PRELAZZI: A rekli su da će uništiti zlatnu generaciju

Nije trebalo da bude ovako. Ta zemlja, to potmulo nezadovoljstvo, to okretanje preko ramena i sasvim blago prevrtanje očima – dovoljno da se primeti, nedovoljno da izazove konflikt – kada čujete pogrešan jezik, i oni, kao njena sušta suprotnost i negacija.

Zlatna generacija morala je da bude uništena da bi sve bilo kako je zapisano. Da bi nezadovoljstvo imalo gde da izađe, da bi se pisali tekstovi poput onog da ni jedan čudesni fudbalski tim, makar on bio sastavljen od najskupljih nogu i stopala ove planete, makar oni bili sve što Belgija nije i sve što Belgija treba da bude, ne može da spase zemlju.

(“Zlatne generacije” uglavnom ostaju samo to, dok i sećanje na njihov lažni sjaj, za koji se ispostavilo da je u najboljem slučaju bakar, ne počne da bledi; mogli bi Englezi da vam ispričaju mnogo o tome, o nekoliko naraštaja koji su bili ubeđeni da će se fudbal vratiti kući, pre nego što je nadomak sna došla ekipa u koju niko nije verovao. Mogli bismo i mi ponešto o 1998, ako ništa drugo...)

Kao na onom prošlom Evropskom prvenstvu, zar ne, kada poletnu, fantastičnu Belgiju u četvrtfinalu dočekuje grupa prevaranata predvođena, pazimo sada, Halom Robsonom-Kanuom, Ešlijem Vilijamsom i Semom Vouksom, i izbacuje ih sa prvenstva i ubija ih u pojam.

Na klupi je tada Mark Vilmots, koji je znao kako se pobeđuje i znao je kako se napada, ali nije znao kako se to radi s onog mesta pored terena, i narativ opet poprima poznate nijanse.

Roberto Martinez trebalo je da bude taj koji će uništiti Belgiju, zauvek.

Dežurni krivac, žrtveni jarac, pripadnik jednog skroz trećeg naroda koji je doveden nekako ispod žita i ostao tu da završi ono što je njegov prethodnik započeo.

Belgijancima bi se, na neki bizaran način – polovina zemlje verovatno zna šta znači Schadenfreude – to dopalo. Imali bi kome da se obrate, imali bi u koga da upru prstom, imali bi kilometare novinskih šlajfni i milione klikova da napune (samo)prezirom.

Setili bi se, verovatno, i da je rođen na petak trinaesti, ne bi prošlo nezapaženo ni ono kad se ceo Gudison orio povicima da izađe napolje i da ponese svoje plavičaste kravate sa sobom; bio bi baksuz koji je – jedini! – stao na put njihovoj sreći.

Zaista, Roberto Martinez nije izgledao kao čovek koji je sposoban da dovede Belgiju na krov sveta.

Belgija je zemlja koja voli stripove i stripske junake, odatle su i Tintin i novinar Spiru i Štrumpfovi, a njihov selektor mnogima deluje kao da je ispao iz Eržeovih ili crteža Marka Slena; on je kao Gaston (u nas preveden kao Gaša Šeprtlja), rekli bi vam u Briselu i Antverpenu – ne znaš zašto je tu, plus uradi sve kako ne treba, ali na kraju to ispadne dobro.

Evo ga, na dvokorak od miropomazanja, od večnosti, nipodaštavan čak i kada je išlo dobro, pod sumnjom čak i kada obori na pleća veliki Brazil.

Dalek put je prešao od onog klinca koji je, trbuhom za kruhom, iz tople Katalonije stigao u turobni Vigan, do selektora polufinaliste Svetskog kupa.

Bio je jedan od “tri amigosa”, kako su zvali Špance koji su pojačali Vigan Atletik u staroj Trećoj diviziji. Kažu da je znao lopte, da je voleo da se druži s njom, posle je to preneo u ekipe koje je vodio.

Roberto Martinez doveo je Svonsi, u prvom trenerskom poslu, nadomak Premijer lige, a onda je mudri i prevejani gazda Dejv Vilan video u njemu priliku da Vigan od grada nepopravljivo zaljubljenog u ragbi postane pomalo i fudbalski; bilo je i posle te sezone nekih priča u Engleskoj koje su ostale zauvek, ali ona u kojoj Vigan osvaja FA kup poslednjim udarcem na meču sa skupocenim Mančester Sitijem, pa posle toga ispada iz lige, što je Vilanu, kad taj tužni dan dođe, smestila srce tamo gde treba, i promenila ceo jedan grad, ta će ostati da se pamti, bez nje ne bi verovatno bilo ni ovakvog polufinala Svetskog prvenstva.

Ono posle s Evertonom, ono je, mislili su mnogi u Belgiji, slika i prilika pristupa i rada Roberta Martineza: velike reči (kao kada je naredio da se na Finč farmu okače fotografije najvećih uspeha, sve titule i velike evropske utakmice, a onda iznad toga okačio najveću, praznu, koja je trebalo da poruči igračima “Budite ovde”), a onda krah i zvižduci.

Ima i dalje u Belgiji onih koji mu ne veruju, koji i posle 2:1 nad Brazilom – Brazilom! – u Rusiji misle da se Martinezu to desilo slučajno. Koji misle da njemu nije smela da bude u naručje data generacija koja se dešava sada, pa možda nikada više.

I zaista, jedno je hvaliti Belgijance zbog sistema, vođenja računa o mladim igračima, ali nešto ima i do puke sreće, nameste se planete tako da ti u jednoj istoj ekipi igraju De Brujne, Lukaku, Azar, Aldervejreld, Kompani i da brani Kurtoa, možete ulagati još milion proleća i leta u stručnjake i terene, i neće se desiti.

Roberto je trebalo da ih uništi, i sve bi bilo u redu. Ako Srbija ima sedam miliona selektora (ruku na srce, jedno 6.995.000) i taj bi se “stručni štab” pokazao boljim od onog koji je hvatao konce u Rusiji, onda ih Belgija ima ne 11.000.000, nego barem pola milijarde, jer svako ko je čuo za neku od vedeta, i svako ko navija za Junajted ili Siti ili Čelsi ili Atletiko Madrid, ima svest gde ko treba da igra.

Dugo se činilo da Martinez tu ideju nema. Previše je forsirao Karaska, i to tamo zapučenog na levom boku, De Brujne je bio u kavezu na sredini koji su sami Belgijanci podigli oko njega, Dembele hvatao zjala na klupi, a Japan je, od svih ekipa, brzi i beskompromisni Japan, eksploatisao sve manjkavosti i dezintegrisao Belgiju za svega desetak minuta, pre nego što je đavo shvatio da je negde zaturio šalu i došao po svoje.

A onda je protiv Brazila dodatno izludeo sunarodnike. Naser Šadli, na krilima loše sezone u Premijer ligi i preokreta protiv Japana, stavljen je u prvih 11, pravo u sredinu, Lukaku je odjednom plesao po desnom krilu da suoči Marsela sa odsustvom fizičke spreme, levo je Azar dekonstruisao nedoraslog Fagnera, centar je zauzeo rumeni De Brujne, Dembele je bio na klupi, pojavila se hladna trajna Maruana Felainija, i sve je trebalo da ode u propast.

Samo što nije. Tite je bio bez Kazemira, i ko zna šta bismo danas pisali da ga nije skoptisala žutica, ali će se pamtiti da je Roberto Martinez nadmudrio kolegu.

U noći u kojoj je nadvladao najveće – a Brazil je najveći, čak i kada pokupi prnje mnogo pre finalnog meča, i to ne samo zbog onih pet zvezdica što će i u naredne četiri godine tužnjikavo sijati iznad mitskog grba – Roberto Martinez nije dobio oprost ni pokajanje, samo blagi glavoklim da je možda bio u pravu što se kurtalisao Najngolana ili Bentekea, i još nekoliko dana (ne)mira pre nego što bude morao ponovo da se dokaže.

I pored 14 golova koliko je njegova ekipa postigla, Roberto Martinez (samo 44 godine) znaće da ponovo kreće od nule. Sa svojim ambicijama i sa svojom taktikom koju samo on zna, ako će mu biti lakše...

I to u polufinalu Svetskog prvenstva, protiv Francuske, protiv Didijea Dešana, koji ne može biti različiti od njega.

Igrački, bili su dva univerzuma, čak i ako biste mogli da tvrdite da je jedan uvek želeo da se igra lopte (pa bilo to i u nižim ligama) dok je drugi bio tu samo da je izbuši i uništi deci zabavu. Ni trenerski prilaz im se ne razlikuje – Martinez će hteti da njegov tim igra lepo, Dešan je odavno, još u Juventusu, oguglao na sarkastično iskašljavanje sa tribina, i zna da je pobeda najvažnija; kada Francuska igra fantastično, kao protiv Argentine, to je zato što tako mora, ne zato što tako može, kod Belgije je obrnuto; sve uprkos tome što im timovi imaju sličnu napadačku potentnost.

Roberto Martinez ionako nema šta da izgubi – on je čovek kojem su odavno namenili titulu ubice zlatne generacije.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images