PRELAZZI: Nije to ta Italija

Nije to ta Italija, reći ćete, posebno ako ste od onih što su na prelazu dva veka naizust znali sastav svakog tima u Kalču, ako ste od onih što im je Bađov promašaj jedan od težih trenutaka detinjstva, od onih što će naglas pričati da je Zidan najveći, naravno da jeste, a onda dibidus štetno obožavati Materacija i sve što mu je napravio u onoj ludoj noći, baš u Nemačkoj.

Od onih koji su na Apenine odlazili kao na hodočašće, ma i bosi bi mogli do Rima, Firence ili Napulja. Od onih koji bi i se i danas radije obrtali ka zubatom Suncu u Salernu nego se potucali po ostvrskim stadionima koji izgledaju kao šoping molovi, ili beše obrnuto. Od onih koji se ne ljute toliko ni kad s velikog turnira ispadne naša zemlja, jer sad stvarno možeš da pevušiš Mamelijevu himnu i da te ne grize savest.

Onda kad su Italijani na turnirima, zapravo, a previše često ne budu.

Nije to ta Italija, rekli bi takvi, jer su nas već jednom prevarili, kao kada su niotkuda došli i pokorili Evropu, serviravši nam tako jednu jedinu dobru priču svih u tih afudbalskih godinu-dve. Taman da ne pamtimo Evropsko prvenstvo po kovidima, praznim tribinama i ostalim glupostima, nego po novoj talijanskoj kruni.

A onda su nas prevarili još jednom, ružno, kada su opet izvisili za Mundijal.

A kada Italija izvisi za Mundijal, ili za Evropsko prvenstvo – kao što bi moglo da se dogodi danas, ukoliko krahiraju protiv Ukrajine – i to je ono što zaboravljaju svi koji se prave da im je svejedno, sa njom izvisi i pola fudbala.

Lučano Spaleti (©AFP)

I nema to veze sa sastavom, jer sastav možda nije dobar, jer je sastav stvarno nebitan. Nije Italija bila najbolja pre dve godine, pa je bila najbolja; zapravo, ni kada kada je bila najbolja nije bila najbolja, ako nas shvatate...

Ali je uvek imala ono "Non si sa mai".

Sa Italijom nikada ne znate...

Samo je u mentalitetu razlika, u tome što su nekada Talijani bili uporniji, gori, zadrtiji, srećniji od ostalih, pa i od Nemaca; danas su autosugestijom sami sebe ubedili da ih prati neka loša sreća.

Tako su ispali onomad od Makedonije, glupo ali zasluženo, kao što su pre toga protiv Švajcarske ispustili prvo mesto u grupi i Mundijal, zato su se opet u petak tresli od Makedonaca i primili dva gola, zato danas s nelagodom putuju na megdan Ukrajini, još više uznemireni što je posredi neutralni teren.

Da je ovo stara Italija, opet bi zakukali oni "tradicionalisti", bilo bi laganih 0:0 na poluvremenu, onda bi ga neki Kjeza – ili već neki drugi Kjeza! – dao u šezdeset i kojem, ostalo bi 1:0, Italija bi bila na novom velikom takmičenju, a tamo, je li, "non si sa mai".

Federiko Kjeza slavi gol (©AFP)

Mogu da ispadnu u grupi – dešavalo se! – mogu da osvoje najveći trofej onda kada im govore da su gotovi, onda kada ih optužuju da su i loši i korumpirani. Dešavalo se i to, je li...

Nije, "ahime", ovo je Italija koju u sred napornog kvalifikacionog ciklusa napusti selektor, pa još (loše) laže celu naciju da nije on to uradio zbog para crnih od nafte i da sigurno neće preuzeti Saudijsku Arabiju, ma šta vam je, a onda Roberto Mančini učini baš to. Oni koji ga ne cene, čuješ većina ljubitelja fudbala, dakle oni koji ga ne cene morali su da drže jezik za zubima celo jedno leto, a sada opet mogu slobodno da govore o svim njegovim nedostacima.

Ovo je Italija koja ima mladost, ali nema drčnost, koja ima imena, ali nema zvezdu, koja ima napad ali nema napadača (statistika kaže da je svega četvrtina pogodaka u Seriji A prošle sezone bila plod momaka s domaćom krštenicom), koja ima disciplinu ali nema odbranu (koliko se humki u Koverćanu sada prevrće!), Italija koja je lišena mnogo toga talijanskog zbog kojeg je bivala druga domovina, sportska ili prava, i nama sa Balkana i onima koji nikakvih dodirnih tačaka sa Italijom nemaju.

Pa šta?

Jer čak i takva, čak i u vreme kada se govori o izmeni fudbalskog DNK Evrope, o nekim novim zemljama koje postaju kontinentalna buržoazija, dok ona stara – ne samo Italija, već i Holandija i Nemačka, pa i dalje lutajuća Španija, kad smo kod onih koji nikako da se sete svog identiteta – čak i takva nam treba.

Sa strane borbe protiv sopstvenih demona, pobeda protiv Makedonije mogla bi Italijanima i selektoru Spaletiju da znači mnogo više nego da su nadigrali moćne Engleze u dvomeču u grupi. I kada je Žoržinjo promašio penal, kao onda protiv Švajcarske, izašle su pred italijanske oči mučne slike iz skorije prošlosti: hoće li nam se istorija ponoviti, hoćemo li to opet ostati kratkih rukava?

Ni kada se dogodio Kjeza (dva puta), nisu mogli da odahnu od tog nemira; tek pred kraj meča, Italija je prelomila u glavi da bi potom slomila rivala.

Potrebno je da to urade još samo jednom, u ovom "finalu", pa da se svet malo vrati u ležište, pa da prvak dobije šansu da brani svoj ludo osvojeni pehar.

Može i ubedljivih 1:0 ili još ubedljivijih 0:0, da oni s početka ovog teksta kažu "Dobro, možda ovo jeste pomalo ta Italija".

A tamo, "non si sa mai", Evropsko prvenstvo je u ovom veku bilo takmičenje na kojem Azuri budu bolji nego što iko očekuje. Ako ništa drugo, kad je Italija tu, kad peva himnu, kad prošeta najlepše dresove, kad iznenadi – ovako ili onako – i to takmičenje, čak i sada kada više ne moramo da tražimo "rezervnu naciju", bude lepše i veselije.

KVALIFIKACIJE ZA EVROPSKO PRVENSTVO, GRUPA C

20.45: (4,80) Ukrajine (3,60) Italija (1,85)

20.45: (16,0) Makedonija (7,75) Engleska (1,20)