PRELAZZI: Englezi pronađeni šokirani – Emeri je dobar trener

 Postoji na Ostrvu pošalica, a kao i svaka je utemeljena u stvarnosti, da svaki navijač Aston Vile ima isto srednje ime. Fickle, ili Prevrtljivac, jer se okreću kako vetar duva, jer dozvoljavaju sebi da žive u prošlosti i ne kapiraju budućnost, ili samo zato što upadaju u zanose i od njih se tako lako hlade.

Unai Emeri je čovek koji se studiozno sprema za svaki naredni posao – recimo, sem što je odgledao sve utakmice Aston Vile kada je čuo da se bivši evropski prvak preko Žorža Mendeša interesuje za njega, "izbindžovao" je i sve sezone Peaky Blinders, budući da se ta saga odvija u istom, samo nekom drugom Birmingemu – pa bi možda mogao da zna za tu foru.

Da se ne iznenadi ukoliko medeni u nekom trenutku postane krvavi mesec, iako sada deluje da bi do kraja sezone mogao ispred stadiona da dobije spomenik tik uz legendarnog Vilijama Mekgregora, koji je od "Vilansa" napravio veliki klub, tamo duboko u 19. veku.

Nije, valjda, toliko naivan? Kao kada je prihvatio da vodi Arsenal u možda najgorem periodu po taj klub, založivši svoje ime i trofeje u nešto što je ličilo na partiju "Tetrisa" u kojoj nabacuješ kockice čekajući na onu jednu dugačku koja može da te spase, a ona nikada ne dođe.

Od tada je Emeri naučio svašta o sebi i o Engleskoj – a zaljubljen je u engleski fudbal nepopravljivo, kao u ženu koja ti šalje signale a onda ti u lice okrene šaku sa svetlucavim vereničkim prstenom – pa tako, valjda, i da tamo strast ume da potraje kratko, čak i u klubovima bogate istorije. Ili posebno u njima...

Naučila je, doduše, i nešto Engleska o njemu: iako je Emerijev CV bremenit uspesima, iako je bilo zadovoljstvo gledati njegov Viljareal, posebno u Evropi, Englezi su imali slepu mrlju za sve što se odigravalo dalje od belih litica Dovera.

Za njih je Emeri, čak i prošle jeseni, kada je stigao u Birmingem, bio pre svega lik koji "nije uspeo sa Arsenalom”, pa su sada pronađeni šokirani što je, eto, Unai Emeri ono što je vazda bio – dobar menadžer.

Unai Emeri (Reuters)

A ima nečeg simboličnog u tome da dve najveće transformacije i dve najveće priče ove sezone, dobro, dve najveće pozitivne priče ove sezone, imaju veze sa Emerijevom prošlošću i sadašnjošću.

Kada je uprava Aston Vile shvatila kakvu je grešku načinila sa Stivenom Džerardom, klub se nalazio na svega nekoliko bodova od zone ispadanja, a raštimovani orkestar delovao je, bez ikakvog ulepšavanja, kao najgori ili makar najnesnađeniji sastav u ligi.

Bilo je i to malo prikladno: pisali smo svojevremeno o tome da ceo Birmingem ima krizu identiteta – evo, sada su prigrlili fenomen "Peaky Blinders", makar nešto – i da nije siguran ni kakav je to grad ni kakvi su njegovi fudbalski klubovi, i upravo je tako izgledala Vila dok joj je na čelu bio Džerard.

Svega pola godine kasnije, više zahvaljujući pauzi za Mundijal nego nekom novom pojačanju, Vila je na šest bodova do Lige šampiona, sa svega četiri poraza otkako je Bask preuzeo kormilo. Uz to, i u seriji od šest pobeda na sedam poslednjih mečeva – ukoliko vas zanima kada su poslednji put izgubili, naravno da je to bilo protiv Arsenala. Kako drugačije... 

Ništa tu nije promenio Emeri, samo što je promenio sve. Igrači koji su tumarali po terenu za Džerardovog vakta dobili su novu energiju, a ona se proširila i na drevne tribine, koje se još zanose time da je Vili mesto u Evropi. (I jeste, samo ne ovoj Vili i ne u ovoj Evropi.)

Bertran Traore, koji je do januara bio na pozajmici u Turskoj, Oli Votkins, koji je zaboravio kako se daju golovi, pa talentovani ali dugo utuljeni Buendija, pa MekGin i Remzi, naravno i Emi Martinez koji igra sa osmehom što na njegovom licu nije viđen od Nikoljdana – svi znaju šta rade, i to rade dobro. U prošlom kolu, laganom trijumfu nad Notingem Forestom nazočio je i Vilijam, princ od Velsa, veliki navijač Aston Vile.

Votkins (levo) i Buendija (desno) (Reuters)

Čitav ovaj proces započeo je u oktobru, nakon što je Vila ponižena na Krejven Kotidžu (Fulam ju je tukao 3:0, i to je bilo premalo), kada je Stiven Džerard dobio otkaz između prostora gde se daju intervjui i klupskog autobusa.

Izvršni direktor Kristijan Purslou – jedna od onih figura koju ili mrzite ili cenite, mada je prva grupa brojnija – otišao u Španiju da ubedi Emerija da se vrati na Ostrvo i isposluje prijateljski rastanak trenera sa Viljarealom. 

Ono što Purslou nije znao jeste da bi Emeri došao i bez previše ubeđivanja; ono što niko nije znao je koliko će dobro izgledati Aston Vila svega polugođe kasnije.

Tim sa identitetom, tim koji navijači vole, tim koji može da napreduje – i hoće, jer para ima.

A kad smo kod para... Ove subote, u matineu koji odavno nije imao veći ulog za Vilu, u Birmingem stiže Njukasl.

Sem onog očiglednog, usled pozicija na tabeli i borbe za Ligu šampiona, ali i atraktivnosti oba sastava, tu su još najmanje dva razloga zbog kojih je susret Aston Vile i Njukasla pomalo više od igre.

Kada je novi režim stigao na Sent Džejms Park, napravili su spisak želja sa najmanje dvadesetak imena. Iz kruga u krug, Saudijci i njihovi ostrvski plaćenici štrihovali su ga i sužavali, sve dok na zelenom papiru nisu ostala samo dvojica naslednika Stiva Brusa.

Njukasl je birao između Edija Haua i Unaija Emerija. Znali su šta može drugi, pretpostavljali šta može prvi; iz ove perspektive, ne može se reći da su pogrešili, mada je uvek legitimno zapitati se i kako bi izgledala ta alternativnija istorija da su pregovori iz "poodmakle faze" stigli do parafa u donjem desnom ćošku.

Drugi se tiče navijača, koji će u matineu, i bez previše piva u želucima, biti dodatno inspirisani. Neki se rivaliteti rode zbog blizine, neki zbog pehara, a neki samo – od dobrog vica.

U jednoj od najsramotnijih sezona u novijoj istoriji Njukasla – a nije da ih nije bilo – Aston Vila je odigrala značajnu rolu. Bilo je to u kasno proleće 2009, kada su se crno-beli borili za opstanak i, ne znajući šta će, postavili Alana Širera na klupu.

Bilo je poslednje kolo, Njukaslu je trebala pobeda na Vila Parku; to je onaj Njukasl koji je po (istrošenim?) imenima jak, ali na terenu nejak kao tek izlegla svraka. Viduka, Obafemi Martins,Nolan, Bat, Daf, Alan Smit, Majkl Oven...

Vila ih je tukla 1:0, ostali rezultati se naravno nisu poklopili, i Njukasl je ispao: sem žurke na tribinama, ostao je zapamćen i transparent "Sob on the Tyne" (referenca na čuvenu folk-rok pesmu "Fog on the Tyne", koju je bend Lindisfarne izvodio u Njukaslovim dresovima), kao i još direktnija prozivka klupske legende Alana Širera i njegovog "džordijevskog" porekla.

Od tada je susret ova dva kluba – a sastajali su se, avaj, čak i u Čempionšipu, ne toliko davno – uvek pomalo više od jedne utakmice.