PRELAZZI: Gundoganove lekcije

Bilo je osvežavajuće čuti takvu vest; osvežavajuće i pomalo tužno. Svake druge godine, u svakom drugom (fudbalskom) svetu, bio bi to događaj o kojem bi se pričalo danima, čak i ako niste direktno "zainteresovana strana".

Da kapiten prvaka Evrope, kojeg uz to njegov trener želi da zadrži, pređe u jedan veliki klub – da i on oseti, posle toliko godina, kako je to, dodao bi neko ko se (malo) šali – u kojem će igrati za jednog drugog velikog igrača i podučavati neke od najblistavijih talenata ove igre, pa može li biti šta zanimljivije, šta jače?

A evo, tako neko vreme došlo, da Ilkaj Gundogan, čovek koji je doneo Mančester Sitiju sve ovogodišnje pehare - možda su neki drugi bili izvršioci zadataka, ali ih je on osmislio, nacrtao i obezbedio, čak i više od izvikanog Kevina de Brujnea ili previše raspoloženog Erlinga Halanda - pređe u Barselonu, i da to bude najbolja priča poznog juna i ranog prelaznog roka više zbog nečega što se nije desilo nego zbog onoga što jeste.

Jasno je na šta ciljamo: jedna je tema, ona najmanje fudbalska, obuzela sve, pa smo počeli da igrače koji i dalje nalaze smisao u takmičenju, u velikim klubovima, u grbovima koji su nam zaista poznati, i u svetlima Lige šampiona, da doživljavamo kao neke junake, heroje, hajduke, odmetnike od dukata koji ih čekaju na vrelom istoku.

Ono što je do pre metar dana bilo normalno, da jedan top fudbaler želi da igra u vrhunskom ili makar velikom timu, pred punim stadionima muškaraca (i žena!), za trofeje koji nešto znače, koji se pamte, koji se sanjaju, zbog kojih prigrliš prve kopačke – ili ćete nam reći da je neki tamo mali Kalidu, sin senegalskih roditelja iz imigrantskog francuskog mesta, vazda gladan, na zidove lepio postere Abdalaha Al-Džamana ili Navafa Al-Temjata, vedeta rijadskog Al-Hilala iz devedesetih godina prošlog veka? – sada je Vest, drugačija od ostalih na tržištu.

Lepa i potresna, u isto vreme.

Okej, ko imalo poznaje Ilkaja Gundogana – Silky Ilkay, uz ponosni i tek pomalo melanholični osmeh bi dodali navijači Mančester Sitija – toga verovatno nije iznenadilo što Nemac ni za trenutak nije pomislio da bi mogao da ode trbuhom za milionima, poput ljudi koji su čak i mlađi od njega, a spremni su da svoju karijeru ukinu ili makar odlože.

Ima dosta glasina, jer glasine prate pare i obrnuto, o nekim (ne)voljnim naslednicima Ronalda, Kulibalija i Kantea; među njima je, recimo, i Bobi Firmino, i nekima od nas bi taj potez baš teško pao. Da Bobi ide da uveseljava Saudijce i čini im čapras-divan, zar to nije baš davljenje radosti fudbala u kolevci?

Ili da to učini Bernardo Silva, još mlađi, potentniji i bezobrazniji?

Njih dvojica možda i zglajznu, ali ne bi to nikada bio Gundoganov fah, ne bi taj ni mogao da se pretvara da uživa na pustinjskom suncu, osećao bi se kao prevarant kada bi ga jednom mesečno SMS obavestio da je calnula ta kinta od koje se poštenom svetu zavrti u glavi.

Čovek njegovog stava, njegovog mentaliteta, pre svega pobedničkog, a onda takmičarskog, ne bi mogao da podnese ništa slično.

Zato Barselona.

Dobro, i zbog Ćavija i zbog lepog života kojeg se sigurno uželeo – ni Gelzenkirhen ni Dortmund ni Mančester nisu baš mesta u kojima vas miluju prolećni zraci i u decembru – i zato što je uradio ono što je bilo do njega.

Ispostavio Gvardioli, koji mu je omogućio da pod starije dane postane igrač svetske klase ali sa kojim nikada nije imao mnogo više od sjajnog profesionalnog odnosa, dugo čekani ušati trofej, pa sada na miru može da mahne onim navijačima što pevaju "Blue Moon".

Kao Kompani ili Aguero pre njega, Ilkaj Gundogan odlazi iz Sitija sa štitom i krunom, i ako ste navijač tog kluba, možete samo da ga pitate za tačne mere, za onaj spomenik koji će mu verovatno izliti.

Pokazaće se da li je Pepov "rebilding" došao u pravom trenutku, jer sada kada su se mnogi zasitili i kada se očekuje spontani pad forme i motivacije idealno je promeniti krv, a nije kao da na Etihadu manjka sredstava da se to učini; ali mnogi strepe da će gubljenje vezivnog tkiva šampionske generacije Sitija uticati na narednu sezonu, makar dok se pojačanja ne uklope.

Nešto slično su prošli posle odlaska prvog talismana, Kompanija, kada se dugo lutalo pre Rubena Dijaša; i posle penzionisanja drugog, Kuna, što će srediti tek onaj norveški kiborg.

S te strane, mogao bi tvrdičluk – nesporazum je, kanda, bio u dužini trajanja ugovora, jer je Ilkaj s pravom smatrao da njegove godine ne treba da budu ograničavajući faktor; uostalom, pogledajte Luku Modrića i zašto Gundogan ne bi mogao još najmanje tri-četiri godine da bude na vrhunskom nivou – da se obije o glavu evropskim prvacima.

Ali to ne treba da nas zanima, jer je sem ovog formalnog dara, spasavanja rane faze prelaznog roka, kako se onaj "lajv" na sajtu Mozzart Sporta ne bi udavio u arapskim tvitovima, tu još jedan, onaj značajniji, fudbalski.

Kako će već za dva meseca izgledati triling Pedri – Gavi – Gundogan i šta će Andalužanin i momak sa Kanarskih ostrva sve moći da nauče i preuzmu od čoveka koji bi mogao skoro otac da im bude, to će biti baš vredno gledanja. I bitno: mnogo zanimljivije od svih sapunica što katalonski klub ume da servira onima koji ga vole i onima koji ga mrze.

Znaju njih dvojica već sada mnogo fudbala, ali mirnoća, inteligencija i prostori koji se niotkuda otkrivaju uče se samo od najboljih majstora; onih koji znaju da se najlepši fudbal prvo igra u umu, pa tek onda sprovede u delo, onih koji preuzmu sve na sebe kada drugima ulazi voda u uši.

Gundogan često nije bio najbolji na terenu – a ono, često i jeste – ali je predstavljao, rečnikom košarkaških komentatora, "klač" igrača; i njegova navika da pobeđuje biće na još jednom ispitu, a on će imati još jedan veliki cilj.

Onaj mali, nehotični, da nas ubedi da ipak nisu svi oni "takvi", već je postigao.