PRELAZZI: Eye of the tiger

Dijego Simeone nije mogao da dođe sebi od sreće. Bilo je to kao da kupite kuću teško stečenim novcem, dužni i bogu, i narodu, i kumovima, a onda shvatite da se u podrumu nalazi tona zlatnih poluga. Tako se nekako osećao taj prgavi Argentinac kada je trećeg dana januara 2008. seo na klupu River Plate, sa titulom prvaka, onom sa Estudijantestom, u svom CV-ju.

Ta hrpa zlatnih poluga na koju slučajno nabasate kao na davno zaboravljenu hiljadarku u zimskoj jakni bio je 21-godišnji Radamel Falkao. Nakon dve sezone u kojima je tek na mahove pokazivao talenat, Kolumbijac je eksplodirao u toj čudnoj kalendarskoj 2008: River će sa Simeoneom i Falkaom pregaziti sve rivale do titule u Klausuri, da bi svega koji mesec kasnije završili narednu Aperturu na ubedljivo poslednjem mestu.

Bilo je vreme da Simeone ode, a na dalek put u Evropu koja mu je bila predodređena još otkako je na svoj 15. rođendan potpisao ugovor s Riverom spremao se i Falkao.

Fudbalska sudbina spojiće ponovo ovaj tandem: Kolumbijac će potpisati ugovor s Atletiko Madridom, bivšim Simeoneovim klubom, u leto 2011, a svega nekoliko meseci kasnije počeće još jedna argentinska era u crveno-belom delu Madrida – bludni sin Čolo iz Buenos Ajresa vratio se u svoju drugu kuću, na Visente Kalderon.

Sa čovekom koji ga je bezrezervno podržavao, Falkao je mogao da pokaže svoju pravu prirodu, onu zbog koje će mu novinari dati nadimak El Tigre. I nikome to poređenje nije stajalo tako dobro. Graciozan u pokretima, promućuran toliko da uvek ume da se ustremi na najslabijeg beka i da ga ponizi, kao što predator odvaja najslabiju gazelu iz krda, Falkao je ona vrsta fudbalske životinje jer mu je to u prirodi.

Kao što mačka ne može da izdrži, a da ne pojuri miša, goluba ili igračku, kao što joj se zenice prošire kada ugleda plen, tako i Falkao "lovi" golove: od mirnog momka transformiše se, tamo na ivici šesnaesterca, u mašinu za ubijanje, nemilosrdnog strelca, najboljeg kojeg je Iberija mogla da gleda još od Uga Sančesa.

Više od nadahnutih pasusa, naravno, o Falkau je govorila statistika: možete da se dičite svojim Mesijima i Kristijanima, ali Kolumbijac ima bolji prosek golova – ne prođe ni jedan čitav sat, a da on ne zatrese mrežu. O njemu je, s pravom, pričala čitava Evropa, a posle dve blistave godine u Atletiku, mogao je da bira gde će otići...

A on je izabrao prljavi novac. Umesto velike pozornice Lige šampiona, umesto najboljih timova Engleske, Španije i Nemačke, umesto jurenja titule prvaka Evrope koja bi ozvaničila njegov status kao jednog od najboljih modernih igrača u današnjem fudbalu, Falkao će uveseljavati one tri-četiri hiljade lovatora koji, iz puke dosade, dolaze na stadion Monaka da gledaju novog-starog prvoligaša, osvajača sedam titula nejake (mada sve kvalitetnije) Lige jedan.

Izabrao je (iako veliki hrišćanin, koji bi vrlo dobro trebalo da zna onu biblijsku izreku o bogatašima i iglenim ušima) milijarderski raj, gomile neoporezovanih evra i – sigurnost.

Dobiće Radamel gajbu pored Novaka Đokovića, piće kafu s Rodžerom Murom i Luisom Hamiltonom, sviraće gitaru s Bonom Voksom i postaće samo još jedan obični fudbaler koji je svoju karijeru bacio u Mediteran zbog opojnog mirisa evra i rublji tog mutnog ruskog tajkuna (a drugih i nema) Dmitrija Ribolovljeva.

Biće još jedan od onih koje je pohlepa, taj smrtni greh, sprečila da stvarno budu najbolji...

Hoće li, ipak, tigar u njemu ostati doveka anesteziran ili će se pobuniti jednog kišnog decembra na sumornom stadionu nekog Valensijana, dok igrači njegovog kalibra budu odlučivali El Klasiko, dok Kavani bude davao het-trik u Ligi šampiona, dok Nejmar bude zaluđivao isto ono poluostrvo koje je do ovog leta bilo njegovo, i shvatiti koliku je grešku napravio?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)