PRELAZZI: Istanbul - Atina, preko Madrida

Dok se ova lopta bude okretala oko one malo veće lopte, ta dva meča biće prva asocijacija na ova dva tima.

Jedni će pričati o Bosforu i pevati “We won it five times” (makar je toliko tada bilo...), drugi će misliti na Grčku i tetovirati na kožu ili u dušu ono “Dopo Istanbul c'è sempre Atene”, mada bi veličina dva kluba diktirala da možda treba da bude obrnuto.

Veliki si onoliko koliko umeš da nosiš svoje poraze, da ih ponosno pokazuješ i da na njima učiš, ili samo da patiš, godinama, da ti se te noći vraćaju u misli i kada si srećan i kada si u teškoj depresiji. Jer i jedan i drugi krah su impozantni i po onome što se tada dogodilo, kao i po onome što će uslediti.

Istanbul i Atina, dva finala u kojima su se sreli Liverpul i Milan, a kojima se moramo vratiti na dan odlučujućeg – dobro, kako za koga – duela u šestom kolu Lige šampiona, bili su i početak i kraj, i početak kraja i kraj početka, ujedno i verovatno najveća utakmica u svim finalima i osveta koja je servirana u pravom trenutku.

I opet će neko zakerati, i opet će se neko nervirati: a što se moramo vratiti, a što ne pišete o nečemu drugom, kakve veze, reći će taj, imaju današnji Liverpul i Milan sa ondašnjim Liverpulom i Milanom, zar nije dovoljan podatak da je u toj grupi sa tri bivša evropska prvaka i sa jednim višestrukim zamalo-evropskim-prvakom i dalje skoro sve otvoreno, ili podatak da će ovo biti, ako su nas slagali, neka i mi lažemo, prvi put da Jirgen Klop vodi neku svoju ekipu u zvaničnoj utakmici na San Siru, zar to nije dovoljan kuriozitet, manite nas praznih priča o nečemu tamo što je bilo i nikad više biti neće?

A mora li da se troši mastilo, pardon tastatura, na dokazivanje takvima da ne postoji nijedan klub koji sebe smatra velikim a da može da pomisli da to večeras, ili u kojoj god sezoni, igraju samo registrovani igrači?

Legendarna generacija Rosonera (©Reuters)

Ne, tu je i sve ono što se desilo i sve ono što se moglo desiti, sve promašene prilike i svaki Ševčenkov zicer ili Hamanova herojstva ili Pipova hladnokrvnost; možete promeniti vlasnika, možete preimenovati firmu, možete – u slučaju Liverpula s početka prethodne decenije ili Milana iz njene druge polovine – popuniti “roster” igračima koji ne bi mogli da privire ni u Istanbul ni u Atinu, svejedno, to će ostati velikan i večeras će zagrabiti u taj bazen sećanja.

Samo, šta će iz njega izvući?

Priču o Istanbulu znaju svi, i nećemo je ponavljati, ali zbog onoga što se sa oba kluba desilo kasnije, zbog onoga što ih je dovelo ovde gde jesu, važno je napraviti kroki bekgraunda: Liverpul je tada bio slab tim koji je tu i stigao na krilima navijača i čudesnih preokreta, a Milan je imao svoju poslednju veliku generaciju.

21.00: (2,10) Milan (3,50) Liverpul (3,80)

U Atini, Liverpul je bio sastav u usponu, onaj od kojeg se očekivalo da napokon osvoji mitsku titulu u Premijer ligi, a Milan je do finala stigao samo zato što je Milan, na sve dobre i loše načine.

Bila je to sezona posle “Kalčopolija”, sezona koja će početi sa koreografijom na kojoj će pisati “UEFA mafiosi” i možda se već tada znalo da će Karlo Ančeloti pustiti krv još jedan poslednji put, pre nego što rosoneri budu prognani u bezdan, u ništavilo, odakle će se vraćati teškom mukom i na počesto bizarne i neočekivane načine.

Istanbul je dao Liverpulu snagu da se uzdigne iz pepela i kada su ga zajahali kauboji što su ga obadali kao mrtvu mazgu, i moć da uvali četiri komada Barseloni bez najboljih igrača; možda nije nimalo važno za najširi plan, ali bez Istanbula ne bi bilo ni lude glave Divoka Origija i ovog poslednjeg gola Vulverhemptonu.

Liverpul Rafe Beniteza i Stivena Džerarda (©Reuters)

Zbog Atine, i one vere da posle najgore oluje mora da dođe sunce, makar ga doneli Balkanac iz Švedske i, u poslednje vreme, manuelni radnik iz Brazila na pozajmici iz Krotonea (hajde, da nam je to neko rekao 2007?), Milan je uspeo da pobedi u Madridu, da vrati milo za drago Simeoneu i da ga gurne ka ponoru za koji, ruku na srce, navija pola fudbalske Evrope.

Ah, kad smo kod Madrida...

Taj je grad još nešto što veže dva giganta evropskog fudbala: u Madridu je Liverpul 2019. vaskrsnuo jer da nije bilo tog Madrida, da je Klop tada još jednom stradao, da je potvrdio ono što su mu sve glasnije govorili – luzer! gubitnik! prevarant! – ne bi se desila ni ona naredna sezona u kojoj je njegov klub bio nepobediv i srušio prvo mentalne barijere pa onda tužne tradicije.

U Madridu je, tek tada, tek pre dve nedelje, posle mnogo sitnih istanbula u prethodnih 14 leta, Milan ponovo pokazao zašto je veliki, iz Madrida su se vratili kao Scipion Afrikanac iz Hispanije, jer nazdravlje trka sa Skudetom, Milan se uvek merio po Evropi, kao što se Evropa merila po Milanu.

A to nas dovodi do poente i pitanja na koje ćemo odgovor saznati večeras, ili u maju, ili možda tek dogodine, ili ko zna kad: ako posle Istanbula uvek dođe Atina, šta dolazi posle Madrida?

I šta bismo voleli da dođe, onako intimno i objektivno, na ovom novom sastanku sa sudbinom dva makar kontinentalno najveća engleska i italijanska kluba?

Jirži Dudek brani penal Andreju Ševčenku u Istanbulu (©Reuters)

Preveliki je Jirgen Klop takmičar da bi ga iko optužio da kalkuliše, ali ako postoji jedna utakmica – ne računajući, valjda, Liga kup – u kojoj bi mu i navijači oprostili da izvede drugi tim i pred ovakav decembar malo pusti vedete da danu dušom, onda je to ova.

Malo, da se ne lažemo, zbog Čola i onog rukovanja koje to nije bilo, i toga što Atletiko predstavlja, ne samo u životu pristalica Liverpula, pa bi jako voleli da Simeone i njegovi frustrirajući momci Evropu na proleće gledaju u kućnim papučama.

Dakle, zbog Madrida pre svega, ali i zbog Istanbula i Atine.

Neka, ako ništa drugo, ovaj Milan nešto duguje ovom Liverpulu, pa onda, za godinu-dve, kad bude neki novi Istanbul ili nova Atina, da se izravnaju računi.

Jer oni odozgo, koji brinu o tome da se kotrlja ova mala lopta po ovoj nešto većoj lopti, znaće to da saberu (možda će znati da nameste i da u Portu večeras u isto vreme bude onaj poželjni nerešeni rezultat?) i da na to, kad bude došlo vreme – a vreme će morati da dođe, jer to je Milan, i to je Liverpul – podsete.

Za neke nove pesme, neke nove pokliče, neke nove tetovaže po telu i duši.