Postoje klubovi kojima ne treba posebno predstavljanje, oni koji puštaju da umesto njih govore trofeji i uspesi, armije i horde navijača sa svih meridijana, društvene mreže koje se usijaju kad god je na pomolu neko novo pojačanje, ili samo obična utakmica.

Možemo ih zvati velikanima i gigantima, možemo misliti – i biti prilično u pravu – da su oni lice fudbala, jer se mnogo toga vrti oko njih, i da je dovoljno poznavati njihovu istoriju pa spoznati istoriju čitave ove igre.

A postoje i oni, najuslovnije rečeno, "mali" klubovi, čija je "differentia specifica" manje vezana za pobede na terenu, za pehare u vitrinama; oni su važni skromnijem broju ljudi, jednoj niši koja može, a i ne mora nikada da se domogne "mejnstrima" i milionskih pratilaca na Instagramu.

Oni žive sa jednom zajednicom – društvenom, kulturnom, nacionalnom, nekom petom – i sa njom umiru, oni nisu previše glamurozni, a vrlo često su meta zajedljivaca što tvrde da u modernom sportu više nema mesta za takve.

Nisu svi bez uspeha i bez podrške, jer među institucijama koje su važne zbog svoje simbolike ima i onih prilično poznatih, kao što su Atletik Bilbao, Sankt Pauli, Livorno, stari Vimbldon, Rajo Valjekano – na ovim prostorima, možda bi najpribližnije tome bio Velež? – ali suština je da njihova važnost, makar endemski, nadilazi obične brojke.

19.00: (1,78) Riga (3,50) Deri Siti (4,90)

Ovo je priča o jednom takvom klubu.

O ratu i miru, o muzici i Nobelovoj nagradi, o granicama u glavama i granicama sa dugim cevima. O jednom Srbinu kojeg i dalje slave. O crveno-belom dresu na štrafte.

O veri i poverenju, i svima koji veru zloupotrebljavaju.

I, sticajem okolnosti, o naizgled nevažnom revanšu kvalifikacija za Ligu konferencije, nevažnom utoliko više što rezultat prvog meča – lagana pobeda letonskog predstavnika FC Riga – ne ostavlja mnogo nade u preokret.

Ali pre svega o Irskoj.

Ili o Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske?

U to nisu bili sigurni ni u Rigi: kada su na Tviteru prošle sedmice najavili da su doputovali u Deri – ili Londoneri, kako mu je zvanično i mnogima mrsko ime – okačili su britansku zastavu. Domaćini su im promptno odgovorili rečenicom "Dobro došli u Irsku", sa stegom Irske.

I jedni i drugi, šta ti je fudbal i šta ti je politika, bili su u pravu: Londonderi – mada će republikanci izbegavati taj prvi deo imena grada – uistinu se nalazi u Severnoj Irskoj, premda na granici, sastavnom delu zajedničke države sa onima preko mora, pa "Junion Džek" nije pao s Marsa.

A opet, Deri Siti Ligu konferencije igra kao predstavnik Republike Irske, pošto se već četrdesetak godina takmiči sa svojom južnom braćom, u nešto jačem prvenstvu nego što je ono na severu.

Kada bismo ušli u istoriju, ona bi nas odvela u doba "Nevolja", u dane kada su se katolici i protestanti, republikanci i unionisti, na severnom delu Smaragdnog ostrva gledali preko nišana.

Londonderi s početka 70-ih godina prošlog veka (©AFP)

Nakon što su ranih sedamdesetih morali iz bezbednosnih razloga da prestanu da igraju fudbal na svom stadionu – za Deri su uglavnom navijali unionisti, a i teren se nalazi duboko u unionističkom delu grada, pa su izbili veliki neredi uoči susreta sa Linfildom u januaru 1969; tenzije su eskalirale i u fudbalu svega nekoliko dana pre "Krvave nedelje" 1972. – proveli su čitavu deceniju u amaterskim rangovima, da bi osamdesetih, kada je najgore prošlo, aplicirali za članstvo u ligi Republike Irske.

Dobili su ne samo specijalnu dozvolu FIFA da igraju u drugoj državi (mada bi malo koji njihov navijač istrpeo ovakvu rečenicu) nego i ausvajs lokalne policije da sami vode računa o bezbednosti na domaćim mečevima.

Mladi su tada ponovo počeli subotom da idu na fudbal, a ne na nasilne proteste.

Odatle, od tog osećaja i (samo)progonstva i različitosti, potiče osećaj da je Deri Siti više od fudbalskog kluba, da je neodvojivi deo zajednice i da bez nje ne postoji i da ne treba da postoji. Zato su jedan od najpopularnijih timova u Ligi Irske po prosečnoj poseti na svom Brendivelu, zato na gostovanja – i ona retka, evropska – vode i po nekoliko hiljada ljudi, zato su ih navijači ne jednom spasavali od bankrota.

"Niko nije vlasnik Deri Sitija sem naroda Derija. Kada smo bili pred gašenjem, nije se pojavio nikakav sponzor, nikakav Roman Abramovič. Ne, nas su spasli ljudi. Obični ljudi, obični navijači, koji su u svojim domovima i u pabovima skupljali donacije", ispričao je svojevremeno kapiten Piter Haton.

Zato je za njih navijao i predsednik kluba bio Džon Hjum, dobitnik Nobelove nagrade za mir i jedan od najvećih Iraca svih vremena (a taj je narod dao mnogo), zato su ušli i u istoriju muzike, posebno panka.

Deri Siti nalazi se na omotima dva singla kultne pank grupe The Undertones, omiljenog benda legendarnog DJ-a i voditelja Džona Pila. Na spotu za pesmu "My Perfect Cousin" frontmen Fergal Šarki pimpluje, pa udara loptu glavom, u crveno-belom dresu. I na singlu za "Get Over You", upadljivo piše "Derry City FC".

##NAJAVA_MECA_6502224##

Sticajem okolnosti, Undertonesi (bez Fergala Šarkija, koji se odavno bavi nekim drugim poslovima, mada je jednako glasan) pre svega nekoliko dana svirali su i u Srbiji, na onom poznatom festivalu.

Ako je neko bio u Novom Sadu, možda može da nam otkrije: jesu li makar pitali gde je Aleksandar Krstić, ili možda zapevali o njemu?

Krstić – rođeni Beograđanin, veli Vikipedija, i docnije menadžer El Hađija Dijufa, između ostalih – bio je jedan od prvih inostranih igrača koji će nastupati u Deriju i u drugom rangu takmičenja u Irskoj. U tom prvom sastavu, krajem osamdesetih, nalazili su se i Brazilac Nelson da Silva i napadač Oven da Gama, koji je pobegao od režima aparthejda u Južnoj Africi.

Alex Krstić, kako su ga zvali, bio je najbolji strelac druge lige te sezone, a nakon što je Deri osvojio svoju prvu titulu u Irskoj (iste sezone uzeli su i FA kup i Liga kup, odnosno "tripletu"), žreb ih je u Kupu šampiona upario sa Benfikom, na čijoj klupi je tada sedeo Sven Goran Erikson.

O tom dvomeču – laganih 2:0 i 4:1 za Portugalce – i dalje se priča u Deriju, a valjda je dovoljno reći da ste iz Beograda i slagati da znate čoveka koji se zove Aleksandar Krstić, pa da ne morate da platite pivo u gradu...

Čuvena utakmica sa Pari Sen Žermenom (©Reuters)

Od tada je Deri osvojio samo jednu titulu, prošao i kroz remi sa PSŽ-om (pre Katara, doduše) i kroz gašenje, a u Ligi konferencija ove godine našli su se zahvaljujući osvojenom četvrtom mestu u prošlogodišnjoj Premijer diviziji.

Njihovo putovanje će, po svemu sudeći, biti kratkog daha: FC Riga ih je tukla na Brendivelu sa 2:0, i mada se letonski fudbal nema čime pohvaliti u poslednjoj deceniji, legija malo poznatih stranaca (tu je, doduše, i Jurij Vakulko, jedno ime koje upada u oči) lako je rešila domaćine u Severnoj, pardon u Republici Irskoj.

I veća su se čuda dešavala, rekli bi vam u Deriju dok se spremaju za još jedno evropsko gostovanje.

I veća su se čuda dešavala, a možda je najveće, dodali bi to, što uopšte postojimo, ovakvi kakvi smo, i što će se zauvek znati za nas, makar zbog Undertonesa, Fergala Šarkija, Džona Pila i Džona Hjuma.

A to je mnogo više nego što oni sa uspesima, peharima i armijama navijača i milionima lajkova ikada mogu da kažu.

LIGA KONFERENCIJE, KVALIFIKACIJE - 1. KOLO, REVANŠI

Utorak

Drita – Inter Turku 3:0 (1:0) /prvi meč 0:1/

/Simonovski 2, Muja 49, 51/

Četvrtak

16.00: (1,65) Liepaja (3,60) Gnjilane (6,00) /prvi meč 0:1/

17.00: (6,25) Akademija Pandev (4,40) Lehija (1,50) /prvi meč 1:4/

17.00: (2,65) Ararat Jerevan (3,20) Škendija (2,75) /prvi meč 0:2/

17.00: (2,60) Koledž Evropa (3,20) Vikingur Gota (2,80) /prvi meč 0:1/

18.00: (3,90) Kaunas Žalgiris (3,40) Ružomberok (2,00) /prvi meč 0:2/

18.00: (3,40) Milsami (2,85) Panevežis (2,45) /prvi meč 0:0/