PRELAZZI: Li Čun So, u slavu Koreje

Ovih dana svi ih pominju kao pozitivan primer “sabijanja krive” ili kako već glase fraze koje smo morali da naučimo. Uostalom, zato se kod njih vraća fudbal, pa kakav je da je; kad malo zagrebete, ima i onih koji tvrde da se jednoj demokratskoj državi – a takvi jesu, posebno što im je tik iznad 38. paralele mali debeli brat – ne sme dozvoliti da tako gazi privatnost svojih građana, makar po cenu odbrane od pošasti.

Južna Koreja, naravno, nije samo to. Južna Koreja je i fenomen “K-pop”, gomila seksualizovanih žena i muškaraca sa sladunjavim, brzim pesmicama, i supkultura koja je iz njih nastala; dobro, i još jedan mali debeli brat, onaj što nas je naučio “Gangnam Style”, kad smo već kod pošasti...

Asocijacija na ovu zemlju može vam biti i bogata kinematografija, napokon ovenčana Oskarom za najbolji film, mada je i pre vrhunskog “Parazita” reditelja Bong Džun-Hoa bilo ostvarenja koja su za vrat, rame i mudru glavu bili iznad zapadnjačke konkurencije (da je samo i “Oldboy”, pa bi bilo dovoljno!).

Južna Koreja su i Olimpijske igre i brzi internet i Samsung i zaluđenost Starcraftom, ili beše Warcraftom, i filozofija koja je nepravedno zapostavljena u odnosu na neke druge u Aziji, i Hjong Min Son i njegov dug otadžbini...

Za mnoge koji se raduju fudbalu, ma čak i korejskom, oni će zauvek biti Svetsko prvenstvo 2002, Gus Hidink i epski mečevi sa Španijom i Italijom u kojima je izgledalo kao da sudije guraju domaćine preko svake mere... Ili nam se, zapravo, uopšte nije činilo?

No, za neke od nas, koji smo se tih godina posebno prepoznavali po podočnjacima i po prvim naznakama artritisa od grčevitog stezanja miša, jedan epizodista sa tog Mundijala (nikako epizodista u našim životima!) zanavek će ostati simbol Južne Koreje, njenog fudbala, pa čak i razlog da se, makar s vremena na vreme, zainteresujemo za K-League; nas, recimo, sjajni Totenhemov Son uopšte nije iznenadio, mi smo to već videli...

Mahom virtuelno, ali ga to ne čini ništa manje važnim?

Jer sve ovo nabrojano, sve ovo što Južnu Koreju čini posve zanimljivim, ako i skupim i čudnim mestom za život i preživljavanje virusa korona, sve bismo to menjali za trenutak kada se izmenja nekoliko redova na našem ekranu, pa onda zatrepće, i kao da obasja celu sobu, ma ceo grad, “Lee Chun-Soo scores!”.

Mi smo ga zvali Li Čun So, posle smo saznali da je on Čan Su Li ili kako je već pravilno, nikad nisi nasigurno sa kosookim majstorima gumene lopte iz zemlje jugozapadno od zemlje izlazećeg sunca, ali ostaće Li Čun So, i ostaće legend(ic)a o njemu.

O najboljem južnokorejskom fudbaleru koji nikada nije postao najbolji južnokorejski fudbaler.

A mogao je. Ili je mogao samo na našim, tada prilično malim monitorima?

Aha, lica nas koji smo predali dušu đavolu, a oči i mozak onom disku na kojem je pisalo „Championship Manager 01/02”, odavno su se ozarila: Li Čun So, mesto rođenja Inčon, sever Južne Koreje, bio je najslabije čuvana tajna i najslađe potrošen sitan novac u toj igri.

Početak svakog novog „sejva“ podrazumevao je, koga god da vodite, da ukucate nekoliko dragocenih slova i ponudite pare nečemu što se zvalo Korea University, za dovođenje tadašnjeg čuda od deteta.

A on pošten, pa hoće da dođe...

Imao je 19 godina, igrao je Forward Left/Centre i bio ubitačan i na krilu i kao polušpic i levi napadač, nije vam trebalo više od 500.000 funti, a isplatio bi se višestruko. Prvo golovima pa onda kada ga ambicija odvede dalje, dobrom zaradom za vaš mali, tada sve jači klub.

Takvo je vreme bilo, nije nam trebala samoizolacija i karantin ni bilo čiji apeli pa da sedimo kod kuće i ne radimo ništa mnogo; takvo je vreme bilo i da sam u životu proslavio više golova koje je postigao Li Čun So nego verovatno bilo koji drugi igrač bilo kog kluba koji mi se ikada dopadao.

Najlepše je tek sledilo: na tom notornom Svetskom prvenstvu, San Ču Li – eto, zar nije neprirodno? Da ga mi lepo i ubuduće zovemo onako kako smo navikli? – bio je džoker Gusa Hidinka, ušao je s klupe protiv Italije u osmini finala kada su domaćini gubili i onda opet protiv Španije u četvrtini, za šta je nagrađen čak i mestom u startnoj postavi u polufinalu s Nemcima, gde je Koreja napokon zaustavljena.

Mi neki smo znali, jeste bilo teško svrstati se na stranu tog fanatičnog tima posle svih sudijskih kerefeka, ali bilo je lepo napokon ga videti uživo, sve sa šatiranom kosom i imidžom nekog mnogo starijeg.

Tad nije bilo previše interneta, a u čuvenom „Menadžeru“ gotovo nikakvih fotografija, ne računajući one pokrivalice; Mundijal 2002. bio je naše upoznavanje sa omiljenim napadačem, kao prvi susret sa devojkom s kojom ste se samo dopisivali u srećno doba SMS-a...

Da se odmaknemo samo za trenutak od onoga što se nije dogodilo – ili se događalo u našoj mašti, ili u računarskoj simulaciji, da ne kažemo nekom fudbalskom Matriksu – i posvetimo onome što jeste.

Li Čun So imao je „napucane“ ocene na kompjuterskoj igri jer su mu uistinu predviđali, na prelazu dva veka, da će biti najbolji igrač Južne Koreje svih vremena, pa možda i najbolji igrač kojeg je Azija ikada dala.

To da sa dvadeset godina bude pozvan na najvažnije svetsko prvenstvo u istoriji loptanja na kontinentu, i da mu se pruži šansa u duelu za finale, to nije bilo iznenađenje, već odraz njegovog već etabliranog ugleda i pumpanja ega i medijske pažnje koje je započelo još dok je bio srednjoškolac.

Nije, zato, bilo nikakvo iznenađenje što je već tog leta miljenik nas posvećenika i neka vrsta projekta južnokorejskog fudbala – TVXQ, Čan-Vuk Park, Li Čun So kao trident širenja uticaja pop-kulture te zemlje? – stigao u Evropu, i činilo se da nije mogao bolje da odabere.

Onako brz i prodoran, pravo u lepršavu Primeru, a San Sebastijan, grad za koji kažu da je jedan od najlepših i najprijatnijih u Evropi, delovao je kao destinacija koja bi mogla da zatomi nostalgiju što često osećaju došljaci iz dalekih gradova.

Iz ovih ili onih razloga – kulturološki šok? Nesnađenost? Ili samo nedostatak kvaliteta? – u Sosijedadu mu nije uspelo, proveo je jednu sezonu na pozajmici u Numansiji, nije išlo ni tamo, vratio se u domovinu, bio već lider ekipe na narednom Mundijalu, osvojio titulu sa Ulsanom, pa ponovo okušao sreću na Zapadu, ovog puta u Fajenordu, i ponovo propao.

Već tada je su ga i među nama fanovima zamenili neki novi heroji, mlađi od njega, Li Čun So postao je tek još jedan igrač sa svojim dvanaesticama i trinaesticama, okej, zaigralo bi nekada srce jer smo se sećali svih tih golova koje nikada nismo videli; nije ni pedeset utakmica odigrao u Evropi i nikada nije postigao nijedan gol.

Pre koju godinu, kada je batalio karijeru (igrao je do 2015, mada već od 2008. nije bio reprezentativac, ostao je na 78 mečeva i deset pogodaka), pojavilo se i dosta tekstova koji su govorili o promašenim šansama – doslovno i preneseno – u životu najveće nade južnokorejskog fudbala, a našlo se tu, eto to nam je novo, i beleški o nekim kafanskim tučama, opijanjima, lažima i podmetanjima, nedisciplini na treninzima, šaketanjima sa saigračima i pomoćnim trenerima...

Izgleda da nije bio toliko fin kako se nama činio kada je dužio plavi dres Korea University?

Momak iz Inčona ostao bi još jedna od tih priča o neostvarenim ambicijama i još jedan negativni primer, samo što je on – zna li to, zaboga? – makar uspeo da ostvari neke od naših.

Pa šta ako su one bile osvajanje Kupa UEFA sa nekim timom iz Velsa, Poljske ili treće lige Italije?

Uostalom, to ga i dalje, a evo prošlo su skoro dve decenije, čini simbolom te zemlje makar kod nekih od nas; i ne može ta K-League, neka joj je nazdravlje i hvala joj što će malo oplemeniti ovaj maj i ugrejati nam vodu i tikete dok se makar ne vrati Bundesliga, ne može da bude toliko loša ni nezanimljiva ako je nekada, pre “Parazita” i pre Starcrafta (ili beše Warcraft?) i pre Sona dala jednog Li Čun Soa.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: AFP)