PRELAZZI: Nada je san budnih

Jednom su već spasli ceo svet.

Bilo je to davno, doduše, ali moderne Evrope – pa i te Evrope koja ugnjetava Afriku, koja je kolonizuje, koja je nipodaštava – ne bi bilo bez znanja koje je sačuvao arapski svet.

Dok je Stari kontinent tumarao u Mračnom dobu, dok smo zaboravljali i pismo i nauku, na današnjem Bliskom istoku i u današnjoj Africi cvetala je filozofija, vodile su se intelektualne diskusije, nicali su prelepi i čisti gradovi.

Antiohija, Bagdad i Kairo, pomenimo samo neke, bili su centri znanja i kulture, a danas ne bismo umeli ni brojeve ni imali ogledala, ni pamtili obim Zemljine kugle, a kamoli čitali Aristotela, Platona i Ptolomeja, da nije bilo Arapa. Njihovog prepisivanja, njihovog prevoda, njihovog tumačenja.

Jednom su, tako, spasli svet koji znamo, podarivši nam našu zaboravljenu prošlost.

A onda su, tričavi milenijum kasnije, spasli fudbal. Ili makar ovaj njegov Mundijal.

"Nada je san budnog čoveka", zapisao je Aristotel, preveli Arapi, prigrabili oni koji vole da se prave pametni tako što će citirati druge, a potom napokon, negde s početka poslednjeg meseca 2022. godine, saznao i fudbal.

Pobeda Maroka nad Španijom, sa podvučenim istorijskim i društvenim paralelama, najveća je – ako ne i jedina bitna – stvar koja se dogodila na Svetskom prvenstvu.

Postoji mnogo razloga zbog kojih je ovo (konkretno) takmičenje pogrešno; postoji mnogo razloga, pa neka su među njima i oni sebični, da za njega ne marite toliko, zasigurno ne kao za neke druge, ranije i mnogo fudbalskije...

... i samo jedan razlog zbog kojeg "Arapski kup", kako su ga posprdno nazivali, ima smisla.

©Reuters

Onaj trijumf u utorak, onaj trans marokanskih navijača, ona erupcija sreće i nagomilanih frustracija Arapa, Afrike, Azije, dece koja su odrastala u evropskim metropolama pokušavajući da budu nešto što nisu i bivajući podsećana, svakoga dana, da to nešto nikada neće postati.

To je, šta god da se dogodi i danas i do kraja, to je slika koja opravdava i Katar i FIFA, to je strast koja je bila neophodna jednom lažnom turniru sa privremenim navijačima, privremenom arhitekturom i privremenom ljubavi spram fudbalu.

Bilo je nečeg simboličnog u tome da Maroko sruši baš Španiju, da im to na onaj najlepši i najkvarniji način priredi dečko koji je u toj Španiji i rođen, bilo je nečeg neophodnog, sudbinskog, u tome da Mundijal u Kataru dobije junake koji će ujediniti dva kontinenta.

Od Južne Afrike do Tunisa, od Zapadne Sahare do Iraka, pa i dalje, gde god žive muslimani – pričao je upravo o tome jedan od diskretnih heroja Maroka, Sofijan Bufal – Maroko je svetionik nade i snova. O tome svedoče i saudijske i palestinske i egipatske i alžirske i kamerunske zastave na tribinama, o tome svedoče i neredi po evropskim gradovima; to sebi daje oduška svaki onaj koji je trpeo jer nije imao nadu, ni san.

I ne samo tamo: videlo se i po komentarima na sajtu Mozzart Sporta i po beogradskim kafanama da su i ljudi ovde, mentalitetski možda daleko od Magreba, osetili kako se napokon dogodilo nešto veliko. Nešto što može da ujedini čak i one koji su posle bušenja ovdašnjeg balona okrenuli leđa i fudbalu i Mundijalu. Da neutralca natera da se trese tokom onih penala kao da ga šutira Sergej, a ne Sabiri.

©Reuters

Nije, naravno, to ništa neobično, da fudbal briše granice. Ima ljudi širom planete koji su navijali, i prethodnih dvadesetak dana i ceo život, za Argentinu zbog Mesija ili za Portugaliju uprkos Ronaldu, ima onih koji će se uporno osećati Brazilcima premda su karneval možda nekada videli na televiziji; ipak, nedostajao je taj sudbinski momenat, nedostajali su autsajderi, oni koji će uzdrmati Stari Poredak.

Nedostajala je nada, kao san budnog čoveka.

Da li je to bilo dovoljno od Maroka? Možda ništa od njih ne treba više tražiti: izašli su iz grupe u kojoj im nisu davane prevelike šanse, a onda su morali izbliza da trpe onih hiljade i hiljade dodavanja dosadnih Španaca. Da čekaju punih 120 minuta da ih pošalju kući, gde su i zaslužili da budu.

I došli, prvi put, u četvrtfinale Svetskog prvenstva...

 Možda ništa više od onog piroklastičnog izliva radosti po katarskim, arapskim, afričkim, azijskim, evropskim ulicama i nije fer zahtevati od Bonoa, Hakijima, Saisa, niti od onog momka sa brojem osam na leđima, zapamtili smo mu ime, ali neka to tako tu, radi uroka...

A opet...

©Reuters

Koliko god nama iz nacionalnih i inih razloga prijalo ono razmontiravanje Švajcarske, koliko god Portugal delovao moćno u osmini finala, sa Marokom ih čeka jedna sasvim druga utakmica. Sa mnogo manje nesportskog naboja, premda su i Portugalci nekada davno želeli da se zanavek nastane tu gde je danas Maroko, gde je oduvek bio.

Nema kod Marokanaca naivnosti koja se često spočitava afričkim timovima. Mentalitet im je evropski, namere časne, srca velika kao arapski svet, motiv širi od Mediterana i Atlantika zajedno.

Premazani su oni mnogim farbama i nisu u opasnosti da zapadnu u melanholiju, makar su nam tako izgledali u prve četiri utakmice, na kojima nisu primili niti jedan gol od protivnika.

Dali su ga sami sebi, zapravo, što je simbolika od koje će večeras želeti da pobegnu.

Pa i ako je njihov put ovde završen, neka je – podarili su nam, kao njihovi preci pre tričavog celog milenijuma, našu zaboravljenu prošlost.

MUNDIJAL U KATARU – ČETVRTFINALA

Petak:

Hrvatska – Brazil 1:1 (0:0, 0:0), na penale 4:2

/Petković 117 – Nejmar 105+1/

Holandija – Argentina 2:2 (2:2, 0:1), na penale 3:4

/Veghorst 83, 90+11 – Molina 35, Mesi 73 penal/

Subota:

16.00: (5,60) Maroko (3,60) Portugalija (1,78)

20.00: (3,00) Engleska (3,10) Francuska (2,70)

*** Kvote su podložne promenama