Ima Brus Springstin onu pesmu, nastalu tamo s početka devedesetih, o tome da postoji – tako se i zove – "57 kanala", a ni na jednom ništa za gledanje. Ko i može, uostalom, da gleda svih 57 kanala, pitao se "The Boss"?

To "57 kanala" danas nam se čini kao smešna cifra, možda zato što i jeste. Ne pričamo samo o 507 programa na kablovskoj, već i o pet hiljada, ma petsto hiljada različitog komada "sadržaja" na sajtovima, jutjubovima, spotifajima, netfliksima, različitim "gejm pasovima".

Danas, bez ikakvog preterivanja, možete da gledate šta želite kad god želite, na sve legalne i ilegalne načine.

Ta sloboda – ako je sloboda! – donela je mnogo dobrih stvari, ali je jednu zanavek odnela.

"Smrt monokulture" odavno je, a posebno u poslednjih nekoliko godina, tema koja zaokuplja sociologe i ostale mislioce. "Monokultura" je, za razliku od ovog sada, značila da svi gledamo jedno, a to će, opet, napraviti ozbiljan međugeneracijski jaz.

Konkretno rečeno, ljudi iz generacije koja je stasavala osamdesetih i devedesetih godina prošlog stoleća imali su malo izbora, i onda je to malo izbora bilo svačije. Gledali su se jedni te isti crtani filmovi, prepričavale jedne te iste epizode jednih te istih serija koje su se davale u jednom te istom terminu, slušalo se ono što je bilo na MTV-ju, od "Lambade" do "California Love", a do bilo kakve "alternative" se dolazilo teško.

Bila je tu i jedna te ista tuga, bilo za Kurtom Kobejnom ili za princezom Dajanom ili za penalom Faruka Hadžibegića.

Danas je savršeno moguće da vi i vaš najbolji prijatelj budete u kandžama dijametralno različitih algoritama, zbog čega će i vaša muzička plej-lista i podkasti koje slušate i serije koje gledate biti potpuno različiti. Može da vam se desi da vam promakne fenomen Tejlor Svift, ma koliko ona prodala stadiona više od Bitlsa i ma koliko hitova više od Elvisa; jednostavno niste naleteli na nju jer ste se kretali u drugom "bablu". I niko ne može da vam zameri.

Masovno je postalo individualno, što je paradoks samo na prvu loptu.

Danas vam, i to je valjda najgora stvar u celoj priči, u celoj ovoj budućnosti, ukus ne formira društvo, ni stariji brat, ni roditelji, ma ni mediji i neki urednici, već programčići koje su osmislile tehnološke, u nedostatku bolje reči, tehnološke hulje poput Marka Zakerberga ili Ilona Maska.

Dobro, otkud sad ogled o monokulturi i njenom nestanku na ovoj stranici, kakve to veze ima sa nama? Sa, recimo, mečevima Lige šampiona, sa Premijer ligom, sa Svetskim prvenstvom u fudbalu?

Otuda što je sport, a fudbal posebno, u ovom svetu koji vam servira različita interesovanja i različite heroje svakog dana, u svetu u kojem pažnja traje koliko i jedan video na TikToku, ostao poslednji zajednički sadržalac, poslednja stvar koju delimo.

Nikom nisu promakli slobodnjaci Deklana Rajsa (©Reuters)

Videlo se to posebno ovih dana, kada je Kevin De Brujne saopštio da će napustiti Mančester siti; piroklastični izliv ljubavi prema rumenom genijalcu – nazvan je u jednom tekstu direktorom fudbala, a ta odrednica bi mu lepo pristajala i na engleskom, jer nije li bio i režiser ove igre – bio je doslovno nepodeljen. De Brujne je zvezda, čak i ako nije superstar, ako shvatamo tu ne baš toliko tananu razliku.

Videlo se to i ovih dana kada se igrala Liga šampiona, kada je “anemični” Arsenal dočekao “rasrđeni” Real pa ga opalio; kada su se sreli Bajern i Inter i mozak i srce nisu mogli da ne odlutaju do Žozea Murinja; kadaa su žreb, talija i umeće dva španska trenera udesili da se sretnu PSŽ, klub koji toliko pati za Ligom šampiona i Aston Vila, klub koji zna šta je taj pehar, ali je do pre samo koju godinu bio daleko od njega kao da su oni iz Katara; na kraju, i kad je fudbal zamirisao lepše nego proleće u susretu Barselone i Borusije.

Samo fudbal i dalje ima tu moć da njegova najveća imena prepoznajemo u milion.

Kao što je jedan marketinški stručnjak svojevremeno napisao, pitajte svoju babu da li zna razliku između Timotija Šalamea, Toma Holanda ili Harija Stajlsa; ali sigurno ne bi pomešala Kristijana Ronalda i Lea Mesija. (Kao što je vrlo dobro znala ko je Harison Ford, a ko Maradona...)

Kakav je da je, fudbal ne može da ima vrhunskog igrača za kojeg samo vi znate – kao što može da se desi da ste samo vi u celom društvu gledali neku vrhunsku seriju – i s te strane u njemu možda ima sitnih prevaranata, ali nema, ili makar nema još, krupne prevare.

A probali su, nije da nisu, i to da unište. Nekada smo gledali najviše tri utakmice tokom celog vikenda, a Kalčo nedeljom uveče beše potpuni vrhunac, i teško onome ko je u ponedeljak ujutru u školi bio nespreman da opiše svaku šansu i svaki start samo zato što je trepnuo ili na trenutak skoknuo do kupatila.

Danas je previše svega, pa je možda previše i fudbala, o čemu svedoče velika takmičenja koja će imati još više reprezentacija, ali neuporedivo manje magije, pa je i u tom fudbalu previše eksperimenata, ali mejnstrim u fudbalu je i dalje mejnstrim, a najveće utakmice – kao i najveće karijere – i dalje otvaraju najveća pitanja, ona oko kojih će svako imati stav.

Možda je, ili verovatno je, ovo poslednja generacija koja će uživati u jedinstvenom fudbalu, možda i njega segmentiraju kao neke druge sportove, možda se jednog dana probudite i shvatite da postoji neki fudbaler koji je planetarno popularan kao Tejlor Svift, ali ga vaš algoritam nikada nije prepoznao i stoga nemate pojma zna li da dribla ili kako trči ili gde zapravo igra.

Dok se to ne desi, neka nas još malo, pustite nas da uživamo u poslednjem zbegu monokulture, da se grejemo poslednjom vatrom oko koje može da se sedne i da se pričaju bajke koje će svi znati.

O De Brujneu, o ušatom peharu, o Žozeu Murinju, o uskrsnuću Markusa Rašforda, o časovima Mikela Artete, o čuvenim evropskim rivalstvima i noćima koje rađaju neke nove heroje.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

PRELAZZI: Fudbal, poslednja odbrana monokulture

Uživo

Fudbal

Košarka

Tenis

Odbojka

eFudbal

Stoni tenis

Ragbi

Najava mečeva