PRELAZZI: Gerero, Gareka i Ljosa – šta je to Peru?

Pitali smo jednom Marija Vargasa Ljosu šta je to fudbal i nismo shvatili da je odgovor, zapravo, vrlo jednostavan.

“Kubiljas, Cezar Kueto i Ugo Sotil”, nasmejao bi se slavni peruanski nobelovac.
“Ne, sačekaj, Solano, Pizaro i Gerero”, zavrteo bi glavom.
“Okej, mislim da su ipak Kueva, Kariljo i Flores”, rekao bi na kraju.

U sva tri slučaja bio bi veliki pisac (i veliki poklonik ove igre) u pravu. Fudbal su njih devetorica, smeje se sada sigurno i pisaće nešto o tome ukoliko se u na mitskoj Marakani bude desilo čudo kao što zna u onim literarnim fantazmagorijama na tom kontinentu i među koricama njegovih knjiga; fudbal je beli dres sa crvenom linijom što povezuje slepo crevo sa srcem, kao da povezuje racio i onostrano, kao emocije i razum; fudbal je ono što njegov Peru igra na Kopa Amerika 2019, sve do finala sa favorizovanim domaćinom.

Bez foliranja, bez povika na sudije, bez kalkulisanja, čak i ako to znači da će pući sa pet-nula; samo fudbal, naivno, u ovoj eri prevaranata, ipak samo fudbal, uvek samo fudbal, onaj Tigar na klupi ne zna drugačije.

Ali na jedno pitanje ostao bi nem, pa on pokušava ceo život da dokuči to, u svakom svom redu, jer čak i ako piše o nekoj drugoj naciji, Ljosa zapravo piše o svojoj; kao što je Sartr žudeo za slobodom, a Borhes za rekom i prolaznošću, tako Ljosa traži odgonetku.

“Šta je to Peru?”

Kažu da je glavni problem te zemlje što ne veruje sama sebi, što se svaki Peruanac duboko preispituje svakog dana, pogleda se u ogledalo i nije siguran da li mu se sviđa to što mu se kiselo smeška s druge strane.

Vidi se to i po izborima i na izborima: svaki novi predsednik – a i Ljosa je jednim hteo postati, i nije mu se dalo, pa se okanio rabote i nastavio da piše i da traži Peru u sebi i drugima – dolazio bi s velikim nadanjima, sa čistim papirima, sa obećanjima da će kolevka civilizacije opet biti civilizovana, za početak, i sve bi se završavalo u optužbama, u korupciji, u lisicima, u slomljenim nadama.

Bilo je tako lako i ovog leta ponovo biti Peruanac, pa dići ruke od sebe i ugušiti se u samožalopojkama, reći da Peru nije savladao mrskog rivala Čile sedamdeset godina – oni nisu protivnici samo na terenu, neprijateljstvo je tinjalo duže od veka i svako bi svakome tu nešto vratio za neke grehe iz prošlosti, i ponovo tražio davno izgubljene teritorije – i da nema tu šta da se nada, i pročitati Artura Vidala kako grmi da su Peruanci inferiorni, u svakom smislu, i predati se bez borbe, jer ionako čeka strašni, naloženi Brazil u finalu.

Ali to više nije Peru koji samo sanja, to je Peru koji se uštine i polako shvata da je sve došlo na naplatu, da im se pomalo sviđa onaj s druge strane ogledala.

Ekipa Rikarda Gareke savladala je u polufinalu Kopa Amerike Čile, sastav čiji je ego trenutno neuporedivo veći od snage tog tima na izdisaju; uništili su ih sa 3:0, zapravo, kontrolisali i njih i sebe, i igru i emocije, poslali “zlatnu generaciju” u prošlost.

Takvu je igru Peru igrao samo na crno-belim snimcima, onim iz sedamdesetih godina, još nisu bili popularni kolor-televizori kada su osvojili takmičenje drugi i potonji put, kada su se plasirali i na Svetsko prvenstvo 1982, a onda postili, i postili, sve dok jedan Argentinac nije došao da im udeli veru, da im vrati ono što im je oteo.

Gareka je bivši Maradonin ortak, postigao je, nenadmašna je to priča, gol kojim je Peru ostao bez Mundijala 1986. i koji je označio kraj Kubiljasove ekipe i početak traganja za izgubljenim vremenom.

Tog dana nataložen je na mentalitetski balast još jedan sloj priče o nepravdi i uroti; Peruanci će sve do dana današnjeg govoriti da su pokradeni, da je ceo svet protiv njih, da će se uvek doneti neka odluka koja će ići na njihovu štetu.

I to je Peru.

A onda je opet bio tu, tri decenije kasnije, taj mršavi dželat naučiće ih nanovo da se smeju.

Pod Rikardom Garekom, učenikom Bijelse, Menotija i Pelegrinija, Peru će se posle 36 punih godina plasirati na Svetsko prvenstvo, i biće i danas onih koji će se sećati njihovog nastupa i njihovog nesrećnog ispadanja mnogo više od nekih mnogo izvikanijih utakmica.

Peru je mogao ponovo da bude Peru, iz najpesimističnijih kolumni Marija Vargasa Ljose i jeremijada koje se uče umesto pesmica u školama; umesto toga, Gareku su zamolili da ostane, videvši kod njegovih pulena hrabrost, ponos, zajedništvo i strast, a to, verujte nekom iz Srbije, to vredi više od osmine finala Svetskog prvenstva.

Kako je lepo bilo videti slavlje peruanskih igrača na klupi nakon svakog gola protiv Čilea, nakon svakog penala protiv Urugvaja.

Lišeni sujeta i surevnjivosti, svesni toga da kroz njih diše tričavih tridesetak miliona ljudi, željni da strgnu sa sebe sve frustracije i sve poraze iz proteklih nekoliko decenija, pojeli su rivale, zaustavili moguću renesansu ranjenog Aleksisa Sančeza, ućutkali i Vidala i Vargasa, a sa ostalima je već bilo lakše.

Lane je, posle 36 godina, Peru došao do Mundijala; sada je, posle 44 godine, u finalu Kopa Amerike. Tada su slavili, 1975. je jedini gol u finalu postigao Ugo Sotil, kažu da je prethodno, bez dozvole svog kluba Barselone pobegao iz Katalonije da bi došao u Venecuelu na takmičenje; ovo bi bilo još veće, makar zbog svega što se događalo na turniru.

Preživeo je mršavko na klupi Rusiju, preživeo je i 0:5 u grupi protiv domaćina; ako u nedelju kasno uveče po našem vremenu bude ono što biti ne može – ili, znajući kako je to kad je Brazil u svom domu, znajući šta može da se desi u finalima na “Marakani”, upravo ono što biti mora – moći će i Gareka da se smeje da je sve to bio deo velikog plana, da su zamazali oči i zavarali tragove, u maniru najvećih ratnika drevnih Inka.

Gareka je uradio, i to za manje vremena, ono što je njegov veliki rival i svačiji učitelj, nenadmašni Oskar Tabarez, učinio u selekciji Urugvaja, baš onoj koju će, na sreću, lukavstvo i taj timski duh, Peru savladati u četvrtfinalu.

Podario im je identitet, nametnuo sistem i ideju, Peru više nije – ni kad gubi 5:0, ponavljamo – neartikulisani južnoamerički sastav, već tim koji tera loptu i koji igra fudbal, uvek samo fudbal, bez garnirunga, bez foliranja, bez prljavih igrica.

(Zato je bilo prikladno, mada je Urugvajce zabolelo, što je Peru spasao VAR, i što je potom baš Suarez promašio odlučujući penal)

A onda slovo o kapitenu. Nema više Pizara, konkistadora, sada je tu Hose Paolo Gerero, drugi ratnik, predator iz amazonske prašume, u poslednjoj šansi da postane i formalno legenda, da bude odgovor na pitanje “Šta je to Peru”.

Igrao je nekoliko sezona baš na Marakani, onda kada je otišao iz Nemačke, shvativši da neće biti novi Gerd Miler, u šta su nade polagali i čuveni špic i Uli Henes; i dalje je u Brazilu i umeće da ujede, onako kako je uvek mogao, samo ako mu se dozvoli jedna i po prilika.

Zna brazilski selektor Tite mnogo o njemu, vodio ga je u Korintijansu, ali to što ste svesni odakle vam preti opasnost ne znači da je možete izbeći; bilo da ste na vetrometini vanšablonskog napadača sa strahom od letenja (racionalnim, jer mu je u jednoj avionskoj nesreći poginuo ujak), prekratkim fitiljom i istančanim ukusom za beli prah, ili u bazenu punom ajkula, svejedno.

Šta je to fudbal, pitali bismo Ljosu, i počeo bi da nabraja sva 23 igrača selekcije sa tom čuvenom štraftom što ide od slepog creva i završava se negde oko srca. Svih 23 koji nastupaju na ovom Kopa Amerika, koji su došli do finala sa Brazilom.

“Galjeze, Abram Kordo, Santamarija, Arauho, Trauko...” i tako dalje, sve neka imena koja nama evrocentricima ne znače mnogo, a tričavih trideset miliona ljudi se u njih kune.

A šta je Peru, pitaćemo nobelovca i velikog ljubitelja fudbala, znate li to danas, posle svega?

Dosad nisam imao pojma, rekao bi, ceo život pokušavam to da saznam. Ali budite u nedelju na Marakani, i mislim da ćete videti.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters