PRELAZZI: Gambija, jezik isplažen svima

Kada je pogledate na mapi – a mapu morate baš da zumirate da bi se ukazala, jer posredi je najmanja država u kontinentalnom delu Afrike – izgleda kao linija života, kao isplaženi jezik Senegala, kao da se neko našalio ili ju je izmaštao.

Aha, evo, još dva puta se okrene točkić miša i tu je, stvarna, dvadesetak kilometara s obe strane velike reke, koja je sve, bez koje nema ničega. Zato je, valjda, i simbol Gambije – a u Africi je sve u simbolima, i kada se pleše i kada se gura lopta i kada se tek preživljava do narednog jutra – i prva asocijacija na tu neobičnu zemlju što je dobila ime po reci, ili je možda bilo obrnuto, mora da bude izmaštan da bi bio stvaran i da bude stvaran da bi bio izmaštan.

Baš kao, reći će neko, njihovi fudbaleri, autsajderi i poluanonimusi što su se prvi put umuvali u veliko društvo pa rešili tu da ostanu. Samo do danas, do četvrtfinala, do duela sa favorizovanim (u svakom smislu) i strašnim domaćinom? Pa dobro, neka vam bude...

Heroj Gambije zvao se, zove se Kunta Kinte, i nepristojno je pitati da li je stvarno postojao, taman koliko Srbe pitati za braću Jugoviće ili Kosančić Milana: živ je, i opipljiv je, uzvodno sve dok se prostire Gambija, sve dok postoji njegov narod; a ako vam se ide na Zapad, tamo gde je "rob koji se pobunio" krenuo nevoljno, eno mu spomenika u porti baptističke crkve Ebenezer, odakle je govorio Martin Luter King, u olimpijskom gradu Atlanti, možete ga zagrliti i pitati za zdravlje.

Pre nego što je bio holivudski junak, pre nego što ga je na papir stavio Aleks Hejli, Kunta Kinte je bio "samo" Gambijac, i kada ova zemlja nije imala mnogo, i kada su njeni žitelji bili na raznim mukama, mogli su da se okrenu njemu i da pomisle da će jednog dana biti slobodni i ravnopravni.

Slično je bilo i sa fudbalom, sportom koji im je ostao iz kolonijalnih vremena – Gambija je bila u posedu britanskog carstva, zbog čega se u ovoj zemlji, u komšiluku frankofonih i lusofonih naroda, i danas govori engleski – i koji je bio samo daleko snoviđenje, više razbibriga i prečica za beg nego konkretna činjenica.

Postojao je onaj jedan, nekada davno, o njemu su se i za njegovog života raspredale legende. Najbolji igrač Gambije svih vremena zvao se Biri Biri – beše i prvi tamnoputi fudbaler koji će nastupati za danas poveliku Sevilju – i u Gambiji su, u vreme tek stečene nezavisnosti, za njega mislili da je bolji od Maradone.

Pa i neka su, sme to u Africi da se misli i naglas da se kaže i da se otpeva - Biri Biri je bio bolji od Maradone, ili su makar bili tu negde, i ako vam treba dokaz za to, onda evo vam ovo: zašto bi, da nije bilo tako, obojica umrli iste godine?

Ali ako je Gambija samo ona Kunte Kintea i ako je Gambija samo ona Biri Birija, to onda, ma koliko lepo, znači da Gambija živi u prošlosti?

I ne živela: nakon višedecenijske vladavine jednog čoveka, koji je onako ibijevski želeo da promeni ceo narod, tražeći da budu bolji i drugačiji, vlast je napokon pala (novi predsednik, kao i većina Gambijaca, lud je za Premijer ligom, konkretno za Arsenalom), ali ne bez sukoba i ne bez drame; ma ništa je to spram poniženja koje su Gambiji servirali oni što brinu o fudbalu.

Malena, no utoliko ponosnija nacija bila je parija afričkog fudbala; dok su druge reprezentacije napredovale, dok su jedna po jedna debitovale na sve proširenijem Kupu nacija, Gambija je mogla da tuče samo prave patuljke, pa i to ne uvek, a kruna od trnja bila je kada je ceo Savez suspendovan zbog lažiranja krštenica igračima.

A onda se, kao u dobrom romanu, sve poklopilo; oni koji su pobegli iz nedaća i nevolja i represija Gambije vraćaju se u nju kao heroji, deca koja su se hvatala evropskog kontinenta – najčešće Italije, nekako uprkos svemu najvelikodušnije prema došljacima, i najčešće bez roditelja, kojima je bilo važnije da spasu svoja čeda – sada su prerano odrasli ljudi koji uveseljavaju svoju zemlju i zbog kojih ona sanja.

Premda je nacionalni tim Gambije – "Škorpije" – i dalje 150. po rangu na FIFA listi (ako ona išta znači), evo njih u četvrtfinalu Kupa afričkih nacija, na megdanu domaćinu i publici toliko željnoj i raspomamljenoj da su neki, nažalost, i život za to dali; evo Gambije kao uljeza među osam najboljih timova na kontinentu.

Predvodi ih Tom Senfit, jedan od onih gotovo karikaturalnih belih evropskih stručnjaka što poput Jovanče špartaju po svetu i imaju CV egzotičniji od svih savana i mangrova na Zapadu Afrike – bio je taj i na Farskim Ostrvima i u Namibiji, i u Bangladešu i na Trinidadu, a bogme i Tobagu, i u Etiopiji i u Jordanu – ali najveću snagu daju im momci koja znaju kako je to kada si autsajder, kako je kad te ne cene.

©Reuters

Kada je Gambija u prvom kolu Kupa nacija tukla Mauritaniju, svi su se složili da je to lepo, ali sigurno slučajno; tu reč, slučajno, upotrebili su i kada je Gambija stigla do remija sa Malijem (a taj mali je već ispao sa prvenstva), i kada su u poslednjim trenucima trećeg kola tukli Tunis; pa i onda – slučajno, jer favoritima nije igrao Nabi Keita, recimo – kada su u osmini finala pobedili Gvineju.

Sa Senfitom, ali i sa igračima kao što su Modu Barou, Ebrima Darbo ili Omar Koli, Gambija je – nazdravlje hrabrim Komorima, o kojima ste mogli da pročitajte sjajan tekst na Mozzart Sportu – najprijatnije iznenađenje ne samo Kupa nacija, već i ove rane fudbalske godine.

Najviše se, naravno – ovde obavezno valja pomenuti i Sinišu Mihajlovića, koji je verovao u njega od početka – priča o Musi Barou, napadaču Bolonje, kojem će stadion Renato Dal'Ara vrlo brzo postati tesan ako nastavi ovako da igra: ima u njemu i magije i džudžua, ima u njemu i poštenog radnika i žudnje za slobodom, i dovoljno snage i krakatosti da zbuni protivnike.

I Musa Barou – ako je Biri Biri bio gambijski Maradona, onda je Musa gambijski Kaka – zar bi i moglo drugačije, ima sudbinu dostojnu starih heroja ove čud(es)ne zemlje. Otac mu je umro kada je imao svega dva meseca, porodica je preživljavala na doznakama iz Amerike, a dobar bi pisac verovatno umeo da dočara i kako su izgledali sumraci u Bandžulu, kada se sve utiša, sem zvuka dece koja jurcaju po prašini za jedva skrpljenim loptama ili surogatima za lopte.

Budite kao Komori, svakog božjeg ponedeljka

Mirisalo je to na sreću, možda, i na bezbrižnost, i na onu posebnu aromu kada se sretnu slatka i slana voda, reka Gambija i okean Atlantski, ali niko, valjda ni u zemlji što živi u mitovima, u prošlosti, u snoviđenjima, niko ne bi mogao da kaže da je mirisalo na jednu evropsku fudbalsku karijeru (Atalanta, pa Bolonja), a kamoli na četvrtfinale Kupa nacija u kojem će Musa Barou biti glavni adut.

Dobro, vidimo kvote za današnji susret, vidimo i sastave, i znamo da bi i bez potencijalne "gurke" Kamerun verovatno uvek mogao da pobedi Gambiju, koja će čekati kontre i trenutke inspiracije svojih mladih napadača; i pobediće, verovatno, možda i ubedljivo, ali to neće ni obesmisliti ni umanjiti uspeh Muse Baroua i njegovih drugara.

Pred njima je život, a u životu treba biti i porazima naredan, posebno ako ste već od njega napravili nešto veliko; pred njima je dan u kojem nećemo morati više da zumiramo mapu, ni da se smejemo kako na njoj izgleda Gambija – kao isplaženi jezik Senegala – ni da se setimo roba koji je želeo da bude slobodan.

Gambija, znaćemo tada, dok se odozgo smeju i Kunta Kinte i Biri Biri, to vam je ona velika reka i ona velika fudbalska zemlja što je s obe strane grli.

-------------------------------

JOŠ SAMO JEDAN DAN! Osvoji Poršea sa samo jednim tiketom

Iskoristi poslednju priliku, dupliraj bodove i budi pobednik

Ostao je još jedan dan do kraja najvećeg kladilačkog takmičenja u regionu - Mozzart Gladijator

Ovo je poslednja prilika da uđeš u arenu, i osvojiš sjajne nagrade. Jer se danas DUPLIRAJU BODOVI. Dakle, svi poeni koje osvojiš (računaju se prva tri onlajn tiketa sportskog i uživo klađenja u danu) biće duplirani, a maksimalan broj poena koje možeš da osvojiš u jednom danu je 300.000. Što znači da za samo jedan dan možeš da stigneš do samog vrha i dođeš do Porše Makana.

-------------------------------

KUP AFRIČKIH NACIJA – ČETVRTFINALE

Subota

17.00: (8,00) Gambija (3,50) Kamerun (1,65)

20.00: (3,50) Burkina Faso (3,00) Tunis (2,50)

Nedelja

16.00: (3,40) Egipat (2,80) Maroko (2,65)

20.00: (1,65) Senegal (3,50) Ekvatorijalna Gvineja (7,25)

***Kvote su podložne promenama