PRELAZZI: Kome je do poštenja...

A ne bi ti bilo pravo, sigurno.

Da saznaš da nisi upisao fakultet koji si želeo jer si ostao ispod crte, samo zato što je onaj prvi dobio spremna sva pitanja na prijemnom ispitu. Imao je i puškice, i dogovor sa profesorom, i lepo si ga video, ali mu nisi mogao ništa.

Da čuješ da je umesto tebe posao dobio neko preko debele veze, i sad ti se smeje iz službenog automobila sa zatamnjenim staklima dok mu sipaš gorivo ili prodaješ žvake.

Ne bi ti bilo pravo, pomislio bi da nije fer, to da neki kroz život mogu "na mufte", dok se drugi zlopate.

Onda bi jednog dana sve izašlo na videlo, sve te poruke, sve te transakcije, crno na belo, sve javne tajne, sve ono o čemu se pričalo, a ti bi se okrenuo oko sebe i – šta?

Jasno je gde smo krenuli sa ovim izmišljenim – ili ne baš toliko izmišljenim? – primerima, jasno je šta nam je dalo šlagvort: četvorogodišnja istraga koju je vodila Premijer liga i koja je ustanovila da je Mančester siti, višestruki šampion Engleske i jedan od najbogatijih klubova sveta, duže od deceniju kršio finansijski fer-plej, frizirao knjige i ispod žita davao novac menadžerima, prelivajući iz bogatog u široko...

Više od stotinu prekršaja pobrojala je liga (neki bi sad cinično primetili da je to više nego što Siti ima navijača; cinizam je, uostalom, jedino što je mnogima preostalo) i oni se gotovo u zenicu gađaju sa papirima koje je portugalski "zviždač" Rui Pinto obelodanio posredstvom nemačkog Špigela još pre pola decenije.

Svi su sve znali, dakle, još tada, samo što je neko odlučio da sada napokon podvuče crtu.

Svi su sve znali, i da li je to opravdanje ili optužba?

Svi su sve znali, i ko će sada to da plati? A ko da vrati?

Niko, naravno, bila bi prva reakcija na povike da bi Mančester siti trebalo izbaciti iz lige, oduzeti im bodove za svaku sezonu u kojoj su kršili pravila koja su sami potpisali – ma kakva da su ta pravila i ma koliko licemerna bila – i tako ih zanavek obeščastiti.

Kao što niko nije odgovarao kada je "prljava šestorka" pokušala da u jeku postpandemijske depresije napravi svoju Superligu; dobili su po packu i jedno "Nemojte više".

"Stvarno nećemo", uzvratili su dok su iza leđa pokazivali šipak.

Stvari su ovde unekoliko drugačije: ceo proces vodi Premijer liga, koja na primeru Sitija želi da pokaže i ozbiljnost i moć, pa će neke kazne sigurno biti.

Samo – kakve?

Kultni pogodak Serhija Aguera (©Reuters)

Krenuli su odmah navijači, pre svega Mančester junajteda i Liverpula, klubova koji su najviše oštećeni i koji bi samim tim najviše profitirali – mada daleko od toga da maslac na njihovim glavama nije užegao! – da traže otete titule. Sve su, pomalo iz zafrkancije, ali sigurno i ne, pojačali neki bivši igrači poput Lukasa Leive ("Jesam li ja sad šampion Premijer lige?", tvitovao je iz Brazila, gde je do pre neki dan čekao penziju, a sada čeka titulu).

Eh, kad bi to tako moglo, da neko pritisne veliki "undo", pa da onom majčinom sinu s početka pocepa diplomu, a tebi da vrati život koji nisi živeo i uspehe koje nisi imao zbog njega.

Ne biva, i ne bi bilo pošteno. Kome je do poštenja, neka ide u crkvu, ne na stadion.

I neka se još zamajava pričama da je fudbal popularan i najveći zato što smo u njemu svi jednaki, zato što ista pravila važe za sve: od utakmice iza škole na kojoj džemperi izigravaju stative, pa do finala Lige šampiona ili Svetskog prvenstva.

Ne važe, ali je teren i dalje bitan. Čak i ako je za neke strm, a za neke široka poljana ofarbana zlatnim vlatima.

Čak i kada bi Premijer liga izrekla najstrože moguće sankcije; čak i kada bi "engleski Kalčopoli" doveo stvari do kraja kako, pogledajmo Italiju, Juventus ne bi opet postao onaj isti Juventus; čak i kada bi u scenariju koji mnogi priželjkuju administrativnom odlukom Mančester siti ostao bez titula, on ne bi stvarno ostao bez njih.

Da se ne lažemo, niko nikada ne bi mogao – niti bi smeo! – da izbriše onaj Džekov, Aguerov gol protiv Kvins Park Rendžersa, onaj primalni urlik, strast, onu patnju navijača Junajteda koji su odbrojavali sekunde pre toga, nadajući se da njihovo vreme još nije prošlo.

Ni ono preticanje Liverpula 2014, iako bi Skauzeri verovatno za inat napravili paradu kada bi im bila dodeljena ta titula. Nije se Džerard poklizao zato što su nekome dlanovi bili podmazani, ni zato što je Manuel Pelegrini dobio novac koji je ispario iz knjiga i zaveden kao sponzorstvo...

Stiven Džerard posle čuvenog gola Dembe Baa (©Reuters)

Ni onih par savršenih sezona Pepa Gvardiole, koji je došao kada je sistem već bio toliko uhodan da se o njemu nije ni pričalo i da se lako mogao sakriti.

(Premda bi bilo zaista zanimljivo videti i njegovu reakciju: više puta je Katalonac pričao kako ga je vrhuška kluba uveravala da nikada nisu činili ništa loše, i da bi svako drugo saznanje dramatično promenilo način na koji on vidi ceo Siti i sve što su skupa uradili. Teško da će ga odgovor sa Etihada od cipcelih 79 reči zadovoljiti.)

A možda je samo to dovoljna kazna?

Valjda i dalje fudbalski navijači, ako iko – pričamo o pravim navijačima, ne o onima što provode dane svađajući se po internetima ili su zaslepljeni toliko da je vide balvan u grbu svog voljenog tima – znaju šta znači čist obraz, šta čiste ruke, šta čista savest.

I znaju da to minus bodovi i milionske kazne ne mogu da plate ni da vrate: to što će se pričati, godinama i decenijama, o svim tim titulama i uspesima uz jedno "ali" i jedan uzdah i jedno "bilo je to drugo vreme".