PRELAZZI: Beli dres, crvena štrafta, jedan Tigar

Tu priču znamo. Zna je svako ko voli fudbal i ko je svestan da se on može i mora najviše voleti na tom kontinentu.

To je priča o strasti, o Mariju Vargasu Ljosi koji se poigrava rečima, emocijama i loptom, o Teofilu Kubiljasu koji se poigrava životima, emocijama i loptom, o crvenoj štrafti koja ide dijagonalno preko belog dresa i nema greške, to je Peru, to može i mora biti samo Peru.

Peru, tamo gde je fudbal religija, samo što su bogovi okrutni.

To je priča i o jednom Argentincu, Maradoninom najboljem ortaku, koji pre četrdeset godina postiže gol kojim Peruu krade Mundijal, i postaje toliko omražena osoba da je samo on mogao da im vrati uslugu i da ih odvede na Svetsko prvenstvo.

Ono što ne znamo je šta je bilo posle.

A posle... e, to posle će tek da bude.

I to posle počinje večeras.

Rikardo Gareka (©AFP)

Rikardo Gareka, ovog puta bez Maradone da ga bodri – pričalo se da je tada, za gol Peruancima, gol koji će od njega napraviti državnog neprijatelja u Limi, od El Pibea dobio zlatni sat, ali to nije bila skroz istina, što ne znači da nije imala smisla – imaće u Dohi, ovog ponedeljka naveče, šansu da otvori novo poglavlje u ljubavi napaćene nacije i dugokosog tipa kojeg su zvali Tigar i Mršavko.

Jer ono prvi put, kada ih je poveo do Rusije, ono je bilo samo vraćanje duga, ono je bilo za veliko pomirenje, za spasenje duše, malo njegove (nikada se nije oporavio od toga što ga Karlos Biljardo nije vodio na prvenstvo 1986), malo više njihove.

(Nikada se Gareka nije libio da glavom ide kroz zid, da uleti naglavačke tamo gde bi drugi samo malim prstom pipnuli temperaturu vode: ni kada je iz Boke, kao igrač, prešao u River, pa su mu pretili smrću i želeli mu kancer, ni kada je, baš on, došao u Peru, da od zlikovca postane idol.)

A ako Peruanci pobede stare znance iz Australije – sreli su se u poslednjem kolu grupne faze 2018, na oproštaju i jednih i drugih, ali onaj koji bi dodao frazu "u utakmici bez rezultatskog značaja" ipak bi pokazao da ne zna ništa ni o Gareki, ni o Peruu, ni o fudbalu – to će biti za večnost, za slavu, i za ovo posle.

Da ne bude da imamo nešto protiv Australije, divno je kada fudbal širi granice, divno je što su deca imigranata – a dobro, skoro svi su tamo, u toj zemlji za koju neku pričaju da i ne postoji, pre ili kasnije bili imigranti; oni koji nisu zbog toga su najviše patili – otkrili okruglu umesto jajaste lopte i što taj koloplet prezimena, balkanskih i italijanskih i anglosaksonskih, pokazuje znake napretka...

Bacanje uroka na Australijance (©AFP)

Ali ako se nas pita, ako možemo da biramo, zbog onoga što donose, zbog onoga što bi mogli na terenu, zbog tradicije i ponosa, zbog nevolja i zbog Gareke, neka Peru o(p)stane u Kataru...

Bio bi to i melem na ranu nakon još jedne turbulentne godine u peruanskom društvu: opet je bilo protesta na ulicama, opet je bilo nemira i nevolja, opet je uvedeno neko vanredno stanje, opet se stradalo umesto da se živi.

U isto vreme, bio bi to pečat na Garekinu karijeru i na još poneku karijeru, posebno sada kada se nisu kvalifikovali njihovi najveći regionalni rivali, Čileanci.

Moraće i Čile i Kolumbija da čekaju neku novu generaciju, a ova peruanska, bez jakih imena, bez evropskih zvezda, bez miliona, da u novembru i decembru bude reprezentacija uz koju bi mogao da stane i koju bi mogao da zavoli neutralni posmatrač.

Jer ima tu još sudbina koje samo fudbal, ili samo Južna Amerika, ili ta dva faktora zajedno, umeju da serviraju. Kao, recimo, Đanluka Lapadula.

Đanluka Lapadula (©Reuters)

Italijan će u četvrtoj deceniji života, kada je vreme da špicevi poput njega polako svode račune – igrao je za Milan! mada ne svojom krivicom... – dobiti pasoš zemlje svoje majke i prvi put videti Peru, a onda će Peru videti njega, posebno kada postigne gol protiv Paragvaja, gol koji je značio učešće u baražu.

A Kristijan Kueva? Šta je taj mogao i šta nije postigao, o tome bi Ljosa mogao napisati ceo jedan roman, možda bi se zvao "Avanture nevaljalog dečaka", i opisivao bi život i priključenija nestašnog momka peruanskog fudbala, koji se nikada nije osećao dobro kao u tom dresu sa štraftom...

Moglo bi se reći da Kueva sada troši svoj Bogom dani talenat negde u Saudijskoj Arabiji, ali to ne bi bila cela istina: verovatno ne troši ništa, sem novca kojim ga obasipaju šeici, spremajući se da tu u komšiluku, gde je skoro pa domaći – u kraljevini porodice Saud, inače, igra i njegov sabrat i druga udarna pesnica Perua, Andre Kariljo, koji je makar imao nagoveštaj evropske karijere, što možda neće biti bez značaja danas – zablista i odvede svoju naciju tamo gde misli da pripada, tamo gde joj je najlepše.

Čitav ovaj poduhvat (jer je svaki plasman na Mundijal za Peru veliki uspeh) odvija se u doba kada nije samo zemlja, već i domaći fudbal u rasulu. Otkako su se oprostili Paolo Gerero, Klaudio Pizaro i Džeferson Farfan, Peru nema ništa što bi zaličilo na veliku zvezdu, a ni njihovi klubovi nisu nepresušan izvor talenata.

Utoliko je veća stvar ova koju čini Rikardo Gareka, negdašnji dželat koji se pretvorio u anđela čuvara ponosne fudbalske zemlje, donevši im i finale Kopa Amerika 2019.

Navijači sanjaju pobedu (©Reuters)

Možda je samo do njega, aure koju je poneo još iz igračkih dana, možda ga odozgo posmatra njegov brat Maradona pa se stara da El Tigre i pored terena uspe ono što El Pibeu nije pošlo za rukom (a znamo šta mu je sve za tom rukom polazilo), možda je do – voli on na tome da insistira – geografije i različitosti peruanskih naroda koji se stope u tu dobro poznatu crvenu liniju.

Možda do inata, prkosa, motiva koji izlaze iz osećaja poniženosti, iz toga što ih i Kolumbijci i Čileanci i Paragvajci, o onim trima reprezentacijama koje čine srž istorije fudbala da i ne govorimo, posmatraju kao da su druga liga, što su često i bili.

Šta god da bio razlog, a verovatno je svaki od njih makar malo doprineo, Peru je opet – i neka se Australija malo odmori, ovo je ipak bolja fudbalska priča – na korak do koraka do večnosti.

Do novog Garekinog Mundijala, do grupe u kojoj su ponovo Francuska i Danska, još jedna prilika za malenu osvetu.

Do odgovora koji su nam Peruanci ostali dužni, onoga na pitanje: a šta je bilo posle?