PRELAZZI: Ko još uživa u šampionskoj trci?

Možda ste navijač Milana koji će u nedelju po podne, tek što je prvomajska trpeza smazana, a prvo pivo potrčalo da pripomogne u varenju, veselo sesti ispred TV ekrana i radovati se okršaju sa Fjorentinom.  

Još samo četiri kola, a toliko ste to dugo čekali; kada ste počeli da volite rosonere, činilo vam se samo treba ispružiti ruku pa sreću ubrati, eto toliko je bilo trijumfa svuda oko vas... Nema veze, evo finiša u koji treba uroniti, ima li šta lepše od Kalča kad je zanimljiv, kad njime ne dominiraju, na ovaj ili onaj način, oni meštri iz Torina?

(Ili ste zakleti “interista”, koji bi imao štošta da kaže i Inzagiju i napadačima, ali ne odustaje i veruje?)

Možda ste navijač Liverpula koji će u subotnjem matineu na severu Engleske, kod Njukasla koji više nije redovna i lagana mušterija, i dalje gajiti nadu da će se Pep Gvardiola saplesti, i moći da uživa u igri momaka Jirgena Klopa, sada sa novim ugovorom.

Nije gotovo dok debela Vila ne zapeva, govorićete sebi, i vama će, tom nepopravljivom optimisti, ovo proleće već biti divno, kako god da se okonča.

A možda više i iskrenije, kao što je valjda (bio) red, pratite domaći fudbal, pa će vam sva energija i sve misli biti usmerene u nedelju ka Novom Sadu ili Kruševcu: odavno trka nije bila zanimljivija i neizvesnija – izvesne su samo međusobne optužbe i prepucavanja, ali na to smo kanda navikli? – i zar nije to nešto što pravi ljubitelj fudbala ume da ceni?

Svejedno, ako ste išta od ovoga, potapšite sebe po ramenu, obrnite još jednu turu (makar iz frižidera), znajte da ste srećnik.

Zapravo, ne morate dalje od ovoga pasusa, vi ste čovek kojim zavidimo, i nema potrebe da svoj ugodni dan trošite na neke patetične žalopojke.ž

Al' ako ste i dalje tu, onda se razumemo: ima nekih – ima nas, dobro – kojima nema ničega strašnijeg od borbe na život i smrt za titulu.

Kojima se stomak veže u čvor kada pomisle na naredni vikend. Koji napamet, još tamo od januara, znaju svaku potencijalnu minu, svaki termin, svaku nedoumicu trenera, svaku povredu svojih i rivalskih igrača. Ma šta povredu, pratimo i kad ih iznervira žena, kada im se naljuti ljubavnica, ili im dete dobije boginje...

Kojima je sve ovo, dok traje, teška patnja, a nikakva radost; nego, znači li to onda da posle nije jednako dobro kao kada ste (sa)učesnik?

(Ne znači.)

Koji su postali razdraženi, nemirni, sujeverni, kojima je fudbal, sa svim svojim preokretima, sa svim svojim neizvesnostima, sa svim svojim iznenađenjima, postao nepodnošljiv.

Koji ne veruju jer veruju, i obrnuto. A ne zna se šta je gore, zapravo.

Koji, na početku i na kraju svega, uopšte ne mogu da budu – ni virtuelno, a kamoli uživo – u Milanu, Njukaslu, Novom Sadu ili Kruševcu.

Evo, recimo, jednog bizarnog (ili ne toliko bizarnog?) priznanja iz prve ruke: znate onu utakmicu o kojoj svi i danas pričaju, onu rapsodiju fudbala na Etihadu, kada je Liverpul odoleo Sitiju, dva puta se vraćajući sa konopaca, pa još zamalo ukrao sva tri dragocena boda?

(©Reuters)

E, od te i takve utakmice nisam video niti jedan minut: nazovite to tremom, ili anksioznošću, ili bajalicom, ma šta god da je, moj doprinos tom duelu bio je manijakalno refrešovanje rezultata i buljenje u kvote uživo, ne bi li se možda tako primetio neki trend i predvideo ishod.

I znate – nismo sami. Nedavno je i visokoštovani “Athletic” napravio malu anketu sa poznatim i “običnim” navijačima klubova koji se bore za različite naslove u svim rangovima takmičenja na Ostrvu, i mnogi među njima prosuli su žuč i safru umesto lepih reči o formi svog voljenog tima i svim pobedama koji su ih doveli na lakat-krivinu od raja.

“Baš mi vas je žao”, reći će posprdno većina ostalih poklonika fudbala: pa zar nisu svi koji vole Milan patili deset, ne, jedanaest dugih godina, još od onda sa Ibrom i Robinjom, i odakle im samo, drznicima, pravo da se sada nešto premišljaju i tresu? Ako se dva ili tri tima bore za titulu, to znači da onih preostalih 16 već jedva čekaju da se sezona okonča, i teško je probuditi saosećanje sa onima koji su nadomak sreće.

Upravo je ta blizina – “a tako daleko”, lepo dodaje naš narod; pa još ono: “pazi šta želiš, možda ti se i ostvari”; a i ona pesnikinja lepo nas učila, još u osnovnoj školi, o sreći koja je lepa samo dok se čeka – nepodnošljiva: lakše je trunuti i smrdeti u blaženoj sredini, poznatoj i kao mediokritetstvo, lakše je kada se naviknete na ništavilo, pa odatle maštate o danima i prolećima kada će vaš tim opet da se bori za nešto veliko.

To je ono u navijaču Mančester Junajteda što ga nagoni da teže podnese jedan Aguerov gol nego ovu agoniju kojoj ni talentovani Holanđanin neće tako lako do'akati.

Jer kada ti pobede dođu toliko prirodne, svaki je poraz patnja za sebe.

I ponekad ti se čini, posebno kad tvoj klub ima malenu prednost na tabeli, tu, bod ili dva, i kada je svaki troskok, ma svaki gol bitan, i kad počneš da se treseš i kod nula-nula i kod dva-nula, ponekad ti se čini da ne bi izdržao tu tugu, da ti promakne pehar sad kroz prste, da se pretvori u prah i pepeo baš kad možeš skoro da ga namirišeš.

Zato ne možeš da gledaš, subotom po podne ili nedeljom uveče, zato vikendom tražiš neke druge zanimacije i praviš se da ti se baš sviđa priroda; a onda pogleduješ krišom, udarajući “refresh” na telefonu dok te ne zaboli palac, ili ti daljinski upravljač kao slučajno skrene u Milano, Bolonju, Njukasl, Mančester, Novi Sad il' Kruševac; i znojiš se, i obećavaš sebi, lažeš sebe, tako lako: neka uzmu još samo ovo, samo ove godine, a posle neću, kunem se, neću nikad više da se nerviram.