Foto: Reuters

PRELAZZI: Ajvan iz predgrađa, najgore čuvana tajna Londona

Najnovije vesti

Fudbal

Možda više nije junior u telu odraslog sportiste: Rubljov na korak do drugog velikog trofeja

Košarka

OAKA planula za šest sati, Lesor motivisan: Da završim ono što nisam uspeo sa Partizanom

Fudbal

Piksi ne mora da brine, Mitar se vratio i ponovo trese mreže (VIDEO)

Košarka

Vilijams-Gos pisao istoriju sa Realom, sada može i sa Olimpijakosom

Vreme čitanja: 6min | sub. 25.09.21. | 08:13

Ceo život Ajvana Tonija bilo je nipodaštavanje, još otkako je njegova majka, jamajčanskog porekla, morala da odvaja od svojih usta da bi on izrastao tako veliki i snažan

Nije Big Ben toliko visok ni impozantan. Nije čuveni “Underground” tako jednostavan, zapravo su veće šanse da vas pregazi stampedo neljubaznih osoba nego da isprve nađete pravu liniju. Nije lako ni živeti u njemu: kuće i zgrade su često stare, sa dotrajalim instalacijama, i vazda se nešto kvari. A o cenama da ne govorimo, bilo da vam se jede burger, pije pivo ili izlazi vani...

Sve to su neke od najgore čuvanih tajni Londona, o kojima zapravo i londonski vrapci, od Krojdona do Barneta, od Hitroa do Dagenama, sve znaju.

Izabrane vesti

Dodajmo sada na tu listu i Ajvana Tonija.

18.30: (7,00) Brentford (4,20) Liverpul (1,55)

Možda je rođen u Nortemptonu i potucao se po Ostrvu pre toga, možda je došao u britansku prestonicu tek pre godinu dana, ali London ionako ne haje previše za status starosedelaca, teško bi to i bilo u naseobini staroj, odokativno, dva milenijuma; svejedno, za ovih godinu i po dana, koliko je proveo u zapadnom predgrađu po imenu Brentford, golovi Ajvana Tonija postaće javna tajna Londona.

Biće ih kao što će biti kiše sa londonskog neba i gužve na londonskim ulicama; Englezi često kažu da su golovi kao dabldeker autobusi, čekaš i čekaš a onda se pojavi nekoliko zaredom.

A on voli da ih daje zaredom...

Biće ih čak i u Premijer ligi, koliko god oni oprezniji pozivali na strpljenje. Mnogi se špic, govorili su takvi, izgubio u tih nekoliko meseci koliko je trebalo da prođe od sezone u Čempionšipu do sezone u najvišem rangu takmičenja, mnogo je miliona funti izdvojeno za momke koji su trpali kao ludi u drugoj i trećoj ligi, a onda im se ovlažio barut i izgledali su kao da se nisu ni bavili istim sportom.

Ali Ajvan Toni ne deluje kao da će stati.

Okej, ima i do sistema: njegov Brentford, rani hit prvenstva – ume to, pisali smo još u najavi ove sezone Premijer lige, da se desi novajlijama: da iznenade i igrama i rezultatima, na želju i motiv, više nego na snagu i kvalitet – u sigurnim je rukama Danca Tomasa Franka, a Ajvan Toni ima i podršku Brajana Mbuema, poslednjeg preostalog od onog čuvenog trilinga “pčelica” od pre dve sezone.

Zvali su ih BMW: Benrama Said, Mbuemo Brajan, Votkins Oli. Kada je fizičar, matematičar i strastveni kladilac Metju Benam hazarderski prodao prvo jednog, pa drugog aduta (baš kao što je to, kada je došlo vreme, uradilo sa Nilom Mopejom), sve da bi se finansirala i gradnja novog stadiona, mnogi su pomislili da je Brentford osuđen na, u najboljem slučaju, gornji dom Čempionšipa i da se ni posle osamdeset godina neće vratiti u elitu.

Jedna od teorija koja je kolala po društvenim mrežama (slična sada ide o Vulverhemptonu, još jednom klubu koji je učinio da Toni danas bude ovo što jeste) bila je da je Brentford zainteresovan samo za dve stvari: marketing i preprodaju igrača.

Samo što je neko, izgleda, to zaboravio da kaže i Benamu, i Franku, i Ajvanu Toniju.

Dobro, i milionima igrača Fantazija koji od prvog kola veruju u njega.

Dao je 31 ligaški pogodak u prošloj sezoni, što za nogom i glavom nije pošlo čak ni doktoru za Čempionšip po imenu Aleksandar Mitrović, a onda je na Grifin Park stigla Premijer liga, ali će on prvo dati jedan u Birmingemu, Aston Vili, a potom i na Molinjuu, baš Vulverhemptonu, iz penala.

Možda je namenski čekao da prekine mini-post kod kuće baš do večeras, kada će u zapadni London stići jedan od najboljih odbrambenih igrača sveta? Možda je znao da će tek ukoliko ikako uspe da je provuče pored Virdžila Van Dajka, ljudi prestati da pričaju o tome da je on drugoligaška klasa?

Mada, ako se to baš tako desi, ako Brentford na svom uskom i raspevanom stadiončiću nanese prvi poraz negdašnjem šampionu u novoj sezoni, pa se Ajvan Toni pojavi na naslovnim stranama medija, pa svi shvate da London nije uspeo da sakrije još jednu svoju tajnu, čime će se onda motivisati?

Ceo život Ajvana Tonija bilo je nipodaštavanje, još otkako je njegova majka, jamajčanskog porekla, morala da odvaja od svojih usta da bi on izrastao tako veliki i snažan, još otkako ga je Lester, prvi klub u kojem je trenirao, odlučio kada mu je bilo šesnaest godina da nije baš talentovan, pa je morao da se vrati u Nortempton.

Tu će početi da daje golove iz svakih mogućih situacija (zanavek će biti zahvalan Krisu Vajlderu, potonjem menadžeru Šefild Junajteda, na ukazanoj prilici), pa su ga zvali iz Vulvsa i onda mu našli, iako je znao da to nije istina, neki problem sa mišićima i kičmom (osveta je uvek slatka, ova posle pola decenije je da čovek traži repete).

Još jedna zahvalnica, još jedna zalupljena vrata, još jedna poruka da treba da batali svoje snove.

Ako nije odustao tada, neko drugi bi verovatno digao ruke od karijere kada je Njukasl počeo da ga šalje na razne pozajmice, od Barnslija do Šruzberija i Skantorpa. Negde bi mu išlo malo bolje, negde malo manje dobro, ali svuda se Ajvan Toni trudio, i usput je nalazio razloge da ide dalje.

-------------------------

Misliš da poznaješ fudbal bolje od drugih? Mozzart Prognozzer ti pruža šansu da to i dokažeš i osvajaš vredne nagrade svake nedelje! Odigraj odmah potpuno besplatno!

-------------------------

Negde između svih tih nesigurnosti i odluke da potpiše za Piterboro stekao je samopouzdanje koje će novinari što su s njim razgovarali uporediti – dobro, na mnogo manjem nivou, jer je to teško postići – sa stavom koji o sebi ima Zlatan Ibrahimović.

Na Ibru se i ugledao, posebno kada je reč o ciljevima koje sebi postavlja (“Mogu li da postignem 25 komada u Premijer ligi? Da!”), mada su u njegovoj konstituciji, načinu igre, pa i u tome što mu (ni)je bilo suđeno da se proslavi u dresu Njukasla, mnogi videli inkarnaciju Lesa Ferdinanda.

Visok, snažan, izdržljiv, možda ne startan ali dovoljno brz kada ima prostora, i sa solidnom tehnikom za svoju konstituciju (ne računajući ponekad onaj prvi kontakt s loptom, koja zna da mu se otima pre nego što je ubedi da će biti fin prema njoj)... “Target men” u doba kada se, možda, ponovo pojavljuje potreba za igračima takvog profila.

U Brentfordu se nadaju da će biti makar na nivou Ferdinanda, da može da bude bolji od izvikanog Dominika Kalverta-Luina, a u najslađim snovima, u kojima će ambiciozni crveno-beli igrati i Evropu kroz koju godinu, neki kontinentalni komentator u njemu vidi i naznake Didijea Drogbe...

S jedne strane lepo vaspitan dečak, kažu svi, s druge momak koji ne trpi gluposti ni od koga, a ponajmanje od medija i društvenih pritisaka. Kada su svi ono počeli da kleče na početku utakmica, on, crni momak iz samog srca Engleske, koji dobro zna šta je rasizam, odlučio je da ponosno stoji.

“Crne igrače koriste samo kao marionete, dok se u društvu ništa ne menja...”

Za to je, verovatno, bio u pravu, kao što je u pravu svako ko će vam reći istinu o Big Benu, “Tjubu”, londonskim zgradama i pivu u tom gradu.

I ponešto o momku koji je u Čempionšipu dao više golova nego što su semafori mogli da izbroje, a onda shvatio, gledajući Ibrin poster na zidu, da su golovi ionako kao dabl-dekeri.