PRELAZZI: Narko-fudbal - Asprilja, Jozić i dva Eskobara

Ah, Tino Asprilja, ponovo si to uradio. Zajahao si svog konja, obučen u kostim roze tiranosaurus reksa, i ludilom u glavi otvorio nekakav procep u univerzumu: iznad tvog imanja, tamo u Valje del Kauka, gde plodna dolina reke grli Tihi okean, otvorila se crna rupa, i iz nje je, kao iz Pandorine kutije, opet izmilela prošlost, opijajući latino-koktel narkotika, zločina, nostalgije i najboljeg južnoameričkog fudbala koji je nestao u trenu, u rafalu što je pokosio Andresa Eskobara jednog prevrućeg leta 1994.

Svaki potez nekog od heroja kolumbijskog fudbala devedesetih, baš kao i svaki dribling Hamesa Rodrigeza ili svaka nesnađenost Radamela Falkaa, ponovo skida katanac sa najneverovatnije priče koju je fudbal mogao da servira, hladnu kao osvetu i jasnu kao ogledalo sa kojeg se vuku crte kokaina, onu o Narco-Futbol.

I koliko god puta da je čujete, opet imate nagon na prekinete pripovedača, da mu kažete da ne preteruje, da ne može to da se dešava potkraj dvadesetog veka. Samo što je moglo, i jeste.

Pomislili biste, na prvu loptu, da storija počinje sa Hadžijevim čudesnim pogotkom, sa Karpata, na prvom meču svačijih i Peleovih favorita na Mundijalu u Americi, i da je krešendo glupavi autogol Eskobara posle bezveznog centaršuta Džona Harksa u 35. minutu; ali ne, priča se, kao snuff film, odvija godinama ranije i dobija zamajac na Svetskom prvenstvu 1990.

I opet su tu neki Jugosloveni. U Bolonji su se, sredinom juna 1990, u drugom kolu Grupe D tog najružnijeg od svih planetarnih turnira u novijoj istoriji, srele dve zemlje koje su postojale samo na papiru.

Jugoslavija je, osećalo se to već u vazduhu, igrala svoj poslednji ples, umorna za sve sem za rat i nacionalizam, dvadesetak momaka koje je Ivica Osim poveo u Italiju već odavno nisu braća i nisu ujedinjeni, "Hej Sloveni" se peva u poluglasu ili se ne peva uopšte.

Ako je Jugoslavija, pomislićete, primer da fudbal ne može da ujedini zemlju, protivnici tog popodneva u Bolonji dokaz su da može. Samo na kratko, doduše.

Kolumbija je bila rastrzana građanskim ratom, nasiljem koje je prekoračilo svaku granicu razuma, vlada je postojala formalno ali je bila nemoćna pred narko-kartelima koji su kontrolisali svačiju svakodnevicu i svačiju sreću. Svega dvadesetak dana pre početka Mundijala, u Kolumbiji su održani bizarni predsednički izbori, pošto su od četiri prvobitna kandidata tri izgubila glavu u atentatima.

Onaj koji će preživeti (mada će i u njegov avion biti postavljena bomba, ali je čudom izbegao taj let), i pobediti, Sezar Gavirija, ipak neće biti beli golub sa grančicom mira u kljunu: ne, taj će napraviti dil sa Pablom Eskobarom o podizanju posebnog zatvora za capo di tutti capi. "KP dom" se zvao La Catedral, katedrala, i iz njega je narkobos mogao nesmetano da obavlja svoje poslove. Imao je ogromne sale za zabavu, imao je đakuzi, imao je vodopad koji je lično osmislio Eskobar i, što je za našu priču najvažnije, imao je ogroman fudbalski teren, sa sve tribinama i počasnim mestom za Gazdu.

Pablo i Gavirija gledali su – možda i zajedno, ko će se već snaći u tom vrtlogu korupcije i greha – utakmicu u Bolonji, i imali su šta da vide. Jugosloveni, uzdrmani porazom od Zapadne Nemačke sa 4:1, udarili su na Kolumbiju, sa Valderamom, Rinkonom, jednim momkom po imenu Rene Igita i drugim momkom po imenu Andres Eskobar.

Utakmica je bila borbena, ulog veliki, posebno za ove tipove sa šest baklji na grudima, i skroz čudna, sa sve odlučujućim pogotkom koji bi se i danas mogao vrteti po špicama da nije bilo raspada zemlje.

Jer valjda ni Ivici Osimu nije bilo jasno – ili je samo njemu bilo jasno? – odakle se u 75. minutu pred kolumbijskim šesnaestercem našao naš libero, Sarajlija (dobro, iz Konjica, ali Sarajlija po svemu ostalom) Davor Jozić, kao što ni nama nije bilo jasno kako je uspeo da onako lepo primi Safetovu loptu i da, uhvati vanbastenovsku volejčinu koju je Igita mogao samo da ulepša paradom...

 

Jugoslavija je pobedila, nekoliko dana kasnije ćemo istamburati naše velike prijatelje iz Emirata i potom otići na Španiju, a sve posle toga je, priča se, istorija; Kolumbija je otišla na čudo iz Kameruna i poklekla pred dva gola Rožea Mile u produžecima, i onaj paralelni univerzum će se razgranati po prvi put.

SFRJ će uskoro prestati da postoji, uprkos ili zahvaljujući fudbalu, kako god želite, a Kolumbija, Kolumbija će se ujediniti.

Ako vam se ovih poslednjih godina čini da se čitava Srbija, primera radi, drži za jedan reket, onda znate kako je bilo ranih devedesetih Kolumbijcima: sem fudbala, sem jedne lopte, sve drugo je bilo grozno... Prva asocijacija na Kolumbiju svuda na svetu bili su droga i nasilje, a onda je 11 momaka u žutim dresovima počelo da menja imidž države. Zato su fudbaleri postali heroji čitave nacije.

Predsednik Gavirija, Pablo Eskobar i svi drugi veliki i mali eskobari počeće, nakon tog leta i poraza od Jugoslavije i Kameruna, da ulažu mnogo novca u kolumbijske klubove – tada će Atletiko Nasional (Pablov tim), Amerika de Kali (gazda narkobos Migel Rodrigez), Milionarios (pod kontrolom njegovog brata, takođe narkobosa Hozea Gonzala Rodrigeza) i Deportivo Kali od vreća za udaranje postati redovni učesnici same završnice Kopa Libertadores – da grade terene i stadione, da plaćaju mnogo novca najvećim talentima koji više nisu morali da odlaze u Argentinu ili Brazil ili još dalje, u Evropu.

Eskobar je želeo da oni budu tu, pred njegovim očima, ponekad i bukvalno: dovodio bi igrače u svoju Katedralu, da ga zabavljaju i da se zabavljaju – Karlos Valderama biće prvi koji će priznati šta se sve dešavalo iza poroznih rešetaka, a potom će se javiti i svi ostali...

Mislite da smo sve videli kada je Faustino Asprilja, najbolji fudbaler među svim neopisivo talentovanim igračima te generacije, zajahao roze dinosaurusa i učio svog konja da igra fudbal? Nije to ništa u odnosu na ono što se dešavalo 1992. i 1993. nad srolanim dolarima, unutar linija terena sa savršenom travom u jednom zatvoru, linijama koje su ponekada i doslovno bile posute kokainom.

Kada se lepe stvari dešavaju na površini, niko se i ne trudi da zagrebe dublje: strmoglavi uzlet kolumbijskog fudbala bio je podmazan novcem od krijumčarenja droge, rabote odobrene od najvažnijih ljudi u zemlji. Sve je bilo podređeno fudbalu, svaki će se bol izlečiti a svaka smrt zaboraviti, mislili su, kada se Kolumbija izdigne na krov sveta u Americi 1994...

Taj hajp nije bio preteran, zaista, i ne treba Peleu zamerati što je tipovao da će Kolumbijci biti hit prvenstva. Sve je, u stvari, slutilo na to.

Avgusta 1993. u kvalifikacijama za Mundijal, Kolumbija je u Barankilji pobedila Argentinu 2:1, golovima Valensije i Valensijana, dve nedelje kasnije po prvi put u istoriji savladali su komšije iz Perua selektora Vladice Popovića na svom terenu (i to sa 4:0), a onda je došao 5. septembar i meč koji je promenio sve. I uništio makar jedan život...

Danima uoči meča, ulice Medeljina, Bogote, Kalija, Barankilje, odzvanjale su pesmama Karlosa Vivesa, koji je pomešao valjenato i rokenrol, i disale fudbal. Pobednik je išao na Svetsko prvenstvo, poraženi u dodatne kvalifikacije sa Okeanijom.

Dijego Armando Maradona bio je tih dana neporecivo otrovan. "Kolumbijci nemaju šta da traže na Monumentalu", grmeo je El Pibe, koji će drugove – Simeone, Ruđeri, Redondo, Batistuta, Gojkočea – posmatrati sa tribina.

Desilo se nemoguće. Prvo Rinkon, pred kraj prvog poluvremena, nakon što je golman Kordoba odbranio sve što je Batigol probao, a onda u drugom delu redom: Asprilja, pa opet Rinkon, pa opet Asprilja, pa Valensija. Pet nula za Kolumbiju protiv svetskog viceprvaka, 5:0 za 26 utakmica bez poraza, za osmeh onog kovrdžavog kapitena, za podrugivanje Maradoni, za ponos nacije. I u jednom jedinom danu, kao da ih nikada nije bilo, nestalo je četrdeset godina gerilskog rata i dvadeset godina narko-trafikinga.

Ovako je o toj utakmici izvestio El Tiempo:
"Iz nasilja naše države izronila je lopta. Možda će vam to delovati frivolno u poređenju sa bolom zbog toliko smrti, ali ovakva pobeda bila je neophodna da zemlja krene ka optimizmu. Ne smemo da mislimo da je sport najvažnija stvar u jednoj zemlji, ali ono što se dogodilo na jugu kontinenta je znak da nacionalnost, zajedništvo, ne mogu da budu pobeđeni mecima, ucenama, kidnapovanjima. Viva Kolumbija! Ovo je zemlja koja je fudbalom pobedila nasilje, hladnoću i bol..."

Predsednik Gavirija otišao je još dalje, nagradivši svakog prvotimca Ordenom Bojake, najvažnijim nacionalnim priznanjem za herojstvo, i uporedio ih sa oslobodiocem Simonom Bolivarom.

Samo što, ispod one površine koju niko nikada ne zagrebe, ništa nije bilo tako lepo ni oslobađajuće. Ako je početak uspona narko-fudbala bio poraz od Jugoslavije, njegov kraj bilo je 5:0 na Monumentalu: i te noći, kada je Kolumbija navodno bila ujedinjena, 82 ljudi je poginulo, a 725 povređeno tokom "velikog slavlja", kao uvod u ono što će se tek dogoditi.

Ponos će se tako brzo pretvoriti u pakao. San u najveći košmar.

Decembra 1993. Pablo Eskobar je ubijen. Bez najuticajnijeg među njima počeće još brutalniji sukobi, a ljudski život će u inflatornoj menjačnici duša na severu Južne Amerike vredeti manje čak i od nesrećnog jugoslovenskog dinara.

U Ameriku će tada četvrtorangirani tim na listi FIFA otići sa teretom koji ne bi izdržali ni mnogo iskusniji i prevejaniji sastavi. Kiks na startu od Rumunije izbio je mnogo novca iz ruku kartela što su hteli da ga “legalizuju” na kladionicama, pred meč sa SAD stvorila se mučna atmosfera u ekipi, pretnje smrću igračima i selektoru Fransisku Maturani.
“Ako staviš Gabrijela Gomeza u ekipu, svi ćete biti ubijeni”, glasila je jedna od njih, i minuciozni brka iz sredine terena tog dana je napustio hotel, i napustio fudbal.

Andres Eskobar nije bio te sreće. U strahovitoj teskobi, Kolumbijci su igrali kao da su im na nogama već betonske cipele, izgubili su od Amerike 2:1 i po povratku u domovinu, 3. jula 1994, ispred jedne diskoteke u Medeljinu u 3 ujutru, u štopera reprezentacije biće ispaljeno 12 metaka, svaki uz poruku “Ovo je za onaj autogol”.

Tek tada država će se osvestiti. Braća Rodrigez biće uhvaćena i osuđena na 30 godina zatvora u SAD, Amerika de Kali postaće prvi fudbalski klub koji će biti stavljen na zvaničnu CIA listu terorističkih organizacija, biće ubijen i osnivač Envigada (kluba u kojem će se ispiliti Hames Rodrigez) Horhe Arturo Bustamante, a tadašnji predsednik Fudbalskog saveza Kolumbije, Huan Hoze Belini, provešće šest godina iza rešetaka zbog korupcije i pranja novca. Na suđenju je priznao:
"Naravno da je uspon kolumbijskog fudbala bio zahvaljujući novcu od droge. Svi smo to dozvolili. Svi smo u tome učestvovali. I svi smo to prikrivali".

Pravda je, ipak, stigla prekasno za Andresa Eskobara i kolumbijski fudbal.

Neki igrači uspeli su da se oporave od šoka, poput ludog Faustina Asprilje, neki nikada nisu. A reprezentacija je dugo godina čamila u beznađu: od 1998. do 2014. nisu se kvalifikovali za Svetsko prvenstvo – jedini uspeh bilo je osvajanje Kopa Amerika 2001. ali taj turnir je bio zaista bizaran, sa Hondurasom koji pobeđuje buduće svetske prvake Brazil u četvrtfinalu i sa Argentincima koji se nisu ni pojavili zbog straha od terorističkih napada levičara iz gerile FARC – vodeći timovi su igrali ispod crvene linije bankrota ili potpuno finansijski propadali.

Trebalo je da prođe punih dvadeset godina, pa da Kolumbija pobedi svoje demone.

Prošlog leta, nedostajalo je samo malo hrabrosti i drčnosti koju je imala Aspriljina i Valderamina generacija, pa da Pekermanovi lepršavi Kolumbijci sa Hamesom Rodrigezom napadnu i obore Brazil u četvrtfinalu Mundijala. No nema veze. Budućnost, po prvi put, izgleda prijatno za drugu najveću zemlju Latinske Amerike, koja je krenula da rešava probleme jedan po jedan, i za sastav u kojem ima sve više mladih igrača neopterećenih prošlošću i neobeleženih greškama njihovih roditelja. Uostalom, i biznis narko-trafikanata se preselio na sever, u Meksiko...

Ah, Tino Asprilja, ponovo si to uradio. Zajahao si svog konja, obučen u kostim roze tiranosaurus reksa, i opet ludilom u glavi otvorio nekakav procep u univerzumu i naterao nas da se prisetimo najneverovatnije priče koju je fudbal mogao da servira, one o Narco-Futbol, i Davora Jozića i Fredija Rinkona. Samo, možda se iz te crne rupe ovog puta ne oseti miris zločina iz paralelnog sveta Pandorine kutije, već nagoveštaj nade da jedna velika, fudbalom zaluđena zemlja, može ponovo da bude ujedinjena. I da u Rusiji 2018, kad već nije uspela na svom kontinentu, izbriše poslednji beli trag koji je zaludeo i prevario Pelea i celu planetu.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images