{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Fudbal bez Origija nije ništa – o herojima, iskupljenju i Milanu Pavkovu

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 8
Spočitaće neki da opet pišemo o Liverpulu na, ali ovo nema veze samo sa evropskim prvacima. Ovo je o svim luzerima koji uspeju. O dobrim likovima koji prođu pakao, pa budu nagrađeni
PRELAZZI: Fudbal bez Origija nije ništa – o herojima, iskupljenju i Milanu Pavkovu
Divok Origi

Comeback Kid”, tako su zvali Džoa Montanu. Nešto je tada dodato, nešto vremenom, valjda da bi se ona priča o “američkom snu” odvijala stvarno kao na celuloidnoj traci. Ali da je umeo da orkestrira velikim preokretima, umeo je. Zvali su to i “Montana Magic”, Džo bi uzeo loptu kada bi bilo najgušće, bio bi oaza tišine u oluji i buri, lopte bi samo letele, i letele, i završavale tamo gde treba da budu.

Da li je lakše biti taj, čovek označen da uradi nešto veliko, ili pojaviti se praktično niotkuda, strgnuti sa sebe patinu zaborava, dunuti prašinu i skorelo preklanjsko blato sa kopački, i onda dirigovati povratkom, od onih koji se pamte, prepričavaju, o kojima se piše mesec-dva-tri-zauvek kasnije?

Comeback Kid”, tako bismo mogli da zovemo Divoka Origija, mada će njegova slava samo kod određene grupe navijača i možda na društvenim mrežama – kojih nije bilo za vakta obeleženog pasova gospodina “Joe Cool” – gde se odavno raširila fora “Football without Origi is nothing”, pomutiti onu iz fudbala koji nije soker.

Samo, da li je Divok Origi, em zato što je bio prežaljen, a ne šampion u kojeg su uprte sve oči, reflektori i objektivi, em zato što je to radio u klubu koji je, eto, postao sinonim za velike bežanije i čudesne preokrete, veća, bolja priča?

Spočitaće neki da opet pišemo o Liverpulu na ovom mestu, ali ne, ovo nema veze samo sa evropskim prvacima.

Ovo je o svim luzerima koji uspeju. O dobrim likovima koji prođu pakao, pa budu nagrađeni. O srednjem bratu iz bajki koji nikada ne dobije makar epizodu.

Dobro, malo i o Liverpulu, ali više na konto Jirgena Klopa, čoveka koji je iz naftalina izvukao krakatog Belgijanca u smiraj lokalnog derbija, ovaj mu zahvalio bizarnim golom u 96. minutu, a onda polako, iz sedmice u sedmicu, ubeđivao žabu da neće biti skuvana, nego da će se pretvoriti u princa. Možda jedne noći kada na Enfild dođe Barselona, ili one tople noći u Madridu...

Divok Origi nagrađen je novim, dugogodišnjim ugovorom, i to je ono zbog čega svi treba pomalo da zavide Liverpulu, i da se smeju Jirgenu Klopu, ako imaju obraza i hrabrosti, u isto vreme.

Jer taj paraf nije po svemu racionalan, i mnogi će objektivni posmatrač primetiti da bi evropski šampion morao da bude malo ambiciozniji ako želi da se i ove godine potuče za titulu sa Sitijem, te da bi morali da dovedu ne jednog špica, i to ne samo onog da popuni redove i bude rezerva; u isto vreme, šara Divoka Origija je krunski dokaz da nije sve u modernom fudbalu samo čvrsta valuta, nego još ponegde, makar i samo kod Klopa, rade emocije...

Origi je srušio Barselonu i Origi je udario pečat na finale Lige šampiona protiv Totenhema, uz onaj gol Evertonu, Origi daje sve od sebe kad god mu se ukaže šansa, ali Origi nikada neće biti prvi špic Liverpula, niti – sem iz zezanja – prvo ime na usnama navijača; pa ipak, vest da je on produžio ugovor dočekana je s većim entuzijazmom nego da je stigao Dibala ili Verner ili ko se već sve pominje u onim nagađanjima međusezone...

Nije ista paralela, nisu isti novci, ma zamislite, i mnogo šta drugo nije isto, ali ne možemo da odolimo, makar zato što je reč o Liverpulu i herojima: Origijeva sudbina upravo je obrnuta od one koju trenutno živi Milan Pavkov. Jedan dečko kojem su se smejali i njime se potkusurivali sada je hit na Instagramu i svi čestitaju i njemu i klubu, drugog bi se, ako ikako mogu, rado trsili, samo da ne bude budzašto, i već je s obe noge bio zakoračio van kluba...

Dva sveta, pa i dve sudbine, je li, no....

A u doba kada se Pavkov poigravao sa najboljom odbranom Premijer lige i maltretirao verovatno budućeg dobitnika “Zlatne lopte” – ove ili neke druge godine, ali Virdžil van Dajk ju je već rezervisao – i trenutno najboljeg golmana sveta, Divok Origi bio je na marginama margina. Do oktobra nije uspeo da uđe ni na “širi spisak” Jirgena Klopa, bilo je pravo čudo zapravo kako je još u klubu i zašto nije utopljen, makar i po svaku cenu.

U novembru je zaigrao i on na stadionu “Rajko Mitić”, ali više, činilo se, kao predostrožnost od neke povrede u utakmici koja je već izgubljena u grotlu najvećeg srpskog stadiona nego kao čovek koji će promeniti nešto u nezaboravnoj beogradskoj noći.

Izgledalo je jesenas da ne može – niti preterano želi – da mu pomogne čak ni Klop, koji ga je opazio još kao klinca u Lilu i koji je nameravao da ga dovede u Dortmund, ali su Brendan Rodžers i Liverpul bili brži. Nemac će zateći Belgijanca kada pristigne na Enfild, daće mu priliku i ovaj će čak umeti da postigne het-trik, ali onda će ga u Mersisajd derbiju povrediti Ramiro Funes Mori i više nikada neće biti isti igrač.

Ili makar do jednog narednog, sudbonosnog okršaja sa Evertonom.

Između te dve utakmice, u rasponu od dve i po godine, nekadašnje čudo od deteta (mada se za takve prečesto proglašavaju ti fizički dominantni, krakati igrači, koji se, više je pravilo nego izuzetak, utope u prosečnost kada tehnika postane važnija), lutao je od nemila do nedraga i natrag – bilo je i kratkog uzleta, poput onog u dvomeču baš sa Borusijom – išao i u Volfsburg na pozajmicu i nije pomoglo, sem što je klub iz sedišta Folksvagena spasao ispadanja.

Tada kao da se sudbina, u trenutku kada je Džordan Pikford imao pomračenje svesti, predomislila. Origi je u decembru srušio Everton (naravno da niko više ne pominje da je svega nekoliko minuta ranije promašio zicer!), a potom je njegovo ime sve češće počelo da se nalazi na tabli u svlačionici, nekad i u prvom timu. Proleće je do kraja obeležio: sem Barselone i Totenhema, bio je produžio nadu u pehar Premijer lige i kada ga je zabio Njukaslu, tamo oko uskršnjih praznika.

Nije samo o sreći ova priča, mada će vam se nekada učiniti da je Origi veseli i nasmejani džoker, onaj kojem se obradujete kada ga izvučete u remiju, posebno kada vam ruka nije ni za pola otvaranja.

O naporu je, isto, i o upornosti. Origi je ćutao i radio, a to vole čak i manje harizmatični likovi od Jirgena Klopa, i svojim je navikama i profesionalizmom oduševio čak i sportskog direktora Majkla Edvardsa, koji je postao njegov najrečitiji advokat u Melvudu.

Često je rečenica da je neki oporavljeni ili nanovo pronađeni igrač “dovoljno pojačanje” samo nemušti izgovor za nečinjenje na transfer-pijaci, ali u slučaju Divoka Origija, zaboravljenog i zaturenog aduta iz šarenog špila Jirgena Klopa, to ne mora da bude samo fraza.

Heroj koji je iz senke uništio Barselonu i imao dovoljno pribranosti, sreće i drskosti da postigne onakav gol posle kornera Aleksander-Arnolda, utisak je, nikada nije prikazao šta može na Enfildu.

Nikada se nijedan sistem, nijedna taktika, nijedan slobodni udarac niti korner – pa ni taj od kojeg i dalje zvone uši u Kataloniji – nisu gradili oko njega; sada, kada se obavezao na, kako to igrači vole da kažu, višegodišnju vernost, možda Liverpulov “Comeback Kid” postane i nešto više od miljenika navijača i  “kultnog heroja” iz pošalica sa društvenih mreža.

I nešto više od čoveka za specijalne zadatke, kada se autobus gostiju može pomeriti samo upornim buldožerom.

A ako se to i ne desi, ako Origi završi i narednu sezonu sa jednocifrenim brojem golova na makar dvocifrenom broju nastupa, makar će to biti, shvatiće to i Milan Pavkov i Jirgen Klop, dobra lekcija da srcu, osmesima i željama navijača stvarno nije mesto u okrutnom svetu fudbala.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto:  Reuters

Najnovije vesti


×