PRELAZZI: Danci su se već dokazali, ovo danas je samo fudbal

Evo nekih stvari koje fudbal može da uradi:

- da ti podari radost i sreću i ekstazu i beskrajnu tugu, kakvu misliš da nikad nećeš preboleti, a nekako uvek uspeš;

- da učini da jedan minut, kada se tvoja ekipa brani, traje kao ceo vek; a da čitavo poluvreme, kad tvoj tim juri rezultat, proleti u nanosekundi;

- da vas natera da psujete i kad ste pristojni, da pijete i kad ste trezvenjak, da se nervirate i kad imate slabo srce, da pevate iako nemate glas, da ćutite iako biste vrištali;

- da izvuče klempavo dete iz siromaštva i od njega napravi najpoznatijeg čoveka na planeti; da neuglednom obezbedi najlepšu ženu sveta; da onog nadobudnog spusti na zemlju;

- da obrće milijarde evra i bilione dolara, a da i dalje ostane igra koju svako može da smatra svojom; da je otmu bogataši a da se radnička klasa i dalje kune u nju;

- da bude 0:0 i najbolja utakmica godine, da bude 3:3 i da samo slegneš ramenima...

Evo nekih stvari koje fudbal ne može da uradi:

- da spase život.

Bilo bi sjajno da može, stvarno, i dobro bi zvučalo da kažemo da je Kristijan Eriksen danas živ i nasmejan u svojoj bolničkoj sobi zahvaljujući fudbalu, a ne uprkos njemu, ali koliko god se njegovo zdravlje nadvijalo nad derbi današnjeg programa, fudbal nekada stvarno nije važniji od života.

Samo, niko to ne zna bolje od Danaca.

I niko to ne ume, dokazano, bolje da iskoristi od njih.

Još ima toliko živih sudionika, pa od danskog je čuda prošlo tek tri decenije; otišao je samo trener, Rihard Nilsen, još ima više onih koji pamte svaki trenutak skandinavskog leta nego onih rođenih posle njega.

Pamtimo ga i mi, ne po dobrom, mada će vas fudbal naučiti i da ste neke nepravde sami sebi natovarili na leđa; i ma koliko se tada Lenart Johanson opirao izbacivanju već okrnjene Jugoslavije, ma koliko Danci nevoljno išli da popune broj, kao onaj što ga poslednjeg biraju i za partiju iza školskog, fudbal je udesio – i to je jedna od stvari koju on može – da dobijemo priču, i mi i oni i ceo Stari kontinent, kakva će se pamtiti dok je Jilanda i Selanda i ostrva Fin.

Baš ostrva Fin, tamo gde je, svega nekoliko meseci pre Evropskog prvenstva 1992, rođen Kristijan Daneman Eriksen.

Da nije bilo ludog poduhvata i euforije, možda bi se Kristijan bavio nečim drugim, možda ne bi bio fudbaler, ovako su malom zvrku što je oduvek podsećao na Tintina garant tutnuli loptu u kolevku i ovaj sport ga je napravio, ovaj sport ga je zamalo ubio.

Šta god da bude večeras protiv moćne Belgije, šta god da bude do kraja takmičenja u grupi i čak i ako Danci ispadnu, biće ovaj turnir – pa čak se i igrao u Kopenhagenu – urezan u kolektivno nesvesno nacije taman koliko onaj u susednoj Švedskoj pre 29 proleća i leta.

Niko neće zaboraviti gde je bio kada je Kristijan pao, ni kako se osećao kada je veliki kapiten Simon Kjer okupio momke i dao im snagu da veruju, a vera je nekad jedino što imaš i jedino što ti treba, i svi će pamtiti one preduge minute, desetostruko duže nego kada tvoj tim vodi, a tad baš umeju da traju, dok nije stigla spasonosna, najlepša vest Evropskog prvenstva.

Da je to neki drugi narod, da nemaju ono što su imali '92. i čoveka koji se zove Kim Vilfort, možda bi mogli samo da krše ruke i da kunu, da se bune što su naterani da igraju posle šoka, zbog čega su, naravno, morali da izgube, i morali da promaše penal.

Penal koji bi sigurno šutirao Kristijan Eriksen...

Ovako, Danci su stisli zube, izašli na teren, izgubili i pogledali se u oči, svesni da su u jednom jedinom trenu od potencijalnog najprijatnijeg iznenađenja šampionata postali selekcija koju je tako lako otpisati.

Evo nekih stvari koje fudbal može da uradi: da autsajdera pretvori u pobednika, da onog kojem su već spakovali kofere u taj isti bagaž tutne medalju.

Nije isto, naravno, ponajpre jer je jedan život tada stao, a sada srećom nije, ali te sudbonosne, sudbinske 1992. Danci su bili pred eliminacijom, a njihov najbolji igrač – dobro, drugi najbolji, onaj baš najbolji, Mihael Laudrup, prezirao je selektora a ceo savez smatrao amaterima, pa je propustio najbolju žurku na koju nije pozvan – gledao je smrti u oči.

Danska je tada odigrala 0:0 na otvaranju sa Engleskom, pa su izgubili od domaćina i komšija 0:1, pa ih je čekala nemoguća misija da pobede Francusku i još da se nadaju da Englezi neće slaviti.

I sve to bez Kima Vilforta. Legenda FC Kopenhagena nije igrao odlučujući meč sa Francuzima. Nastupio je u prva dva meča, ali je potom bio u domovini, uz uzglavlje svoje sedmogodišnje ćerkice Line, koja je bolovala od leukemije.

Bez njega, kao što će danas biti bez Kristijana, Danska je uradila ono što je, ako već pričamo o kismetu, morala da uradi. Mala Line je potom molila oca da se vrati i da bude sa svojim prijateljima, a ona će da navija za njega; Kim Vilfort je čovek koji daje gol u penal-seriji u polufinalu sa Holandijom, i Kim Vilfort je čovek koji postiže svoj prvi pogodak na turniru u finalu, za konačnih 2:0.

Može fudbal mnogo stvari da uradi, ali ne može da spase život: svega nekoliko sedmica kasnije, heroj Danske postao je tragični heroj Danske, ali je lekcija, ne samo ta o fudbalu i životu, ostala.

Danska je 1992. trijumfovala ne zato što je bila najbolja, nego zato što nije imala šta da izgubi.

Oslobođeni pritiska, ujedinjeni oko drame i bola svog najboljeg igrača, Danci su otišli do samog kraja.

I o tome će, ne samo o Kristijanu Eriksenu, mada uvek o njemu, razmišljati danas, kada im na Parken dođe Belgija, sa Kristijanovim bratom Romeluom.

O tome da, kao njihovi učitelji iz '92, ništa više nemaju da izgube, i nikom više da se dokazuju.

Dokazali su se kad je trebalo, kada je njihov prijatelj ležao na zemlji nepomičan, kada su tešili njegovu suprugu, kada su bili gromobran za strepnju i nadu nacije. Kada je cela zemlja čekala samo dve reči – dve su, valjda, i na danskom – “živ je”.

Ovo sad, ovo sad je lakše.

Ovo sad je samo fudbal.