PRELAZZI: Novi Žungul

Postoji u popularnoj psihologiji, onoj koja vrluda između jeftinih saveta u ženskim magazinima i testova ličnosti za jednokratnu upotrebu, fenomen koji se naziva Bader-Majnhof. Nema veze s terorizmom, ni s crvenim armijama i brigadama, već sa – slučajnošću. Sinhronicitetom, ako hoćete.

Ovaj termin služi da označi onu čudnovatu pojavu – a svima nam se to događalo milion puta – kada po prvi put za dosta vremena čujete neko ime, neku reč, neki događaj, a onda vam se u narednih nekoliko dana čini da svi pričaju o tome. Čujete o tome u prevozu, pročitate u novinama, neko pomene za kafanskim stolom...

Heroj ove priče – ne brinite, ima veze s fudbalom – iskristalisao se upravo zahvaljujući Bader-Majnhofu: u nekom većem društvu raspredalo se o tome kakav tip igrača treba Srbiji u narednoj deceniji, sve dok neko nije pomenuo njega. Sutradan je, ničim izazvan, jedan stariji kolega pričao o prvim jugoslovenskim fudbalskim superstarovima – s njim na čelu. A samo nekoliko časova docnije, lutajući kroz bespuća interneta, pojavio se dugačak tekst o njemu, prelepo napisani panegirik na engleskom jeziku iz jednog od najpopularnijih svetskih sportskih magazina...

Bio je lenj i ubitačan. Bio je lud i neotesan. Bio je Srbin, pa je bio Hrvat, ali ništa od toga više nije. Bio je jugoslovenski Gerd Miler po građi i nemilosrdnosti, Džordž Best po partijanju i orgijanju, a Rudolf Nurejev po gracioznosti pokreta i sudbini koja će ga naterati da sreću i karijeru traži tamo daleko, preko bare.

Slaviša Stiv Žungul će ove godine napuniti 60 leta. Do njega je, kažu, nemoguće doći. Čak ni onaj kolega, koji često priča o tim jugoslovenskim fudbalskim Bitlsima, o Šurjaku, Žungulu i Buljanu koji su nosili bele dresove i plave tesne šortseve u kojima se ocrtavala muškost, i duge talasaste frizure zbog kojih su Beograđanke sedamdesetih masovno počele da navijaju za Hajduk iz Splita – bila je to revolucija i u oblačenju i u loptanju: rokeri koji su igrali totalni fudbal, kao jedini autentični istočnoevropski odgovor na Mihelsovu Holandiju – čak ni taj kolega nije uspeo da sazna ni njegovu mejl adresu, iako mu je svake zime to jedina novogodišnja rezolucija...

Sakrio se Žungul negde daleko, u Kaliforniju vele, gde svi imaju 32 bela zuba u vilici, preplanuli ten i savršenu kosu, sakrio se najviše zbog svih neugodnih pitanja koje bi od početka rata naovamo mogli da mu postave:

Oseća li se Srbinom ili Hrvatom? Za koga navija kad bivša braća udare jedan na drugoga? Da li se seća rodnog Požarevca? Da li je zažalio što nije postao Džajićev naslednik u dresu sa šest baklji, nego obijao pete u „indor sokeru“, još jednom bezuspešnom i nakaradnom pokušaju da se Amerikanci nateraju da zavole „normalan“ fudbal? Čuje li se sa starim prijateljem Blekijem Bogićevićem i zašto nije došao na sahranu Srbi Stamenkoviću?

Sanja li, i dalje, one Šurjakove lopte u sredinu koje bi tako lako spakovao iza leđa „vratara“ diljem jugoslovenskih stadiona? Da li mu je tužno što njegova kopačka nikada nije osetila pašnjak Poljuda, pošto je posle onih 5:0 nad Sušićevim Sarajevom, dok su Bili još igrali na Starom placu, zapalio u Ameriku? Da li stvarno misli da je bio bolji od Bekenbauera, Krojfa ili Pelea? I najvažnije – kako li je, zaboga, vodila ljubav Moni Kovačić, prva Jugoslovenka koja se slikala za Plejboj...?

Ništa od ovoga verovatno nikada nećemo saznati. Čovek koji je toliko voleo skandale danas živi kao hermit, gleda svoja posla i ispunjava onaj refren koji je na prelazu 1978. u '79. odjekivao Jugoslavijom u slavu najpoznatije sedmice Hajduka: „Otišo Žungul!“

Ali jedan takav – „samo“ takav, kaže ona priča iz kafane koja je pokrenula čitav niz događaja, uključujući i ovaj tekst – bio bi trešnja na vrhu torte koju srpski fudbal priprema u ovoj deceniji. Jedna svađalica, jedan neotesani, nemilosrdni „loš momak“ koji ne voli da se brani, koji ne voli da trči, ali koji, iznad svega, mrzi da gubi, poslednji je sastojak koji nedostaje našoj talentovanoj generaciji.

Možda je to Aleksandar Mitrović, koji zasad pokazuje da ima šlifa, da ne zarezuje nikoga, ali i da voli da se glupira. Možda Adem Ljajić, dečko koji neće da peva himnu – jer mu se može – i koji se ljuti kada ga trener izbaci iz tima?

Ili će se, u godinama koje dolaze, iz nekog novog Požarevca, pojaviti neki novi Slaviša Žungul, i poput Bader-Majnhofa podići celu zemlju na noge?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: MN Press)