PRELAZZI: Đilkoš

Imena su možda mrska, kao što su govorili stari Latini, ali nadimci su, govorili su i to, predznak. A ovaj koji će jedne jeseni pre ravno deset godina legendarni Miroslav Blažević nadenuti Mariju Mandžukiću pogodio je u sred sr(ij)ede.

Đilkoš.

Tako je nazvao mladog napadača iz Slavonskog Broda, čim ga je ugledao na prvom treningu po dolasku iz Marsonije, od milja, lajavi Ćiro – jedan od onih ljudi kod kojih nacionalnost ne igra nikakvu ulogu – i niko se nije naljutio na njega.

Ućuti, gov... ciganine (VIDEO)

I zaista je Mandžo oduvek izgledao, pa izgleda i danas, kada mu je telo prekriveno tetovažama i kada na računu ima milijune kuna, kao seoska baraba: da nije bio toliko dominantan, još kao klinja, da nije porastao do skoro metar devedeset i vredno radio na svom talentu, Mario bi lagano mogao da prođe kao vozač traktora i kombajna po plodnoj Posavini, onaj lik koji sedi ispred zadružnog doma u kakvom slavonskom mestašcetu, dobacuje prolaznicima, pije „karlovačko“ i večito traži kavgu, nepodnošljivo prgav.

Ali Mario je, na sreću, znao da igra fudbal.

Najbolji Ćirov učenik iz Kranjčevićeve, pomalo retro-igrač, snažan kao bik, vredan kao magarac i izdržljiv kao konj, tehnike daleko od prefinjene, ali ne ni toliko skaredne da se lopte odbijaju od njega, neka vrsta tenka koji može da se transformiše u letelicu dalekog dometa, sofisticiranu ali efikasnu kao sovjetska tehnika, posle Blaževića će upoznati još jednu večitu i kontroverznu figuru hrvatskog i balkanskog fudbala, Zdravka Mamića, i njegova karijera će krenuti napred uz povremeno kašljucanje: Dinamo, Volfzburg, Bajern, Atletiko, Juventus...

Hrvat iz grada Branka Radičevića i Đure Đakovića jedan je od onih igrača koji se pojavljuju u noćnim morama defanzivaca: hajde što daje golove i juriša napred i nazad, hajde što trči, nego što se gura i rempluje i tuče, i tuče se opasno dobro, i u 90. minutu izgleda kao da je tek izašao na teren. Jedan novinar će ga nazvati poslednjim fudbalskim varvarinom, koji dolazi i otima ono što mu pripada, koji bi uradio sve za svoju hordu, pa i poginuo ako treba. Taj novinar, stranac, zasigurno nije čuo za reč „đilkoš“, inače bi mu ona zamenila sve epitete...

Napadač takvog profila Bjankonerih iz Torina, koji posle početnog posrtanja – a u ulozi Marija Mandžukića u tome nešto kasnije – ponovo deluju kao najbolja ekipa na Apeninima – a i o trci sa Napolijem nešto niže – morao je, valjda, pre ili kasnije, da dođe u problem.

Govorimo, naravno, o 29. minutu derbija odigranog u nedelju, utakmice Juventusa i Rome posle koje se strasti ne stišavaju iako Juve već večeras dočekuje Inter u prvom meču polufinala Kupa Italije. Čuli ste, sigurno: sudija Banti je svirao faul za Romu, smatrajući da je Mandžukić napravio prekršaj nad Danijeleom de Rosijem, Hrvat se okrenuo i reklamirao igranje rukom, na šta mu je ovaj, da ga vidi kamera, čitava Serija A i pola planete, poručio: „Ćuti, usr... Ciganine!“

To „Stai muto, cingaro di merda!“ nije De Rosiju – koji pokazuje da neće biti novi princ Rima, da će Totijev jedini valjani naslednik više ličiti na neotesanog naslednika spremnog da proćerda bogatstvo i porodično ime – izletelo slučajno; em je već pokazao slične tendencije, još kada je, kao mlađan momak, na rasnoj osnovi vređao Erika Abidala, em je to „cingaro“ uvreda koje Talijani desničarske provinijencije koriste za sve nas Slovene, potencirajući da se razlikujemo, da smo drugačiji, manje vredni...

Ali daleko od toga da je Mandžukić nekakva cvećka. Ne, taj je đilkoš u celoj priči ne može biti nevin, i ponovo je opravdao svoj nadimak, ma koliko skriveno od kamera bilo ono što je on radio te noći u Torinu.

Niko ti ne smeta kao onaj što je sličan tebi. Ako je De Rosi neofašista, kao što ga ovih dana krste hrvatski mediji – ali ne samo oni – to bi se isto moglo reći za Mandžu. Okej, neki Hrvati i generalno boluju od preteranog izliva ostrašćenosti u mozak, što ume da zamagli vid i razum, ali to nikako ne može opravdati, recimo, Mandžukićevo veličanje nažalost nikada osuđenih ratnih zločinaca.

Novembra 2012. Mario će jednu pobedu proslavljati rukom podignutom u zrak – tih dana su ona dvojica hrvatskih generala stigla iz jednog holandskog grada – i kasnije se pravdati da je samo „mahao“, pomalo u stilu Australijanca Džoa Šimunića...

Ma jesi, mahao si...

Sve to učinilo je Marija kontroverznom figurom, ali ništa manje vrednim fudbalerom. A to će, kada čitava ova rasna, nacionalna i nacionalistička rasprava prođe, kada se ohlade usijane glave, ostati najvažnije.

Stasiti napadač nadimak će dobiti u Zagrebu, ali će ime napraviti u Nemačkoj, gde je bio omiljeni „trojanac“ Jupa Hajnkesa u onoj poslednjoj velikoj Bajernovoj sezoni. Činilo se, na trenutak, da će Mandžo postati legenda Bavarske, ali Jup je otišao, a na njegovo mesto došao je Gvardiola.

Kad bolje razmislimo, možda nije do Pepa, možda Balkanci imaju nešto protiv njega, postoji neko suštinsko i sistemsko nerazumevanje između ta dva temperamenta – prvo se na listu njegovih večitih neprijatelja upisao Zlatan Ibrahimović, a potom i Mandžukić.

Naravno, u Gvardiolinu unapređenu minhensku tiki-taku teško bi se mogao uklopiti čovek koji ne deluje kao da igra fudbal u ovom veku i čija se snaga zasniva na, pa... snazi, a ne na tehnici; u odbranu Katalonca, zar ne bi i laik, a kamoli veliki trener, između dva Slovena radije izabrao Levandovskog nego Mandžukića?

„Ne želim više ni da čujem za njega. Ne poštujem ga nimalo! To je čovek s kojim ne bih popio ni kafu!“, grmeo je, istina mnogo blaže nego brat Ibra, Mandžukić kada je stigao u Madrid, kao savršeni dodatak kaznenoj ekspediciji Dijega Simeonea.

Onako prgav i ljutit, kao i njegov trener za igračkih dana, verovatno je trebalo da procveta tek u drugoj sezoni u Atletiku, ali kad Juve pozove, onda se setite i da je Marsonija igrala u crno-belim dresovima, pa smislite da je posredi sudbina...

Pogrešno smo letos mislili da je Masimilijano Alegri pronašao zamenu za odbeglog genijalca Karlosa Teveza baš na Visente Kalderonu. Poslednjih nekoliko meseci koje je Juventus odigrao kao u transu, toliko dobro da se i njihovi najverniji navijači pitaju može li serija da potraje, pokazali su da je jedini naslednik Apača bio drugi Argentinac, omaleni i uzbudljivi Paulo Dibala.

Mandžukić je došao umesto Ljorentea, kao njegova nešto mlađa i unapređena verzija (kao što će istu ulogu igrati posle imenjaka Gomeza na Alijanc Areni), za one utakmice kada Juve ne može kroz sredinu, kada vam preostaje da se uzdate u širinu, centaršuteve bekova, i tvrdu i savršeno špicastu slavonsku glavu koja se ne plaši ničega, već gađa kao nogom.

Ako je Atletiko izgledao kao odlična spojka za Mandžukića, Juventus je na startu bio mnogo traumatičnije iskustvo. Posle dobrog početka sezone, Hrvat se povredio i neku misterioznu boljku, pričao je kasnije, vukao nedeljama, pre nego što će se podvrgnuti terapijama. Sticaj okolnosti ili ne, tek Juve je bez Mandžukića ušao u onu crnu seriju, kada niko od bratije sa novog stadiona nije verovao da je odbrana titule moguća.

S povratkom Mandžukića u rotaciju u kojoj su Dibala, Morata i nepravedno zapostavljeni Simone Zaza – opet, ništa ne tvrdimo, možda je samo slučajnost – i Juventus je krenuo da igra mnogo bolje, do samo dva boda zaostatka za Napolijem.

Sve do trenutka kada valjda shvatamo da će se bitka za "skudeto" voditi u večnom, krvavom, bespoštednom i brutalnom ratu između severa i juga, uređenog i haosa, bogatih i sirotinje, onih naviknutih na titule i uspehe i onih koji trofej čekaju toliko dugo da je on već postao mit, opsesija i jasna i neposredna opasnost za mentalno stanje Napolitanaca...

I upravo bi Hrvat, mnogo pre nego neki umetnik s drugog kontinenta ili fantastični, ali ipak oprezni Pogba, mogao da bude tas na vagi koji će ponovo prevući kantar na sever i rastužiti Maradoninu decu iz majstorske radionice Mauricija Sarija.

Protiv Napolitanaca, vrelih i ludih za fudbalom, utoliko pomamljenijih što su namirisali da bi ovo, sa neverovatnim Iguainom, sa smirenim Hamšikom, sa sazrelim Insinjeom, sa vrtoglavim Alanom i ostalim raspucanim ljubimcima San Paola, morala da bude njihova sezona posle ravno dve i po decenije, neće moći da se bori neko uglađen i fin.

Torino i Alegri znaju: taj zadatak koji je Juventus ispunjavao toliko puta u svojoj istoriji biće prljav, ružan i poveren samo odabranima i najupornijima – idealan, dakle, da ga obavi baš neko sa etiketom „Ciganina“, sa tvrdoglavošću i snagom Boksera iz „Životinjske farme“, neko poput običnog slavonskog đilkoša.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu