PRELAZZI: Baš tamo gde mu je i mesto

Da li je to poetska pravda, da li su putevi sudbine namerno tako zamršeni da ih je ponekad teško pratiti – mada se, kada nađete pravi šav, ona raspara kao stari džemper kojeg su odavno nagrizli moljci – ili je, u šta je uvek najteže poverovati, slučajnost?Tek, eto, Luis će se Suarez u smiraj svoje zvezdane karijere naći tamo gde je možda trebalo da bude od samog početka.

Tamo gde su njegovi, ili oni kao on. Tamo gde on neće biti ružna izraslina koju trpiš jer bi svako češanje i grebanje moglo da nagovesti kancerogeno tkivo – ali pre svega jer je to "naša" izraslina – već svoj na svome, riba u vodi, pas u čoporu, kako volite.

Jer u njegovom fudbalskom CV-ju su tri velika imena, dva među najvećima u dvadesetom stoleću i jedan (podložno diskusiji) najveći u dvadesetprvom.

Ajaks, Liverpul i Barselona, to su klubovi sa integritetom i etosom. Njihova slavna prošlost nije samo u trofejima, nego i u načinu na koji se do njih stiže ili na koji se bez njih gine. Ne trebaju nam moderni marketinški stručnjaci i kopirajteri pa da znamo da su zaista "više od kluba" i da to zaista "znači više". Drugačiji je to kult, jedan (i drugi) je omeđen Krojfom i lepotom, holandskim pelcerom koji se tako lako i lepo prima u nizozemsku i katalonsku crmnicu i tamo daje narandžaste plodove; drugi je, uz sve greške u koracima poslednjih decenija, ipak fudbalska buržoazija, uhodani sistem u kojem se iskakanja iz šablona nisu tolerisala uopšte ili makar ne dugo.

Liverpul nije trpeo loše momke kroz svoju istoriju, nepisano je bilo pravilo – koje danas poštuje Jirgen Klop kada razmatra pojačanja – da moraš biti i dobar čovek, pristojan, lepo vaspitan, ako želiš da obučeš taj crveni dres.

Suareza su podnosili jer je došao u trenutku u kojem davljenik maše rukama prema bilo kom u čamcu na pučini; tada je i Baloteli ličio na spasioca, ta kako neće Suarez.

Sve je to iza njega, u retrovizoru je ostala ova drama u lošoj režiji Bartomeua i poneka suza, više ona kad te uvrede nego kad te rastuže. Pred njim Madrid, u koji je dosad putovao uglavnom da bi ga vređali.

Dobro, Luis Suarez je u svaki grad, sem možda u Salto i Montevideo i u onaj u kojem mu je trenutno upisano prebivalište, putovao da bi ga vređali. Pistolera bi to ložilo, i neka je.

Te sitne prevare, njegovo valjanje po terenu, ono kad traži penal pošto je golman dodirnuo loptu rukom, sve simulacije i teatralni padovi, to je bio deo velike predstave, one zbog koje su navijači i treneri Barselone, Liverpula i Ajaksa morali da posegnu za navodnim citatom Frenklina Ruzvelta (kada mu je državni sekretar, tako ide legenda, rekao da je lider Nikaragve Antonio Somoza "kopile", FDR je uzvratio "Jeste, ali je naše kopile") ne bi li opravdali i njega i sebe.

Mada, ni najboljim demagozima ne bi uspelo da ulepšaju ono kad grize, nimalo metaforički...

Zar nije krunski dokaz ovaj pičvajz sa polaganjem italijanskog jezika u Peruđi? Da se imalo potrudio, Urugvajac bi sigurno mogao da nauči jezik dovoljno da ne mora da, u dogovoru s dekanom i kime već, lažira rezultate ispita. Ovako, njegovo A1 ("taj koristi sve u infinitivu", bila je jedna od usvojenih primedbi istrage) koje se volšebno pretvara u kategoriju C, tečni izgovor, nalikovalo je onome kada se izmigolji ofsajd zamci pa je snagom volje pomeri metar-dva, taman da matira golmana...

Ili kad, setimo se Asamoe Đana i utučene Gane, rukom odbrani čist gol i naravno da će penal morati da bude promašen.

Među njegovim fanovima, a Luis Suarez je tip kojeg je lako mrzeti i teško voleti, ali ako ste baš kontraški nastrojeni, onda to i radite; među njegovim fanovima ima sigurno onih koji će ga braniti teškim odrastanjem, setiti se kako je rođen kao četvrto od sedmoro dece oca radnika u fabrici keksa i majke čistačice, kako je morao da gura tu loptu da ne bi gurao kamen kao onaj lik čitavu večnost.

Pa bi rekli i kako moraš biti srčan, drčan, bezobrazan, ako si iz malenog Urugvaja koji mora i na foru, pa i na prevaru, da se suprotstavi deset, dvadeset, trideset puta većim državama na svom kontinentu i u ostatku sveta.

Dosta gledanja u prošlost, ovo što njega čeka je jednako zanimljivo.

Nije, naravno, ni Atletiko Madrid po antonomaziji neki klub koji okuplja dripce i prevarante; naprotiv, njihova je istorija mnogo toplija, ljudskija i ponosnija od toga, njihove legende nisu listom barabe, naprotiv, ali Čolo Simeone uspeo je, pojave se tako neke ličnosti kroz koje struji istorija, da izmeni DNK čitavog kluba, i biće tako sve dok je on na tom mestu. Za posle videćemo...

Ako može da mutira ovaj virus, hoćemo reći, može i da se promeni karakter jednog fudbalskog kluba, pa da se nađu u pravom trenutku, baš jedno za drugo, Luis Suarez i Atletiko Madrid.

Uz sve predrasude prema Simeoneu i njegovom trenerskom "vjeruju", i uz sve čestitke za način na koji su izbacili Liverpul u onom dvomeču kojim je odsviran kraj naših bezbrižnih, naših predkovidskih života, Atletiko je proteklu sezonu-dve delovao kao da je negde usput izgubio, ili makar zaturio, svoju otresitost i imidž bande koja ne preza ni od čega.

Kao da su im, da se ne nađu prozvanima Kjelini i Bane Ivanović, otupeli zubi, kao da je energija istrošena pokušajem da se od nečega i nekoga što jeste napravi nešto što nije, i obrnuto.

Suarez, ovako besan, povređen, prvi put zaista on ujeden, posle svega što je dao Barseloni i što je još planirao da joj da – a nije tih u januaru 34 godine toliko mnogo za nekoga njegovih predispozicija i volje – umesto beskrvnog Morate? I to za, čekajte malo, neku sitnuriju, pa još uslovno?

Nije mogao biti bolji transfer za Atletiko, nije mogao biti bolji transfer za Luisa Suareza, nije mogao biti bolji transfer za sve oni koji su se pitali kako to taj fudbalski dripac (nije uvek pogrda) uspeva da igra u klubovima koji su ubeđeni – bilo da su ubedili i druge ili samo sebe, svejedno – da su finiji, pa i bolji od drugih.

Evo ga, sada, tu gde treba da bude, sa onim istim žarom, spreman da izlera i italijanske profesore i bekove i da natera Bartomeua da posrče sve one suze.

Svoj na svome, riba u vodi, alfa pas u čoporu, naoštrenih zuba.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta