početka 21. veka radili Milovan Đorić, Ljupko Petrović i Aleksandar Stanojević, nismo uspeli ni pored sve jednostavnosti pravilno da transkribujemo. Klub je po pin’jinu Guó'ān i tako se izgovara i piše i na srpskom, a ne Guan. Mladi srpski stručnjak je iz Partizana otišao u Kinu (rekli bismo pobegao je koliko ga noge nose), ali ne u Dalijen, kako ćete u devedeset odsto slučajeva pročitati, već u Daljen (Dàlián – slog LIAN se u srpski prenosi kao LJEN).

Ne trude se Kinezi da se probiju samo na svetsku fudbalsku scenu. Kao i kod nas, tenis je u ekspanziji, posebno ženski. A uspešni su otprilike koliko i mi. Otkako se njihova najbolja teniserka Na Li u septembru prošle godine povukla, među prvih sto na rang-listi nalaze se četiri kineske igračice. Često su se susretale sa našim devojkama i o tome se i pisalo, i pričalo. Pa su i Ana i Jelena više puta igrale sa Šaj Peng ili Šuai Peng, čak i Šuj Peng i Šui Peng, a to je sve jedna te ista osoba – Šuaj Peng (Shuai – SH je prenosi kao Š, a neslogovno I na kraju reči kao J), trenutno najbolje rangirana kineska igračica. Svojevremeno je bila i prva, ali taj uspeh nije bio dovoljan kako bismo naučili njeno ime. A da jesmo, onda se ne bi ista situacija ponovila i s njenom imenakinjom Šuaj Džang (Zhang – ZH se transkribuje kao DŽ). U zavisnosti koje novine ili portal volite da čitate, mogli ste videti da Aleksandra Krunić nije uspela da se plasira u četvrtinale turnira u Pragu, a da jeste, moguća protivnica bi joj bila i – Šuzai Ženg, Šui Žang, odnosno Šuaj Čeng, Šuai Zeng, Šui Ženg... i mogućnosti su mnogobrojne. Samo treba pustiti improvizaciji na volju...

Ovo su samo neki od reprezentativnih primera kineskog na srpski način. A nije da u poslednje dve decenije nismo imali direktnog dodira s kineskim jezikom, budući da je Srbiji sve veći broj Kineza „privrednika”. Čak se od 2012. godine u nekim osnovnim školama uči kao drugi strani jezik. Bar smo nekome „obećana zemlja”.

Budite i sledećeg utorka sa nama, kada ćemo se baviti primerima iz turskog jezika.

Piše: Marina Avramović, lektor MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)