PRELAZZI: Mala šala među prijateljima

Neke šale su dobre samo zato što se ponavljaju. 

Evo primera sa televizije. Da je Ujka Albert samo jednom rekao ono “During the war”, niko ne bi ni primetio, ovako je postala jedna od najprepoznatljivijih i najvažnijih rečenica u najvoljenijoj seriji svih vremena. (Dobro, tu je i ona Trigerova “Ako bude devojčica, daće joj ime Sigurni, po Viver; a ako bude dečak, zvaće se Rodni, po Dejvu”.)

Svi najbolji sitkomi često će se poigravati sa repetitivnim forama: “Alo Alo” ima i “You stupid woman!” i “Gud mouning” i “Slušajte me vrlo pažljivo, ovo ću reći samo jednom”, a “Sajnfeld” ima Krejmera koji bezglavo uleće u stan i svaki put se publika zaceni od smeha. 

Moraš da se cerekaš iako znaš šta će se desiti.

Tačnije, moraš da se smeješ upravo zato što znaš šta će se desiti.

Najviše na to, na foru koja je smešna jer se ponavlja evo već skoro pola godine, na to liči ovo zamešateljstvo koje su nam u aktuelnoj sezoni Premijer lige priredili Notingem Forest i Totenhem, posebno sa trenerima.

Nije trebalo biti nikakav prorok pa da znaš šta će se desiti kada je odnos Evangelosa Marinakisa i Nuna Espirita Santa potonuo kao tovar sa, hm, bananama izbačen preko palube u pirejskoj luci, i kada je Grk odlučio da odstreli čoveka koji bi, samo da takva nagrada u fudbalu postoji, proteklog proleća bio “povratnik godine”. 

(©Reuters)

A posebno kada je doveo Angea Postekoglua, svog polu-sunarodnika kojeg je zatekao kao prebijenu mačku što pokušava da se zaleči u mraku; na svakoj otvorenoj rani bila je glava Danijela Levija, koji će uskoro – to je bilo neočekivano, ali je i dalje smešno – i sam dobiti svilen gajtan na severu Londona.

Smejali smo se, jer je bilo neprijatno, i jer Postekoglu nije želeo da bude tu, mada je u isto vreme hteo da se osveti Totenhemu; i sve je bilo pogrešno, uključujući i to što je bilo smešno.

A onda, evo nam i Deke sad, priča ono o Delboju i Milvolovom osvajanju FA kupa, onda je Marinakis odlučio da svoj bušni brod opravi pomoću dve daske i tube “sintelana”, i Šon Dajš je trajao taman koliko bi i tako zalepljeni čamac.

I to je bilo toliko očekivano – možda bi jedino više “sitkomovski” bilo da je na klupu Foresta, u pokušaju da ih spase od ispadanja i da ispuni makar deo propalih ambicija u Evropi, seo Sem Olardajs? – i zato tako urnebesno, kao Madona sa velikim sikama, brate naš grčki.

Jednako je očekivana bila i ova potonja odluka, donesena u petak po podne, da na klupu sedne Vitor Pereira, onaj koji je dobio šut-kartu iz Vulverhemptona, mada je za krah tog tima kriv taman koliko i Nuno za ono što se dešava Forestu, i Ange za ono što je snašlo Totenhem.

A kad smo kod Totenhema…

Smešno je bilo, zato što je bilo očekivano, zato što je bilo preterano, gledati kako se širi žuč oko kluba, kako Tomas Frank iz nedelje u nedelju gubi sav kredibilitet koji je stekao u Brentfordu, i kako od čoveka kojeg smo držali za racionalnog postaje neko jednako pogubljen na terenu i pred kamerama. 

Čitavu skasku na još luđi nivo diže ovo što Kit Endrjuz radi upravo sa Brentfordom; našao se odmah neki pametnjaković koji je predložio Spursima da čim pre uzmu novog menadžera, takođe iz Brentforda. Čovek čini čuda…

Dobro, možda je još smešnije što je Frank nepovratno izgubio svlačionicu jer je igračima, između ostalog, neprekidno punio mozak pričom kako je Arsenal mnogo dobar tim i kako igraju fenomenalno i kako su savršeni; posebno ih je zabolelo – ili je i njima bilo komično? – što je to uradio i uoči utakmice baš protiv Arsenala.

Ako postoji kakva pravoslavna magija, onda ju je Postekoglu bacio na svoj bivši tim – zajedljivost je emitovao i tokom gostovanja u podkastu “Stick to Football”, igrom slučaja snimanog samo dan nakon što je Tomas Frank pokupio svoje pinkle, samo dan nakon što je bez radne knjižice na Siti graundu ostao i Šon Dajš – i fascinantno je da je sa svakim kiksom Totenhema, sa svakim zviždukom sa tribina, njegov blamantni mandat u Forestu padao u zaborav, jer to ionako nije bila njegova priča.

To je bila samo mala šala među prijateljima.

A najsmešnije bi, naravno, bilo kada bi se – taj scenario deluje nemoguće najviše zato što su Barnli i Vulvs očajni, i ni zbog čega drugog – Totenhem i Notingem Forest, dva kluba koja su neštedimice pucali sebi u noge i karotide svojim izborima, dogodine sretali u Čempionšipu, prvi kao osvajač Lige šampiona, drugi sa peharom Lige Evrope u vitrini.

Dobro, to se neće desiti, pregoreli bismo od smejanja kao Kartmen u onoj epizodi kada mu na vrata dođu roditelji Bena Afleka, pa tiltuje i skoro da ne progovara; ali sem što su nam podarili vrhunski scenario za sitkome, Totenhem i Notingem pokazuju da i dalje ništa nisu naučili.

Pereira i Igor Tudor – kolega Juraj Vrdoljak pisaće da mu je Juventus oduvek bio san, što stvar glede njegovog mandata u Torinu čini samo tužnijom – nisu tu ni krivi ni dužni, bili zaista potrošna roba ili se zadržali nešto duže u baksuznim, toksičnim sredinama.

Vidite, stalno nam govore, ti vajni učitelji sa LinkedIna, ti majstori menadžerisanja, ti direktorčići sa svojim zahuktalim ChatGPT-jevima, da je i fudbal biznis, i da u donošenje odluka ne treba mešati emocije.

Ali ono što oni ne shvataju – a očigledno da ne shvataju ni Marinakis ni vlasnik Totenhema Džo Luis – jeste da ti ponekad samo emocije pomažu.

Da je jedino normalno bilo vratiti Nuna, po cenu da oblaporni Grk dobije facijalis i još poneki čir na želucu od gutanja svog ponosa; da je otoič u Totenhem morao – baš morao – da se vrati Maurisio Poketino, a da su sada, na silu ako treba, morali da dovuku Angea Postekoglua, pa makar to bilo iracionalno i pogrešno.

Samo bi to donelo ravnotežu, kakvu-takvu, u srca i glave u Londonu i Notingemu, i samo to bi prestalo da servira nove viceve.

Ali, dok se to ne desi, mi ćemo – kao kad kamera švenkuje na Deku, kao kad se u kadru pojavi Rene – slobodno nastaviti da im se smejemo.