PRELAZZI: Espanjol, stvar porodičnog vaspitanja

Onako na prvu loptu, verovatno o značaju tog kluba za španski i evropski fudbal, makar ovaj u 21. stoleću, dosta govori što je nama – priznaćemo, usputnim – gledaocima Primere teško da upotrebimo obe šake za nabrajanje igrače kojih se sećamo u plavo-belom dresu.

Ivan de la Penja. Maurisio Poketino. Luis Garsija, no u svakom španskom klubu verovatno igra po jedan Luis Garsija. Karlos Kameni. Jadni, jadni Dani Harke. Pa Valter Pandijani, beše li?

I Raul Tamudo, više od svih, toliko srastao sa Espanjolom da bi sasvim legitimno i logično bilio zapitati se igra li još i je li bio nazočan kada je njegov voljeni klub i matematički ispao iz lige, i to porazom u gradskom derbiju – koji je više gradski nego što je derbi – od Barselone.

Evo, proveravamo, u penziji je već pola decenije, za Espanjol ne igra još makar toliko, i vidi se: broj 23 na dresu garantovao je golove, a golova ove sezone nije bilo, i sada su tu gde su. Neki bi rekli i: sada su tu gde svojim mentalitetom pomalo i pripadaju.

Naravno, lako je reći da njihov pad nikoga preterano i ne zanima: na kraju krajeva, ne pokazuju li istraživanja da za njih navija svega četiri odsto čitave Katalonije i statistička greška ostatka Španije? Nisu li oni, u primitivnoj dihotomnoj podeli na crno i belo, na dobro i zlo, tek bednici koji podržavaju kralja i krunu na teritoriji koja sanja o nezavisnosti i republici? I nemaju li okruglo nula titula za, evo, 120 godina postojanja, uz četiri Kupa (njihovog?) kralja od kojih su dva osvojena u ovom milenijumu, a dva pre Drugog svetskog rata?

Ivan de la Penja i Raul Tamudo (©Reuters)

No hajde da okrenemo priču, a da to ne bude iz sažaljenja.

Postoji nešto časno, gotovo viteški, navijati, uporno i nepokolebljivo, za taj tim koji jedva da može da se nazove rivalom onom behemotu koji za sebe tvrdi da je više od kluba.

I jeste više od kluba, reći će vam (retki) navijač Espanjola ako uspete da ga odnekud iskopate i odobrovoljite. Barselona je planetarni brend, turisti iz čitavog sveta, Japanci, Korejci, Urugvajci, Amerikanci koji dolaze i opaljuju selfije sa skupih mesta na stadionu, Kamp Nou je mesto hodočašća i ogledno dobro ne samo fudbalske, nego i ekonomske globalizacije...

... A Espanjol je “samo” fudbalski klub.

Baš u tome ima mnogo ponosa. Ta šačica kaurina, raštrkana po gradu – mada broj od 30.000 “sosiosa” ne zvuči nimalo naivno, iako će, u proseku, dvadesetak hiljada duša prisustvovati utakmicama – i proterana, novim stadionom koji je zamenio drevni olimpijski Montžuik, čak i van granica grada, oni su, iako zvuči kontraintuitivno, čuvari vatre i ljubavi prema fudbalu.

Ne zato što imaju ta četiri Kupa kralja ni što su izgubili finale Kupa UEFA (od Sevilje, naravno da je od Sevilje!) a nadali se da to može da bude prekretnica, ne ni zato što svega pet klubova nije u ovom veku ispadalo iz Primere, ni što su napabirčili više sezona u najvišem rangu od svih sem od Real Madrida, Barselone i onog ponosa Baskije.

Uz Espanjol se, eto, ostaje iako su, ili baš zato što su, šanse za trijumfe i pehare minimalne a svesrdno teže ka nepostojećim, što ti je izlazak u Evropu kao nekome osvajanje Lige šampiona, što tek jednom-dvaput u deceniji možeš da se nadaš pobedi nad onima koji te tlače, nipodaštavaju ili se, u goroj varijanti, prave da ne postojiš.

Ako ih ima svega četiri odsto, zamislimo jedno odeljenje u bilo kojoj osnovnoj školi u Barseloni: od tridesetak dečaka i devojčica samo će jedan, eventualno dvojica, dolaziti u dvorište sa plavo-belim šalom oko vrata, trpeti podsmehe i biti sveukupno crna ovca u društvu, uz gotovo garantovane optužbe, praćenje bodenjem šestarom, da je izdajnik Katalonije, madridski petokolonaš, prodana duša, dušmanin; pa ipak, taj se momak verovatno neće prešaltati, naći će u toj situaciji razlog više za gordost, a ne gorčinu.

Pristalice Espanjola (©Reuters)

Možda je, više nego bilo gde drugde, “stvar porodičnog vaspitanja”, da upotrebimo tu frazu, navijati za Espanjol. Nije lako prihvatiti da će ti takav biti život, i život tvoje dece ako uspeš da ih odvedeš na pravi put, jer je ceo sistem – a ponajpre raspodela novca od televizijskih prava – inherentno naheren protiv tebe i tvoje sreće.

(Pa treba li veći, “krunskiji” dokaz za to od činjenice da ih je “relegirala” baš Barselona, i to u ovakvoj sezoni? A čak i da su pobedili – a nisu još otkako ih je vodio Poketino, pre više od deset godina – ne bi imali previše šansi za spas...)

Zato će nedostajati, čak i ako nam memorija trokira već kod petog-šestog igrača u plavo-belom, ali zato i nije toliko strašno: navijači Espanjola, njih toliko koliko ih je, nastaviće da budu uz svoj tim (i fizički, ako ikada to opet bude bilo moguće) i videće sve ovo kao maleni blagoslov: došljaci, bilo domaći ili oni istinski, dovučeni zovom kineskog novca, nisu shvatali gotovo ništa od ovoga iz prethodnih pasusa. Sada je možda vreme za decu Espanjola koja će znojiti litar više, samo da se dokažu i pokažu.

Priča o podvižništvu i samopregoru obaška, pad Espanjola u Segundu i nije nešto preterano originalan: došao je novi gazda (kineski biznismen Čen Janšeng ima kompaniju za proizvodnju automobilčića i drugih igračaka), obećao Ligu šampiona i borbu za titulu, uložio pristojnu sumu novca zbog koje se klub ponovo obreo u Evropi...

No greške na transfer-pijaci, loša ulaganja, menadžerska i trenerska vrteška – sezonu će, po svemu sudeći, završiti sportski direktor Fransisko Rufete, kojeg se sećamo iz poslednjih slavnih dana Valensije, ali čije je trenersko iskustvo nepostojeće – i loša atmosfera zakovali su ih za dno i pre i posle pandemije.

Ah, nema veze, čak i kad Kinezi dođu i prođu, čak i kada se ponovo otvore škole pa onaj klinja dobije šestarom u rame ili zadnjicu, čak i kada se vrate turisti pa opet počnu da se selfiraju na Kamp Nou i uopšte se ne sete da tu, doduše malo skrajnut od pogleda, postoji i još jedan stadion i još jedan klub, čak i tada, njih dvadesetak-trideset hiljada i dalje će biti tu, zagledani u tužnu prošlost i bez nade u preterano sjajnu budućnost, kaurini, izdajnici, prodane duše i šta već govore za njih – a zapravo, nepokolebljivi i čuvari vatre i ljubavi.

Piše: MARKO PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

ŠPANIJA 1 – 36. KOLO

Subota

Osasuna - Selta 2:1 (1:1)

/Enrik 23, Hoze 90+1 - Mina 10/

Valjadolid - Barselona 0:1 (0:1)

/Vidal 15/

Atletiko Madrid - Betis 1:0 (0:0)

/Kosta 74/

Nedelja

14.00 (3,80) Espanjol (3,10) Eibar (2,15)

17.00 (3,95) Levante (3,25) Bilbao (2,25)

19.30 (2,85) Leganes (2,95) Valensija (2,75)

22.00 (1,45) Sevilja (4,40) Majorka (7,50)

Ponedeljak

19.30 (3,35) Alaves (2,80) Hetafe (2,50)

19.30 (2,40) Viljareal (3,35) Sosijedad (2,95)

22.00 (8,00) Granada (4,50) Real Madrid (1,42)

*** kvote su podložne promenama