PRELAZZI: O druidima, čudima i ponešto o Bijelom Polju

Takva su bila vremena, nećete verovati, da su se i fudbaleri vozili vozom. I to sami. Danas čak i oni koji nisu ništa više od drugoligaškog golgeterčića u svom gradu požure da kupe neko spušteno auto, čak i ako je samo nabudženi “Mondeo”; i da ne odemo previše u nostalgiju, posebno onu njenu ljigavu podvrstu, takva su bila vremena da su postojali vozovi, pa su čak išli i redovno.

Proveravam datume, obilazim Wikipedije, zovem u pomoć krštenice, i evo do čega sam došao: to je moralo biti negde u zimu 1988. ili 1989. godine. Po čemu znam? Po tome što sam bio dovoljno mali da mogu da sedim nekome u krilu, i po tome što je taj neko – u tom trenutku, je li – igrao za klub iz grada u kojem sam se pomalo slučajno rodio.

Sedeo sam, dakle, u železničkoj kompoziciji, u krilu Anta Drobnjaka, talentovanog napadača bjelopoljskog Jedinstva, za koga se u to vreme čulo i malo dalje od Rakonja i Nedakusa – već se govorilo da ga čekaju velike stvari, i da se za njega interesuje titogradska Budućnost, koja je mnogog fudbalera lansirala u svet. Ponekog je i zatrpala, ali dobro sad…

Anto je tada mogao imati jedva dvadesetak godina, i imam maglovito sećanje na to da me je u kupeu – bila je prevelika gužva u tim vozovima, kad smo već kod nostalgije – nešto zapitkivao, i da sam ja zapitkivao njega, sigurno to (nismo ni on ni ja u tom trenutku znali gde će ga put odvesti) da li navija za Zvezdu, kao ja, i tome slično.

20.45: (1,42) Lans (5,00) Avr (8,00)

Dugo godina, sve dok ne postanem novinar pa mi rukovanja i poneki intervju sa sportistima postanu normalne stvari – mada niti jednom nisam seo u krilo, pa čak ni zamolio to da uradim! – dugo godina će to biti moja jedina interakcija sa nekim sportistom, ali ona na koju ću se vraćati makar dok nisam porastao.

Kada je stvarno došao u Zvezdu, kao što smo se i dogovorili u vozu između Bijelog Polja i Titograda, mogao sam da se hvalim (i to sam i radio!) da je najbolji strelac lige, da je jugoslovenski “pićići” moj poznanik.

Niko mi nije verovao, ali nema veze, ja sam znao.

Okej, kasnimo kao voz koji se u sred nekog tunela zaglavio jer je nestalo struje, ali ovo nije priča o vozovima, ma koliko oni bili inspirativni. Nije priča ni o Bijelom Polju, nju ćemo ostaviti za neki drugi povod. Ni o Podgorici, pa ni o Titogradu.

Ovo je, zapravo, o klubu zbog kojeg se Anto Drobnjak pominje i ovog meseca u izveštajima i nadahnutim reportažama svetskih medija, i o jednom ludom letu, jedne lude godine – one u kojoj Francuska po prvi put postaje svetski prvak, što je bilo tek drugo po snazi čudo te 1998, godine u kojoj se dogodila i prečka, ali dobro sad i to, dokle više sa tom prečkom – i o jednom druidu. Pardon, Druidu.

Anto Drobnjak u dresu Lansa (©AFP)

Druida više nema, sem ako ne verujete da je stvarno bio galski junak koji sada odozgo gleda neke nove momke u žuto-crvenom: Danijel Lekler, trener koji je predvodio Lans do prve i jedine titule prvaka Francuske te 1998, preminuo je pre koju godinu od plućne embolije. Bilo mu je svega 70, što za druide, priznaćete, nije neka starost. A ni za Francuze…

Danijel Lekler otišao je da kuva čarobne napitke na nekom drugom mestu, mada to mesto mora ličiti na Lans, grad koji je više njegov od još jedne varoši na severu, rodnog Valensijana, u kojem se takođe pomalo slučajno rodio: kao centarhalf je za Lans odigrao više od 360 utakmica za skoro deceniju, bio je trener tri sezone a potom i sportski direktor, onda kada su svi okretali glavu od Lansa, onda kada je bilo najteže.

Upravo će Druid biti taj koji će insistirati da se sa Korzike dovede moj prijatelj Anto Drobnjak, a ovaj će mu vratiti sa 14 golova u sezoni, od kojih su neki bili prelomni, a neki tek spektakularni.

Stadion Lansa (©AFP)

Takva su bila vremena, nećete verovati, da su se za titulu borili Mec i Lans, a ne Marselj ili tada samo mondenski, a nikako jaki Pari Sen Žermen; a Bjelopoljac je u krvavo žutom dresu zapravo imao dobro društvo: bio je tu Vladimir Šmicer, recimo, pa grupa francuskih igrača koja je bila dovoljno dobra da osvoji titulu Lige jedan, ali ne i da bude pozvana za Mundijal, kao što su Stefan Zijani, Erik Sikora ili Toni Verel; bio je tu i pokojni Mark-Vivijen Foe…

Zapravo je trka za titulu bila toliko fantastična da je odlučena gol-razlikom, i to tako što Lans u poslednjem kolu nije uspeo da savlada Okser kod kuće.

Nacija je bila u šoku, i zapravo je došla sebi tek kada je Ronaldo izašao iz svlačionice Brazila bled kao kreč dva meseca kasnije, da polako kruniše Zidana i društvo; ali je ovaj trijumf značio mnogo više za jedan grad koji je propatio.

Možda svi na pomen Francuske zamišljamo sireve i žene u baletankama koje prati parfem što ti napravi haos u glavi, ali Lans, tamo gore, on je zapravo bio – i u duši ostao, i zauvek će biti – rudarski grad, i podelio je sudbinu svih rudarskih gradova u novom dobu, dobu čiste struje.

Patnja i nemaština – dobro, nisu skapavali od gladi, ali nisu živeli ni dobro, neke procene kažu da je u celoj regiji 200.000 ljudi ostalo bez posla – uslovili su da Rasing klub Lans postane žila za koju se uhvatio ceo gradić. U to vreme u njemu je živelo jedva nešto preko 30.000 stanovnika, a na Feliks–Bolar je dolazilo skoro 40.000, iz nedelje u nedelju. Bilo je to pitanje ponosa i časti, jednako koliko i nužnosti.

Danas bismo rekli da je čudo bilo “lesterovsko”: Lans se sezonu ranije jedva spasao ispadanja u Ligu 2, a ni tu aktuelnu nisu počeli nešto preterano dobro, mada je Drobnjak postigao tri gola na Velodromu, pa onda još tri gola u pobedi nad Kanom od 5:4.

💰💰💰💰💰

Jedan tiket – cela sportska ponuda nadohvat ruke. Kreiraj svoju savršenu kombinaciju i uživaj u igri

💰💰💰💰💰

Ali francusko je prvenstvo nekada bilo takvo da će ga osvojiti tim koji uđe u seriju pobeda, a ne onaj najjači: Lans je igrao lepo za oko i efikasno, svedoče požutele internet stranice iz tog doba, Šmicer i Drobnjak su srušili glavnog rivala Mec u gostima i Lans je posle strepnje u poslednjem kolu postao prvak.

Da li su tada prodali dušu đavolu ili već kojem se bogu molio njihov Druid? Da li je cena bila prevelika? Ili se to moglo desiti jedne samo tako lude godine? Svejedno, naredne decenije nisu mazile Lans, ispadali su u drugu ligu i u njoj se zadržavali duže nego što je pristojno, ali su i učestvovali u Ligi šampiona i jednom se već tukli za titulu – da, pre svega tri godine zaostali su jedan jedini bod za Pari Sen Žermenom.