PRELAZZI: Leto našeg nezadovoljstva

A onda je isti taj klub poželeo da dovede Aleksandera Isaka, koji im je oteo trofej Karabao kupa proletos, a kojem je Njukasl navodno obećao da će ga pustiti na kraju ove sezone "u slučaju dobre ponude", i onda Isak nije ceo avgust igrao nigde, i onda su njegovi (ne)suđeni budući saigrači, ni krivi ni dužni, otišli na Sent Džejms park kao prasići u Teheranu, na narajcanog Žoelintona i Bruna Gimaraeša i pred napaljene tribine...

Tako je, valjda, moralo biti.

To što se sve završilo uz jedan crveni karton, uz dve povrede (nijedna kod gostiju) i sa golom koji u 100. minutu postiže dete što prima 1.000 puta manje novca od Isaka, to je samo dokaz koliko fudbalski bogovi vole da se šale.

To što se sve dešava Njukaslu, klubu koji je u vlasništvu države Saudijske Arabije te makar na papiru ima neograničena sredstva (samo što neće, a pre svega ne sme da ih troši), to je dokaz da isti ti bogovi ponekad vole da naprave žurku na kojoj se polivaju pivom i ambrozijom, pa mi mislimo da je to letnji pljusak.

A nije Isak jedini: i mnogi drugi fudbaleri durili su se, brisali pomen na svoj sadašnji klub na društvenim mrežama i zacrnjivali svoju profilnu sliku (to je vrhunac pasivne agresije kod novih generacija, to i kad te ostave na "seen" ili ti pošalju palac?), kao što je to uradio Joan Visa koji je, eto, hteo baš u Njukasl.

Bilo je toga i u drugim sportovima, pa je Majka Parsons, verovatno najbolji defanzivac u NFL-u, štrajkovao sve dok ga Džeri Džons u četvrtak uveče nije poslao u Grin Bej da se smrzava...

Nego, da se vratimo malo Stajnbeku, ako ne i Šekspiru: "Zima našeg nezadovoljstva" govori o posrnulom članu bivše američke aristrokratije koji ne može da se snađe u novom svetu, svetu gde njegovo prezime više ne znači toliko, a koji i dalje žudi za slavom, za novcem.

Itan Holi stoga odlučuje da bude sebičan, jer u redu je da si sebičan ako su svi oko tebe sebični; odatle do toga da postaneš amoralan – jer su svi oko tebe amoralni – samo je jedan korak.

Ima li, dakle, morala u modernom fudbalu?

Oni tradicionalniji (stariji?) među nama će čitavu ovu fudbalsku situaciju posmatrati iz surovog ugla, sve sedeći na kauču i mešajući kapitalizam i komunizam: sine, potpisao si ugovor i šta se buniš, ćuti i igraj, je l' ti nije dosta 120.000 funti nedeljno – "One greedy bastard", pevali su mu navijači na prvom gostovanju protiv Aston Vile – nego bi i preko toga, ma sve bih ja to na Goli otok, da tucaš malo kamen pa da vidiš šta je težak život.

Samo, šta kad neće? Šta kad Šveđanin na severu Engleske, taman koliko i DR Kongoanac u Londonu, više ne želi da troši svoje skupocene noge i pluća na klub s kojim ima važeći ugovor, između ostalog i jer misli – a što ne bi? – da je onaj "džentlmenski", usmeni dogovor sa vrhuškom, makar ona bila i saudijske provinijencije, važniji od sitnih slova.

Pa makar bilo reč o čoveku koji ima samo jedan trofej u Engleskoj, i to onaj najmanje važan; čoveku koji je, podsetili su ljubitelji kiselog grožđa u crno-belim dresovima, od marta naovamo postigao ukupno dva gola iz igre.

Ali, hajde da ne bude da opet udaramo po navijačima, jer naša je stvar kako ćemo se osećati i koga ćemo nazivati pogrdnim imenima i šta nam možete; najviše je licemerja bilo od bivših igrača – Vejn Runi, u tebe gledamo, nisi li bio na korak od Mančester sitija – koji su se našli pozvani da pričaju o lojalnosti, zaboravljajući da su i oni bili isti takvi.

I evo, Liverpul će izgleda dočekati Isaka, i svi oni koji su za protekla dva meseca stekli stav o Isaku verovatno će navijati da dečko propadne kao žeton i otvoriti novu limenku piva kada promaši prvi zicer (što je posebna tema, koja zaslužuje da je posebno obradimo, to nestrpljenje, to navijanje protiv pojačanja); onda će Liverpul dočekati i Trenta, i to u prvom kolu Lige šampiona, i Enfild će mu zviždati iako "nije isto".

A što se tiče morala...